I jos jedan dan prolazi...Nekako cudno topao i mek...nesto cudno u vazduhu lebdi,neopipljivo ali tako pisutno.Poput prasine lepi se za lice i dlanove...Guta me neki cudan osecaj nostalgije...
Secanje na bivse ljubavi,na isplakane suze i osmehe koje smo delili.Na onaj cudan osecaj u stomaku kada udahnemo dobro poznati miris,jis uvek ga ponekada osetim kada se ujutru probudim i okrenem ledja zidu.Na sve one slatke male tajne koje stanu u jedan pogled...kao da me odjednom secanje zajedno sa suncevim zracima preplavljuje,i ne znam sta me toliko pece-vrelina zraka ili vrelina tuge satkane u proslosti?
U mojoj glavi smenjuju se dani,svi isti i svi drugaciji...Dani kada sam bila neko drugi,obicna,jednostavne,zaljubljena,razocarana,uplakana,prgava mamina princeza.Kada je svaki osecaj u meni kujljao poput lave iz uzarenog vulkana,kada sam osecala,zaista me je bolelo i zaista sam se radovala.Mogla sam da opipam u sebi svaki osecaj koliko je bio jak i stvaran...
Sada sve nekako polako prestaje i nestaje...gubi se zajedno sa suncem koje zalazi.Osecam sunceve zrake kako se povlace,kako nestaju sa mog tela,lica i kako toplota prestaje...Vise nema nicega da mi greje srce...
Tesim se da je ovo samo zatisje,da ja imam jos toliko toga da dam i primim,da me nije zauvek progutao taj bljantavi osecaj ravnodusnosti,to mrtvilo cula i duha iz kog me je na tren probudilo secanje na tvoj dodir...
Secanje na bivse ljubavi,na isplakane suze i osmehe koje smo delili.Na onaj cudan osecaj u stomaku kada udahnemo dobro poznati miris,jis uvek ga ponekada osetim kada se ujutru probudim i okrenem ledja zidu.Na sve one slatke male tajne koje stanu u jedan pogled...kao da me odjednom secanje zajedno sa suncevim zracima preplavljuje,i ne znam sta me toliko pece-vrelina zraka ili vrelina tuge satkane u proslosti?
U mojoj glavi smenjuju se dani,svi isti i svi drugaciji...Dani kada sam bila neko drugi,obicna,jednostavne,zaljubljena,razocarana,uplakana,prgava mamina princeza.Kada je svaki osecaj u meni kujljao poput lave iz uzarenog vulkana,kada sam osecala,zaista me je bolelo i zaista sam se radovala.Mogla sam da opipam u sebi svaki osecaj koliko je bio jak i stvaran...
Sada sve nekako polako prestaje i nestaje...gubi se zajedno sa suncem koje zalazi.Osecam sunceve zrake kako se povlace,kako nestaju sa mog tela,lica i kako toplota prestaje...Vise nema nicega da mi greje srce...
Tesim se da je ovo samo zatisje,da ja imam jos toliko toga da dam i primim,da me nije zauvek progutao taj bljantavi osecaj ravnodusnosti,to mrtvilo cula i duha iz kog me je na tren probudilo secanje na tvoj dodir...
