Bile su to godine kada preispitujete sve vrednosti kojima su vas vaši roditelji mukotrpno učili svih tih godina. Prepuni revolucionarnih ideja, uz podstrek osoba koje nipošto ne zaslužuju vaše poverenje, spremni da gazite po trnju, čak priželjkujući to, krčite neki svoj put. Ne razmišljate mnogo da li je to dobro za vas ili ne, važno je samo suprotstaviti se. Budućnost ne postoji. Prisutna je samo sadašnjost. I postavlja se samo jedno pitanje: „koji su mi prioriteti?“
Moram da priznam da sam imala sreće. Roditelji su ipak uradili pravu stvar. A pored toga, nikad nisam uživala neko veliko materijalno bogatstvo, i ni po koju cenu mi nije padalo na pamet da prodajem svoje telo nekom bumbaru za patike ili farmerke. A morala sam nekako da izbegavam autoritet odraslih. I tako me je put odveo u društvo „gradskog ološa“ i „klošara“, kako su nas mnogi nazivali.
U društvu takvih ljudi međusobno spoznajemo prave moralne vrednosti, jedni od drugih učimo o važnim stvarima u životu. Vremenom postajemo čistog uma i čiste duše, ali priznajemo telesne grehe. Tu su se izrodile mnoge emocije, za čije postojanje nismo ranije znali. Ne, ne pričam ja ovde o ljubavi, pričam o recimo empatiji. Nije to samo saosećanje, to je saživljavanje sa sagovornikom do te mere da mu ulazite u mozak i počinjete da razmišljate kao on. Zamislite samo deset ljudi koji se međusobno toliko nadopunjuju da počinju da misle, žive i dišu kao jedno.
Sa setom pričam o tim danima jer su oni odavno iza mene. Splet čudnih okolnosti, voljnih i nevoljnih, doveo nas je tu gde smo sad. Pitam se, da li bih uopšte prepoznala nekog od tih ljudi, ili su se toliko izmenili da je bolje za mene da ih više nikad i ne vidim!
Moram da priznam da sam imala sreće. Roditelji su ipak uradili pravu stvar. A pored toga, nikad nisam uživala neko veliko materijalno bogatstvo, i ni po koju cenu mi nije padalo na pamet da prodajem svoje telo nekom bumbaru za patike ili farmerke. A morala sam nekako da izbegavam autoritet odraslih. I tako me je put odveo u društvo „gradskog ološa“ i „klošara“, kako su nas mnogi nazivali.
U društvu takvih ljudi međusobno spoznajemo prave moralne vrednosti, jedni od drugih učimo o važnim stvarima u životu. Vremenom postajemo čistog uma i čiste duše, ali priznajemo telesne grehe. Tu su se izrodile mnoge emocije, za čije postojanje nismo ranije znali. Ne, ne pričam ja ovde o ljubavi, pričam o recimo empatiji. Nije to samo saosećanje, to je saživljavanje sa sagovornikom do te mere da mu ulazite u mozak i počinjete da razmišljate kao on. Zamislite samo deset ljudi koji se međusobno toliko nadopunjuju da počinju da misle, žive i dišu kao jedno.
Sa setom pričam o tim danima jer su oni odavno iza mene. Splet čudnih okolnosti, voljnih i nevoljnih, doveo nas je tu gde smo sad. Pitam se, da li bih uopšte prepoznala nekog od tih ljudi, ili su se toliko izmenili da je bolje za mene da ih više nikad i ne vidim!