Kvalitativna množina

На овој теми покушаћу да свима укажем на нешто што је веома живо у нама, нешто својеврсно и свима нама веома блиско, али које и не примећујемо док нам се не укаже на њега. Ради се о ткз. квалитативној множини.

Постоје две врсте множине:
1) Једна множина је уобичајена и она се састоји из скупа предмета поређаних у простору један до другог. Свако када чује реч множина .. мисли на ово.

2) Међутим постоји још једна множина која је итекако реална и блиска али док се не укаже на њу она је и већини људи непозната, нити су икада на њу свесно обратили пажњу. Та множина јесте оно што је Бергсон назвао "Квалитативна множина". Она нема никакве везе са простором већ је она, иако је мноштво, опет то није на начин објеката поређаних јукстапозицијом једни до других у простору. Онај ко ово чује вероватно је збуњен. Како може нешто бити множина а да то није скуп јединица? Управо је у томе снага овог филозофског открића јер тако нешто постоји, то је наша основа, наш живот, наше трајање. Али да не бих више обилазио оволико прећи ћу на ствар.

Довољно је да се позовем на непосредно искуство или да позовем сваког да обрати пажњу на свој дух и начин на који он егзистира, јер то није начин јукстапозиције у простору, али као што рекох, то није довољно, јер је та наша унутрашња суштина прекривена велом маје, или ушла је у форме опажања интелекта или простор. Зато ћу покушати да на исту укажем примерима.
Када слушамо неко музичко дело да ли у свести имамо слике нота поређаних једне до друге? Наравно да не, већ имамо осећај мелодије. Целину музичке фразе која је, као таква, управо јединство мноштва али мноштва које не познаје простор, простор је у њему само у потенцији, али је итекако то својеврсна множина, много елемената стопљених у јединство музичке фразе, у мелодију. Ако обратимо пажњу на доживљај мелодије видећемо да је он састављен из множине тонова али не на начин уобичајене поређаности у простору већ нечег независног од простора, на начин квалитативне множине.
Ne bi li se moglo reći da note,ako se smenjuju, opažamo ipak jedne u drugima, i da je njihova celina uporediva s nekim živim bićem čiji se delovi, mada odvojeni, prožimaju samim delovanjem njihove solidarnosti? Dokazuje to ovaj primer: ako prekidamo takt insistirajući više no što treba na jednoj noti melodije, neće nas njena preterana dužina kao duzina upozoriti na gresku već kvalitativna promena time uneta u celinu muzlčke fraze. Bergson iz dela "Trajanje i slobdna volja"

Још један добар пример је са откуцајима сата:
Dok pišem ove redove, obližnji časovnik izbija sate; ali, moje nepažljivo uho ga je čulo tek pošto se oglasilo nekoliko udara; nisam ih dakle, brojao. A ipak, dovoljan je jedan napor retrospektivne pažnje da bih sabrao četiri udara koja su već odzvonila i da bi ih pridodao onima koje slušam. Ako, povlačeći se u sebe, pomno promislim o onome što se desilo, primetiću da su prva četiri zvuka doprla do mog uha i čak uznemirila moju svest, ali da su se osećaji koje je izazvao svaki od njih utopili jedni u druge umesto da stanu jedan do drugog, te su tako celini podarili vlastiti oblik stvarajući od nje neku vrstu muzičke fraze.

"Квалитативна множина" је једно велико откиће у филозофији које је једино Бергсонов геније могао да претвори у речи иако су га многи филозофи имали у интуицији. Живот је мелодија. Мелодија је оно што егзистира у нашој свести, зато је Шопенхауер музику назвао одразом метафизичке воље потпуно равноправну са идејама. Зато је Емил Сиоран рекао да изван интелекта свет по себи не може да замислии другачије него као музику. Квалитативна множина је у свему, у разговору, живот је она, појам је она, мноштво осећаја је то мноштво, множина али не на начин простора већ на начин мелодије. На начин квалитативне множине.
Дакле, да закључимо да постоје две врсте множине:
1) Прва је множина јединица поређаних у простору.
2) Друга је својеврсна, а које вероватно многи на овом форуму нису били свесни до сада. То је квалитативна множина.

