На овој теми покушаћу да свима укажем на нешто што је веома живо у нама, нешто својеврсно и свима нама веома блиско, али које и не примећујемо док нам се не укаже на њега. Ради се о ткз. квалитативној множини.
Постоје две врсте множине:
1) Једна множина је уобичајена и она се састоји из скупа предмета поређаних у простору један до другог. Свако када чује реч множина .. мисли на ово.
2) Међутим постоји још једна множина која је итекако реална и блиска али док се не укаже на њу она је и већини људи непозната, нити су икада на њу свесно обратили пажњу. Та множина јесте оно што је Бергсон назвао "Квалитативна множина". Она нема никакве везе са простором већ је она, иако је мноштво, опет то није на начин објеката поређаних јукстапозицијом једни до других у простору. Онај ко ово чује вероватно је збуњен. Како може нешто бити множина а да то није скуп јединица? Управо је у томе снага овог филозофског открића јер тако нешто постоји, то је наша основа, наш живот, наше трајање. Али да не бих више обилазио оволико прећи ћу на ствар.
Довољно је да се позовем на непосредно искуство или да позовем сваког да обрати пажњу на свој дух и начин на који он егзистира, јер то није начин јукстапозиције у простору, али као што рекох, то није довољно, јер је та наша унутрашња суштина прекривена велом маје, или ушла је у форме опажања интелекта или простор. Зато ћу покушати да на исту укажем примерима.
Када слушамо неко музичко дело да ли у свести имамо слике нота поређаних једне до друге? Наравно да не, већ имамо осећај мелодије. Целину музичке фразе која је, као таква, управо јединство мноштва али мноштва које не познаје простор, простор је у њему само у потенцији, али је итекако то својеврсна множина, много елемената стопљених у јединство музичке фразе, у мелодију. Ако обратимо пажњу на доживљај мелодије видећемо да је он састављен из множине тонова али не на начин уобичајене поређаности у простору већ нечег независног од простора, на начин квалитативне множине.
Још један добар пример је са откуцајима сата:
"Квалитативна множина" је једно велико откиће у филозофији које је једино Бергсонов геније могао да претвори у речи иако су га многи филозофи имали у интуицији. Живот је мелодија. Мелодија је оно што егзистира у нашој свести, зато је Шопенхауер музику назвао одразом метафизичке воље потпуно равноправну са идејама. Зато је Емил Сиоран рекао да изван интелекта свет по себи не може да замислии другачије него као музику. Квалитативна множина је у свему, у разговору, живот је она, појам је она, мноштво осећаја је то мноштво, множина али не на начин простора већ на начин мелодије. На начин квалитативне множине.
Дакле, да закључимо да постоје две врсте множине:
1) Прва је множина јединица поређаних у простору.
2) Друга је својеврсна, а које вероватно многи на овом форуму нису били свесни до сада. То је квалитативна множина.
Ево неких Бергоснових мисли о теми:
Квалитативна множина није ствар чулности
Ово о чему говорим није ствар чула, већ својеврсне непосредне чињенице свести до које када дођемо не можемо је даље анализирати јер тако нешто не може ући у форме сазнања нашег интелекта. Дакле, није чуло слуха то којим долазимо до "квалитативне множине" већ чулом слуха долазимо до једног јединог тона у једном једином тренутку времена. Тај тон је у том тренутку одређен, издвојен од других, он је у садашњости, такав, јединствен, издвојен из целине музичке фразе. Ето то је оно што нам даје чуло слуха. Квалитативна множина превазилази то. Она се састоји у међусобној фузији тог тона и свих поретеклих тонова и то на начин мноштва свих тих тонова, али на начин фузије, значи независтан од простора. Мада ово су само речи. Мелодија је оно што нас може приближити томе. Тон који чујемо у садашњости путем чула слуха јесте један једини, то није мелодија. Мелодија је мноштво и садашњег и прошлих тонова али мноштво своје врсте. Мноштво које није простор а ето га у нашем духу постоји као непосредна чињеница. Када исто учење примењујемо на опажаје чула вида или обојен свет око нас, онда то можемо урадити тако што ћемо бити свесни да када посматрамо неки објекат оно што видимо јесте једно стање у садашњости, прошла стања не постоје у простору, већ само у нашем сећању. Е када бивамо свесни тог објекта ми нисмо свесни само те једне слике у садашњости већ и прошлих слика које могу задирати далеко у прошлост и давати смисао том објекту кога гледамо. Али све те прошле слике нисмо свесни као поређености једне до друге у простору (нешто као размотан филм) већ смо свесни свих њих на начин фузије, начин једног својеврсног осећаја трајања и воље или квалитативне множине. Управо је то оно што даје значење нашим речима и то је прави садржај наших појмова па и света опажаја око нас.
