U to vreme se dešavalo toliko toga što je činilo jedan život. Toliko toga što je spajalo nekoliko života u jednu čudesnu priču koja se zove prijateljstvo. Nije tu bilo mesta zaljubljivanju, i ja ne volim da govorim o tome. Ostaviću tu temu onim ljudima koji o ljubavi ipak nešto više znaju. Ono što od mene pravi većeg čoveka je saznanje da imam prijatelja, i da sam ja nekome prijatelj. Na žalost, nisu svi delili moje mišljenje, i zato ljudi o kojima govorim ostaju samo deo prošlosti, uspomena koja ne bledi, ali koja se još manje obnavlja.
Pitam se, ako se nekad desi da oni o kojima pišem ovde pročitaju ove redove, da li će, da li će barem na trenutak pomisliti da se ovde možda radi o njima. Verovatno ne, ali ko može da mi zabrani da se nadam tome. Da se nadam da će prepoznati sebe, i da će shvatiti koliko su možda pogrešili, da će učiniti nešto da se ova rupa u vremenu izbriše i sve bude kao pre. Ali, da se ne zavaravam. Nikad i ne može da bude kao pre. Pa sve i da bude, ipak neće biti. Jer, priznali mi to ili ne, svi smo se promenili, možda više uopšte nismo te iste osobe. Možda smo se za ovih deset godina toliko promenili da kad bolje razmislimo, čak ni sami sebe ne možemo da prepoznamo.
Još se pitam, da li je sve to bio samo plod moje mašte? Da li sam toliko žarko želela prijateljstvo, da nisam bila u stanju da uvidim očigledne stvari. Da li postoji prijateljstvo između muškarca i žene, toliko čisto i neiskvareno, da niko i ništa ne može da ga zamuti. Ja još uvek verujem da postoji. Ali nisam sigurna da se meni tako nešto dogodilo.
I ostaću da pamtim dane i noći, leta i zime, šetnje i sedeljke... ostaće da žive u meni verovatno zauvek...
Pitam se, ako se nekad desi da oni o kojima pišem ovde pročitaju ove redove, da li će, da li će barem na trenutak pomisliti da se ovde možda radi o njima. Verovatno ne, ali ko može da mi zabrani da se nadam tome. Da se nadam da će prepoznati sebe, i da će shvatiti koliko su možda pogrešili, da će učiniti nešto da se ova rupa u vremenu izbriše i sve bude kao pre. Ali, da se ne zavaravam. Nikad i ne može da bude kao pre. Pa sve i da bude, ipak neće biti. Jer, priznali mi to ili ne, svi smo se promenili, možda više uopšte nismo te iste osobe. Možda smo se za ovih deset godina toliko promenili da kad bolje razmislimo, čak ni sami sebe ne možemo da prepoznamo.
Još se pitam, da li je sve to bio samo plod moje mašte? Da li sam toliko žarko želela prijateljstvo, da nisam bila u stanju da uvidim očigledne stvari. Da li postoji prijateljstvo između muškarca i žene, toliko čisto i neiskvareno, da niko i ništa ne može da ga zamuti. Ja još uvek verujem da postoji. Ali nisam sigurna da se meni tako nešto dogodilo.
I ostaću da pamtim dane i noći, leta i zime, šetnje i sedeljke... ostaće da žive u meni verovatno zauvek...