Ево неких Бергоснових мисли о теми:
Može se, dakle, zamisliti neraščlanjena uzastopnost (sans distinction), kao uzajamno prožimanje, solidarnost, prisna organizacija elemenata od kojih se svaki, reprezentativan za celinu, od nje razlikuje i izdvaja samo za mišljenje sposobno da apstrahuje.

Postoje, naime, dva moguća poimanja trajanja jedno čisto od svakog mešanja drugo u koje se kradom upliće ideja prostora. Sasvim čisto trajanje je forma koju uzima uzastopnost naših stanja svesti kada se naše ja prepušta življenju, kada neće da razdvaja sadašnje od prethodnih stanja. Ono, radi toga, nema potrebe da se čitavo gubi u osećaju ili ideji koja prolazi, jer bi tada prestalo da traje. Ono nema potrebe ni da zaboravlja prethodna stanja: dovoljno je da, sećajući ih se, ta stanja prema sadašnjem stanju ne stavlja kao tačku naspram druge tačke, već da ih organizuje s njim, kao što se dešava kada se prisećamo nota neke melodije tako reći zajedno stopljenih.

Квалитативна множина није ствар чулности
Ово о чему говорим није ствар чула, већ својеврсне непосредне чињенице свести до које када дођемо не можемо је даље анализирати јер тако нешто не може ући у форме сазнања нашег интелекта. Дакле, није чуло слуха то којим долазимо до "квалитативне множине" већ чулом слуха долазимо до једног јединог тона у једном једином тренутку времена. Тај тон је у том тренутку одређен, издвојен од других, он је у садашњости, такав, јединствен, издвојен из целине музичке фразе. Ето то је оно што нам даје чуло слуха. Квалитативна множина превазилази то. Она се састоји у међусобној фузији тог тона и свих поретеклих тонова и то на начин мноштва свих тих тонова, али на начин фузије, значи независтан од простора. Мада ово су само речи. Мелодија је оно што нас може приближити томе. Тон који чујемо у садашњости путем чула слуха јесте један једини, то није мелодија. Мелодија је мноштво и садашњег и прошлих тонова али мноштво своје врсте. Мноштво које није простор а ето га у нашем духу постоји као непосредна чињеница. Када исто учење примењујемо на опажаје чула вида или обојен свет око нас, онда то можемо урадити тако што ћемо бити свесни да када посматрамо неки објекат оно што видимо јесте једно стање у садашњости, прошла стања не постоје у простору, већ само у нашем сећању. Е када бивамо свесни тог објекта ми нисмо свесни само те једне слике у садашњости већ и прошлих слика које могу задирати далеко у прошлост и давати смисао том објекту кога гледамо. Али све те прошле слике нисмо свесни као поређености једне до друге у простору (нешто као размотан филм) већ смо свесни свих њих на начин фузије, начин једног својеврсног осећаја трајања и воље или квалитативне множине. Управо је то оно што даје значење нашим речима и то је прави садржај наших појмова па и света опажаја око нас.

"Хипнотизер" који сугерише
Суштина овог света нису објекти . Објекти немају одвојену стварност од свести и субјекта који их опажа, што најбоље показује Барклијева корелативност субјекта и објекта. Али поставља се питање шта је суштина појаве ? Шта је ствар по себи ? Шта су објекти када нису појава? Одговор који нас може приближити томе јесте: Квалитативна множина у својој трансцендентној целини, јесте "ствар по себи" и суштина свега. Да бих ово приближио схватању употребићу неке примере и илустрације: Ова Бергсонова илустрација може сликовито разјаснити шта је квалитативна множина и како настају перцепције или објекти.

bergson1_zpsc6a2bd82.jpg



Овде имамо три "дела":

1) АБ = Чисто сећање
2) БЦ = Сећање слика
3) ЦД = Перцепција

1) Чисто сећање значи "сећање" чисто од сваке слике, сваке просторности а то је управо квалитативна множина. Мноштво одвојених тенденција, али не одвојених јукстапозицијом у неком простору већ сједињених на начин међусобног претапања и фузије. То је мноштво тенденција, суштина, трансцендентна воља, живот, трајање.
2) "Сећање слику" можемо разумети као посредника између "чистог сећања" и перцепције. То можемо описати као Кантов "монограм чисте уобразиље а приори", то је нешто попут графичког цртежа. Као посредник она није ни једно ни друго већ обоје. Као таква она нема јасне границе, она је "магловита" а опет је опажај.
3) Перцепција (или опажај) не јавља се у свести као самостална слика испред нас, већ је увек прожета поменутом сликом сећањем. Њено извориште које се састоји у квалитативној множини и даље остаје присутно као "магловита реса" која га окружује подсећајући нас на њено порекло.

Када покушамо да се сетимо нечега из прошлости то радимо тако што се пренесемо у чисто сећање, у област квалитативне множине, и одатле својеврсним "згушњавањем" крећемо се оном линијом А-Д и то у правцу према сећању слици, оном монограму, и одатле тај монограм се формира у перцепцију. Рецимо желимо се сетити неког бола. Из области чистог сећања "згушњава" се сећање слика и она тежи ка перцепцији или ка физичком осећају бола, тако да ћемо на крају буквално осетити бол. То се управо и дешава у стању хипнотизма. Пример са хипнотизером употребио је и Бергсон давши тиме једно поређење у коме је закључио да област чистог сећања делује попут хипнотизера који сугерише. И да оно што видимо око нас као свет објеката има извориште у трансендентној вољи која сугерише попут неког хипнотизера шта из мноштва тенденција целокупне квалитативне множине може постати опажање.

https://forum.krstarica.com/threads/kvalitativna-mnozina.273076/
 
Poslednja izmena:
ovo je super.
podsjeti me na vede- krsna ili Bog je jedan bez ikoga drugog. he is one without second. dal to znaci da bozanska svijest jedino je oslobodjena kvalitativne mnozine?

bas sam juce razmisljala o tome...dje je nase unutrasnje ostrvo samoce dje smo zasticeni od spoljnih mnozina...ja sam ga uvijek intuitivno imala..a mozda sad trebam da shvatims ta to imam kao dar...dal sam shvatila ovo o mnozini?

dal je pozitivna ili negativna ili oboje?
 
...preliva se , a nigde se ne uliva ili pak izliva ...
...razmnožava se , a potomstva nema ...
...rađa neprestano , a poroda nigde ...
...sama , a uvek udruštvu koga nema ...
... vidiš jedno , a znaš da je mnoštvo ...

Pa dobro !
 
Moze se, dakle, zamisliti neraščlanjena uzastopnost (sans distinction), kao uzajamno prožimanje, solidarnost, prisna organizacija elemenata od kojih se svaki, reprezentativan za celinu, od nje razlikuje i izdvaja samo za mišljenje sposobno da apstrahuje.
Бергсон

Ако имамо на уму знање о квалитативној множини, опис из Бхагават Гите јесте управо то, симболична представа квалитативне множине, коју су древни мистици познавали инутицијом a филозофи до исте дошли знањем: Мноштво у потенцији које само по себи садржи све, стопљено у јединство једне мелодије. Цео универзум је мелодија. Мноштво ту постоји али не мноштво објеката поређаних један до другог него квалитативно мноштво.

Ardžuna:
„Tvojom miilošću ispričao si mi ovu najvišu mističku priču o najvišem Atmanu i time je moja umna zaslepljenost rasturena. Tako, kako si Sebe ocrtao, o najviši Gospode, ja želim da posmatram tvoj najviši oblik. Ako misliš da ga ja mogu sagledati, onda mi pokaži tvoju nepromenljivu suštinu".

Krišna:
„Pogledaj, o Parta, moj stostruki i hiljadostruki oblik, svaki različit i božanski, svaki različite boje i forme.Pogledaj sada celu vasionu, pokretnu i nepokretnu, kako stoji u mome telu i sve ostalo što želiš da vidiš. No pošto me ne možeš svojim sopstvenim očima videti, ja ti darivam božansko oko; pogledaj moju božansku silu!"

„Tako govoreći Krišna je pokazao sinu Pritinom svoje najviše božansko obličje: s mnogobrojnim ustima i očima, s mnogobrojnim čudnim izgledima, s mnogo božanskog nakita, s raznovrsnim podignutim nebeskim oružjem, noseći na sebi nebeske vence i odela, pomazan božanskim mirom, sva čudesa pokazujući, beskrajni bog, čija lica gledaju na sve strane. Ako bi se na nebu pokazao sjaj hiljadu sunaca, taj sjaj bio bi sličan sjaju ovog moćnog Bića. Tamo je Ardžuna sagledao u telu ovog boga nad bogovima celu vasionu u njenim mnogostrukim delovima. "

Krishna displays his Vishvarupa (Universal Form) to Arjuna on the battlefield of Kurukshetra,
Avatars_of_Vishnu.jpg
 
Poslednja izmena:
Када слушаш неку композицију, у садашњости, у спољашњем простору, имаш посла само са једним јединим тоном. Тај тон није мелодија. Он нестаје, смењује га неки други тон, а овај претходни постоји једино у сећању. И тако у свести ми имамо мелодију!

Па шта је та мелодија? Да ли је она скуп овог садашњег тона и оног тона сећања?

Није, јер би такав скуп био акорд, тј какофонија звукова у којој сви тонови звуче у исто време. То је као када би притиснули на инструменту све дирке истовремено.

Као што видиш, мелодија није скуп тонова поређаних један до другог. Нити је мелодија скуп тонова који звуче сви у исто време. Мелодија не познаје никакве тонове. Тонови су у њој само потенцијално, већ је она нешто својеврсно. Ту тонови постоје на начин прожимања. Мелодија дакле садржи све тонове, баш као што наш живот, оно што зовемо "трајање","воља" садржи потенцијално све што се може испољити у појави али не на начин поређаности једно до другог него на начин квалитативне множине.
 
Poslednja izmena:
Оркестар не може одсвирати мелодију већ може само у једном тренутку времена одсвирати један једини тон. Прошлих тонова нема у садашњем тренутку, нити их има у сећању. Тонова се можемо сећати једино тако што ћемо их чути. А скуп тонова које чујемо све заједно у исто време не чине мелодију, него какофонију звукова.

Мелодија је дакле нешто друго од скупа тонова. Она је у свести а не у појавном свету.

Зато се узима као пример квалитативне множине. Јер је она од те грађе и може нас приближити истој.

Иако је све друго од те грађе. Укључујући и овај текст који куцам а који извире из идеје коју хоћу да изразим.
Која је такође квалитативна множина.

Овe Бергсонове речи то могу појаснити:

U ovom trenutku ja razgovaram sa vama, izgovaram reč "razgovor". Jasno je da moja svest predstavlja sebi ovu reč odjednom: inače ona u njoj ne bi mogla videti jednu jedinu reč,ona joj ne bi pridala nikakav smisao. Pa ipak dok izgovaram poslednji slog reči, prva dva su već izgovorena; ona su prošlost u odnosu na poslednji slog koji bi, prema tome, trebalo da se zove sadašnjost. Ali ovaj poslednji slog "vor" ja nisam izgovorio trenutno; vreme za koje sam ga izgovarao, ma kako bilo kratko, može se podeliti, i svi ovi delovi jesu prošlost u odnosu na poslednji deo, koji bi definitivno bio sadašnjost, kad se i on ne bi mogao deliti: znači ma šta radili, vi nećete moći da povučete graničnu liniju između prošlosti i sadašnjosti, pa prema tome ni između pamćenja i svesti.
Tačnije govoreći, kada ja izgovaram reč "razgovor", u mom su duhu ne samo početak, sredina i kraj reči, već i reči koje su prethodile, pa i sve ono što sam ja od rečenice izgovorio, inače bih se ja morao izgubiti u svome govoru."

Bergson
 
Poslednja izmena:
Бергсонове речи из "Креативног ума", дела које је под наводницима "преведено" на српски језик пре пар година захваљујући донацији француске амбасаде а као поклон српском народу.
Дивно и бајно! Племенита намера вредна похвале.
Међутим, француска амабасада је морала наћи преводиоца за тај племенит задатак. И тако су, наравно, набасали на наше шарлатане, на пример опште декаденције данашње ткз. "модерне" филозофске мисли у којој се блебета и брбоће празним појмовима, бесмислицама и којештаријама заоденутим у помпезне фразе. Таквима су дали да преводе Бергсона. Да преводе правог великог филозофа о коме дотични "професори филозофије" окићени титулама, немају благе везе.

И можете замислити како је "превод" испао. Гугл преводиоц би боље превео. Ту књигу сам буквално бацио да је не гледам, да се не нервирам. О свему томе сам писао овде:
https://forum.krstarica.com/entry.php/31946-O-prevodima-filozofskih-dela

Како год, хтео сам да пренесем овде ове Бергсонове речи из тог дела (које сам сам превео за себе) а које много казују о теми квалитативне множине. Оно што зовемо ЈА јесте квалитативна множина, нешто слично мелодији што не познаје јукстапозицију стања једних до других и које укључује целу нашу прошлост на овом свету и ко зна шта друго. И то не као слике, већ као мелодију, као нешто метафизичко.
Имајући то на уму, можемо закључити, па се можда неко тиме може и утешити, да нас наша прошлост на овом свету прати после краја егзистенције у којој смо.
Међутим, питање је колико ће нам тај део нашег бића, (из кога ћемо сигурно и тада моћи извући слике наше овоземаљске егзистенције или је једноставно увидети на неки непојмљив начин) бити од икакве важности у сасвим другачијем хабитату ствари по себи.

"Shodno tome, ništa nas ne sprečava da se vratimo što je više moguće linijom razdvajanja između našeg sadašnjeg i naše prošlosti. Pažnja prema životu, dovoljno moćna i dovoljno odvojena od svakog praktičnog interesa, time bi uključila u nepodeljenu sadašnjost čitavu prošlu istoriju svesne osobe i to ne kao istovremenosti, ne kao grupu istovremenih delova, već kao nešto što je stalno prisutno, kao nešto što se neprestano kreće: takva, je ponavljam, melodija koja se percipira kao nedeljiva i koja čini, od jednog kraja do drugog, da tako kažemo, večnu sadašnjost, iako ova večnost nema ništa zajedničko sa nepromenjivošću, niti ova nedeljivost sa trenutačnošću. Ono što tada imamo je sadašnjost koja traje.
To nije hipoteza. U izuzetnim slučajevima se dešava da pažnja odjednom izgubi interes koji je imala ka životu: i tada odmah, kao magijom, prošlost još jednom postaje sadašnjost. Kod ljudi koji se neočekivano suoče sa pretnjom iznenadne smrti, kada alpinista pada u provaliju, kod ljudi koji se dave, kod ljudi koji su obešeni, čini se da tu dolazi do preobraženja pažnje, do promene orijentacije svesti koja, do tada biviši okrenuta ka budućnosti apsorbovana potrebama akcije, iznenada gubi svo interesovanje za njih, a što je dovoljno da prizove svesti hiljadu različitih "zaboravljenih" detalja i da se u odmota cela istorija čoveka u pokretnoj panorami.
Zbog toga memorija nema potrebe za objašnjenjem. Ili, radije, ne postoji posebna sposobnost čija je uloga da zadrži kvantitet prošlosti da bi je sipala u sadašnjost. Prošlost se automatski čuva. Cela i nepodeljena.


Bergson "Kreаtivni um", (The perception of change)
 
Poslednja izmena:

Back
Top