"Хипнотизер" који сугерише
Суштина овог света нису објекти . Објекти немају одвојену стварност од свести и субјекта који их опажа, што најбоље показује Барклијева корелативност субјекта и објекта. Али поставља се питање шта је суштина појаве ? Шта је ствар по себи ? Шта су објекти када нису појава? Одговор који нас може приближити томе јесте: Квалитативна множина у својој трансцендентној целини, јесте "ствар по себи" и суштина свега. Да бих ово приближио схватању употребићу неке примере и илустрације: Ова Бергсонова илустрација може сликовито разјаснити шта је квалитативна множина и како настају перцепције или објекти.
Овде имамо три "дела":
1) АБ = Чисто сећање
2) БЦ = Сећање слика
3) ЦД = Перцепција
1) Чисто сећање значи "сећање" чисто од сваке слике, сваке просторности а то је управо квалитативна множина. Мноштво одвојених тенденција, али не одвојених јукстапозицијом у неком простору већ сједињених на начин међусобног претапања и фузије. То је мноштво тенденција, суштина, трансцендентна воља, живот, трајање.
2) "Сећање слику" можемо разумети као посредника између "чистог сећања" и перцепције. То можемо описати као Кантов "монограм чисте уобразиље а приори", то је нешто попут графичког цртежа. Као посредник она није ни једно ни друго већ обоје. Као таква она нема јасне границе, она је "магловита" а опет је опажај.
3) Перцепција (или опажај) не јавља се у свести као самостална слика испред нас, већ је увек прожета поменутом сликом сећањем. Њено извориште које се састоји у квалитативној множини и даље остаје присутно као "магловита реса" која га окружује подсећајући нас на њено порекло.
Када покушамо да се сетимо нечега из прошлости то радимо тако што се пренесемо у чисто сећање, у област квалитативне множине, и одатле својеврсним "згушњавањем" крећемо се оном линијом А-Д и то у правцу према сећању слици, оном монограму, и одатле тај монограм се формира у перцепцију. Рецимо желимо се сетити неког бола. Из области чистог сећања "згушњава" се сећање слика и она тежи ка перцепцији или ка физичком осећају бола, тако да ћемо на крају буквално осетити бол. То се управо и дешава у стању хипнотизма. Пример са хипнотизером употребио је и Бергсон давши тиме једно поређење у коме је закључио да област чистог сећања делује попут хипнотизера који сугерише. И да оно што видимо око нас као свет објеката има извориште у трансендентној вољи која сугерише попут неког хипнотизера шта из мноштва тенденција целокупне квалитативне множине може постати опажање.
https://forum.krstarica.com/threads/kvalitativna-mnozina.273076/
Постоје две врсте множине:
1) Једна множина је уобичајена и она се састоји из скупа предмета поређаних у простору један до другог. Свако када чује реч множина .. мисли на ово.
2) Међутим постоји још једна множина која је итекако реална и блиска али док се не укаже на њу она је и већини људи непозната, нити су икада на њу свесно обратили пажњу. Та множина јесте оно што је Бергсон назвао "Квалитативна множина". Она нема никакве везе са простором већ је она, иако је мноштво, опет то није на начин објеката поређаних јукстапозицијом једни до других у простору. Онај ко ово чује вероватно је збуњен. Како може нешто бити множина а да то није скуп јединица? Управо је у томе снага овог филозофског открића јер тако нешто постоји, то је наша основа, наш живот, наше трајање. Али да не бих више обилазио оволико прећи ћу на ствар.
Довољно је да се позовем на непосредно искуство или да позовем сваког да обрати пажњу на свој дух и начин на који он егзистира, јер то није начин јукстапозиције у простору, али као што рекох, то није довољно, јер је та наша унутрашња суштина прекривена велом маје, или ушла је у форме опажања интелекта или простор. Зато ћу покушати да на исту укажем примерима.
Када слушамо неко музичко дело да ли у свести имамо слике нота поређаних једне до друге? Наравно да не, већ имамо осећај мелодије. Целину музичке фразе која је, као таква, управо јединство мноштва али мноштва које не познаје простор, простор је у њему само у потенцији, али је итекако то својеврсна множина, много елемената стопљених у јединство музичке фразе, у мелодију. Ако обратимо пажњу на доживљај мелодије видећемо да је он састављен из множине тонова али не на начин уобичајене поређаности у простору већ нечег независног од простора, на начин квалитативне множине.
Ne bi li se moglo reći da note,ako se smenjuju, opažamo ipak jedne u drugima, i da je njihova celina uporediva s nekim živim bićem čiji se delovi, mada odvojeni, prožimaju samim delovanjem njihove solidarnosti? Dokazuje to ovaj primer: ako prekidamo takt insistirajući više no što treba na jednoj noti melodije, neće nas njena preterana dužina kao duzina upozoriti na gresku već kvalitativna promena time uneta u celinu muzlčke fraze. Bergson iz dela "Trajanje i slobdna volja"
Још један добар пример је са откуцајима сата:
Dok pišem ove redove, obližnji časovnik izbija sate; ali, moje nepažljivo uho ga je čulo tek pošto se oglasilo nekoliko udara; nisam ih dakle, brojao. A ipak, dovoljan je jedan napor retrospektivne pažnje da bih sabrao četiri udara koja su već odzvonila i da bi ih pridodao onima koje slušam. Ako, povlačeći se u sebe, pomno promislim o onome što se desilo, primetiću da su prva četiri zvuka doprla do mog uha i čak uznemirila moju svest, ali da su se osećaji koje je izazvao svaki od njih utopili jedni u druge umesto da stanu jedan do drugog, te su tako celini podarili vlastiti oblik stvarajući od nje neku vrstu muzičke fraze.
"Квалитативна множина" је једно велико откиће у филозофији које је једино Бергсонов геније могао да претвори у речи иако су га многи филозофи имали у интуицији. Живот је мелодија. Мелодија је оно што егзистира у нашој свести, зато је Шопенхауер музику назвао одразом метафизичке воље потпуно равноправну са идејама. Зато је Емил Сиоран рекао да изван интелекта свет по себи не може да замислии другачије него као музику. Квалитативна множина је у свему, у разговору, живот је она, појам је она, мноштво осећаја је то мноштво, множина али не на начин простора већ на начин мелодије. На начин квалитативне множине.
Дакле, да закључимо да постоје две врсте множине:
1) Прва је множина јединица поређаних у простору.
2) Друга је својеврсна, а које вероватно многи на овом форуму нису били свесни до сада. То је квалитативна множина.
Ево неких Бергоснових мисли о теми:
Može se, dakle, zamisliti neraščlanjena uzastopnost (sans distinction), kao uzajamno prožimanje, solidarnost, prisna organizacija elemenata od kojih se svaki, reprezentativan za celinu, od nje razlikuje i izdvaja samo za mišljenje sposobno da apstrahuje.
Postoje, naime, dva moguća poimanja trajanja jedno čisto od svakog mešanja drugo u koje se kradom upliće ideja prostora. Sasvim čisto trajanje je forma koju uzima uzastopnost naših stanja svesti kada se naše ja prepušta življenju, kada neće da razdvaja sadašnje od prethodnih stanja. Ono, radi toga, nema potrebe da se čitavo gubi u osećaju ili ideji koja prolazi, jer bi tada prestalo da traje. Ono nema potrebe ni da zaboravlja prethodna stanja: dovoljno je da, sećajući ih se, ta stanja prema sadašnjem stanju ne stavlja kao tačku naspram druge tačke, već da ih organizuje s njim, kao što se dešava kada se prisećamo nota neke melodije tako reći zajedno stopljenih.
Квалитативна множина није ствар чулности
Ово о чему говорим није ствар чула, већ својеврсне непосредне чињенице свести до које када дођемо не можемо је даље анализирати јер тако нешто не може ући у форме сазнања нашег интелекта. Дакле, није чуло слуха то којим долазимо до "квалитативне множине" већ чулом слуха долазимо до једног јединог тона у једном једином тренутку времена. Тај тон је у том тренутку одређен, издвојен од других, он је у садашњости, такав, јединствен, издвојен из целине музичке фразе. Ето то је оно што нам даје чуло слуха. Квалитативна множина превазилази то. Она се састоји у међусобној фузији тог тона и свих поретеклих тонова и то на начин мноштва свих тих тонова, али на начин фузије, значи независтан од простора. Мада ово су само речи. Мелодија је оно што нас може приближити томе. Тон који чујемо у садашњости путем чула слуха јесте један једини, то није мелодија. Мелодија је мноштво и садашњег и прошлих тонова али мноштво своје врсте. Мноштво које није простор а ето га у нашем духу постоји као непосредна чињеница. Када исто учење примењујемо на опажаје чула вида или обојен свет око нас, онда то можемо урадити тако што ћемо бити свесни да када посматрамо неки објекат оно што видимо јесте једно стање у садашњости, прошла стања не постоје у простору, већ само у нашем сећању. Е када бивамо свесни тог објекта ми нисмо свесни само те једне слике у садашњости већ и прошлих слика које могу задирати далеко у прошлост и давати смисао том објекту кога гледамо. Али све те прошле слике нисмо свесни као поређености једне до друге у простору (нешто као размотан филм) већ смо свесни свих њих на начин фузије, начин једног својеврсног осећаја трајања и воље или квалитативне множине. Управо је то оно што даје значење нашим речима и то је прави садржај наших појмова па и света опажаја око нас.
"Хипнотизер" који сугерише
Суштина овог света нису објекти . Објекти немају одвојену стварност од свести и субјекта који их опажа, што најбоље показује Барклијева корелативност субјекта и објекта. Али поставља се питање шта је суштина појаве ? Шта је ствар по себи ? Шта су објекти када нису појава? Одговор који нас може приближити томе јесте: Квалитативна множина у својој трансцендентној целини, јесте "ствар по себи" и суштина свега. Да бих ово приближио схватању употребићу неке примере и илустрације: Ова Бергсонова илустрација може сликовито разјаснити шта је квалитативна множина и како настају перцепције или објекти.
Овде имамо три "дела":
1) АБ = Чисто сећање
2) БЦ = Сећање слика
3) ЦД = Перцепција
1) Чисто сећање значи "сећање" чисто од сваке слике, сваке просторности а то је управо квалитативна множина. Мноштво одвојених тенденција, али не одвојених јукстапозицијом у неком простору већ сједињених на начин међусобног претапања и фузије. То је мноштво тенденција, суштина, трансцендентна воља, живот, трајање.
2) "Сећање слику" можемо разумети као посредника између "чистог сећања" и перцепције. То можемо описати као Кантов "монограм чисте уобразиље а приори", то је нешто попут графичког цртежа. Као посредник она није ни једно ни друго већ обоје. Као таква она нема јасне границе, она је "магловита" а опет је опажај.
3) Перцепција (или опажај) не јавља се у свести као самостална слика испред нас, већ је увек прожета поменутом сликом сећањем. Њено извориште које се састоји у квалитативној множини и даље остаје присутно као "магловита реса" која га окружује подсећајући нас на њено порекло.
Када покушамо да се сетимо нечега из прошлости то радимо тако што се пренесемо у чисто сећање, у област квалитативне множине, и одатле својеврсним "згушњавањем" крећемо се оном линијом А-Д и то у правцу према сећању слици, оном монограму, и одатле тај монограм се формира у перцепцију. Рецимо желимо се сетити неког бола. Из области чистог сећања "згушњава" се сећање слика и она тежи ка перцепцији или ка физичком осећају бола, тако да ћемо на крају буквално осетити бол. То се управо и дешава у стању хипнотизма. Пример са хипнотизером употребио је и Бергсон давши тиме једно поређење у коме је закључио да област чистог сећања делује попут хипнотизера који сугерише. И да оно што видимо око нас као свет објеката има извориште у трансендентној вољи која сугерише попут неког хипнотизера шта из мноштва тенденција целокупне квалитативне множине може постати опажање.
https://forum.krstarica.com/threads/kvalitativna-mnozina.273076/
Poslednja izmena: