Hippie - moj domaći zadatak

Sad sam iskopala domaći zadatak koji sam pisala pre tačno pet godina iz istorije i presrećna sam koliko sam bila pametna. Uživajte.

”Ako se ne sećaš šezdesetih, onda nisi bio tamo!”
(popularna američka izreka)

”...Vidiš, radi se o svetu punom lutalica sa rancima, koji se ne slažu sa tim da čovek treba da radi samo da bi imao TV, frižider ili kola... i svi ti ljudi zatvoreni u začaranom krugu: posao, proizvodnja, potrošnja, posao, proizvodnja, potrošnja... Vidim veliku revoluciju sa hiljadama ili čak milionima mladih Amerikanaca koji lutaju okolo, idu na planine da bi se molili, zasmejavaju decu i čine devojke srećnim, svi totalno zaljubljeni u budizam, koji idu i piskaraju svoje pesme koje im se pojavljuju u glavama bez ikakvog razloga, i vidim klince koji su dobri i koji na neki čudan, neočekivan način, radeći neobične stvari, prenose svima svoje vizije večite slobode.” Džek Keruak, 1958. godine, desetak godine pre nego što je hipi pokret zaista zaživeo

Kao početak hipi ere, danas se uzima 1965. godina, međutim, neophodno je baciti pogled na događaje koji su uzrokovali rađanje jednog tako drugačijeg načina života i nove psihologije. Sve je počelo još početkom šezdesetih, sa Kenedijem.

Kenedi - Smrt jedne vizije
Novembra 1960. na mesto predsedenika SAD došao je Džon Ficdžerald Kenedi, kao najmlađi predsednik u istoriji Sjedinjenih Država. Ujedno, to su bili i prvi izbori u kojima je u predsedničkoj kampanji korišćena televizija. Svoji veliku energiju i entuzijazam uspeo je da prenese i na sve koji su tada prisustvovali veličanstvenom govoru, koji je zatvorio rečima ”ne pitajte šta vaša zemlja može da uradi za vas, pitajte šta možete da uradite za vašu zemlju.” Bio je to poziv svim mladima da učestvuju u najvećoj demokratskoj vladavini i da zajedno stvore novi svet. Kenedi je govorio i o ”Novim granicama”. Već u martu, osnovao je Mirovne snage, organizaciju u kojoj bi mladi ljudi mogli da pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Uprkos problemima sa Kongresom, on je bio neobično popularan, kako u Sjedinjenim Državama, tako i van granica. Bilo je to vreme velikih ambicija i zaraznog optimizma. Ali i pre nego što je JFK uspeo da povede svoj narod u bolju i svetliju budućnost, ubijen je u Dalasu, u Teksasu, 22. novembra 1963. posle čitave tri godine vladavine. Gubitak velikog državnika potresao je zemlju, i izgledalo je kao da su meci koji su tog dana usmrtili Kenedija, ujedno pogodili i svakog Amerikanca. Nastalo je doba velikog, razumljivog revolta, protiv društva i protiv svih onih koji su, makar posredno, bili krivi za smrt predsednika. ”Svako, bio on student pušten tog dana sa koledža kući, ili penzioner u prodavnici, osećao se zgaženim i izneverenim,” komentariše jedan od nekadašnjih hipika.

Pokret za ljudska prava
“Tlačitelj nikada svojevoljno ne daje slobodu, nju potlačeni moraju da zahtevaju.” Martin Luter King Junior

Američki crnci, koji su živeli u Američkoj verziji aparthejda, u odvojenim naseljima bili su bez ikakvog udela u vlasti, čak i bez prava da sami organizuju svoj život, potpuno marginalizovani i dovedeni na ivicu propasti. Kao glavni cilj, isticali su borbu protiv celog sistema u kome su bili samo niža rasa, ”rasa pacova”. Kongres se, navodno, brinuo o pravima crnaca, i izdao proklamacije o njihovim pravima, ali crnci su još bili daleko od ravnopravnosti. Zato su se okupili u avgustu 1963. u Vašingtonu i čekali da im se obrati prečasni Martin Luter King Junior. ”Imam jedan san”, govorio je Prečasni, ”da smo svi jedno, i svi zajedno.” Konačno, dobili su zakone koji su im omogućavali da traže jednako obrazovanje, poslove i životni standard kao i belci. Međutim, mnogi belci su odbili da se prema crncima ponašaju ”na novi način”, nisu ih primali u svoje škole, a mnogi poslodavci nisu hteli da čuju za crnce na svojim radnim mestima. Najgori u svom ponašanju bili su južnjaci, poznati po Kju kluks klanu. Luter je još rekao: ”Smešno je govoriti crncima da se ne osećaju besno, kada bi trebalo tako da se osećaju! Zaista, svi bismo bili mnogo zdraviji da ne zadržavamo bes u sebi, i ispoljimo ga na najbližem, ali to nije rešenje. Najbolje bi bilo da svi iskoristimo tu rušilačku energiju i mirno se suprotstavimo.” Tako su i učinili, organizujući govore, sedeljke, marševe i govoreći svim neprijateljima u lice ćta zapravo misle. Ovakav način borbe za ljudska prava započeo je Mahatma Gandi, i sa velikim uspehom primenio ih u Indiji protiv britanskih imperijalista. Martin Luter King Junior je ubijen aprila 1968. u Tenesiju. ”Mrak ne može da odagna mrak, to može samo svetlost. Mržnja ne može da odagna mržnju, to može samo ljubav.” - Martin Luter King Junior. Ali za mnoge Amerikance nenasilno ponašanje nije bilo nešto čega su mogli da se pridržavaju. Amerika je bila do guše u ratu.

Vijetnamski rat
“Trebalo bi da objavimo rat Severnom Vijetnamu... Mogli bismo da utabamo čitavu zemlju, stavimo znakove za parking i ipak se vratimo kućama do Božića” Ronald Regan, 1965.

Rat u Vijetnamu bio je nešto što je uticalo na svakog Amerikanca. Ako nisi bio mobilisan, znao si nekoga ko jeste i ko je poslat u Vijetnam. Preko dva miliona Amerikanaca bili su poslati na ratište, i preko šezdeset se nikada nije vratilo.

“Recite Vijetnamu da uvuče rogove i povuče se u svoje rupe, inače ćemo ga bombardovati nazad u kameno doba!” General Kurtis Le Mej

Rat je započeo kada su amerikanci poslali “savetnike” da pomognu Južnom Vijetnamu da se izbori sa Vijetkongovcima koji su bili komunisti. Do 1965. u “savetnike” su se ubrajale i pešadijske trupe, i pre nego što je iko mogao da se osvesti, hiljade specijalaca su poslate u jugoistočnu Aziju. Iako je u samom početku izgledalo kao da će Amerikanci biti samo sporedni element u čitavom ratu, i da će moći da kontrolišu situaciju i ubrzo se izvuku, rat je bukvalno usisao čitavu naciju u nije više bilo povratka.

“U stvari, radi se o belim ljudima koji šalju crne ljude da se bore protiv žutih ljudi da vrate zemlju koju su oduzeli od crvenih ljudi.” Mjuzikl “Kosa”

Pritom, Severni Vijetnam nije predstavljao nikakvu pretnju Amerikancima. Nije bilo nikakvih terorističkih napada, niti nikakvih nagoveštaja da bi se aktivnost Vijetkonga mogla proširiti i na Ameriku. Vijetkongovci su bili samo ljudi koji su želeli da ujedine svoju zemlju pod komunističkom zastavom. Međutim, Sjedinjene Države držale su se takozvane “domino” teorije: ako se jedna od zemalja jugoistočne Azije prihvati komunizam, samo je pitanje vremena kada će ga i sve azijske zemlje prihvatiti, kao kada u dominama gurnete jednu dominu i sve padnu za njom, jedna po jedna. Pritom, vojne operacije nisu se zadržale u Vijetnamu. Specijalne jedinice su, zbog straha od pojave komunističkih organizacija, poslate u Laos, Tajland i Kambodžu. A da ironija bude veća, vlada SAD nikada nije zvanično objavila rat Vijetnamu. A tela vojnika su stizala i stizala, u gomilama.

Hipi mesto broj jedan - San Francisko
Od 1965 do 1972, i Istočna i Zapadna obava magnetski su privlačile klince nezadovoljne svetom u kojem žive, pre svega rasnom i polnom nejednakošću kao i sve većim prisustvom američkih trupa u Vijetnamu. Nekako odjednom, jedna oblast San Franciska, Hajt Ešburi (Haight Ashbury), postala je centar svih onih koji su želeli da budu deo kontra-kulture i revolucije. Čitava reka ljudi išla je tuda, slušala politički obojenu rok muziku, eksperimentisala sa hemijskim supstancama, živela po komunama, i sve više se zanimala za mistične azijske religije i običaje. Ova šarena gomila mladih ljudi ubrzo je dobila podršku studenata sa Univerziteta San Franciska, koji se nalazio blizu Hajt Ešburija.

Šta je to ”hipi”?
Hipi je zapravo etiketa za potpuni, nevidljivi, podzemni proces evolucije. Za svakog vidljivog hipika, bosonogog, ukrašenog cvećem i perlama, postoje hiljadu nevidljivih članova ove podzemne sub-kulture. Ljudi koji vode svoj život prema svojoj unutrašnjoj viziji, koji odudaraju od zaslađene ružičaste TV komedije američkog života.- Timoti Liri

Reč “hipi” prvobitno je trebalo da bude pogrdna reč, koju su bitnici, pripadnici popularnog pokreta iz pedesetih, koristili da opišu sve one otpadnike koji su koristili droge samo zbog doživljaja, za razliku od bitnika koji su koristili droge zbog nekakvogh višeg estetskog osećaja. Termin hipi pripisuje se novinaru Majklu Falonu, koji je u jendom svom članku iz 1965. tako nazvao čitavu gomilu ljudi koji su živeli u Hajt Ešburiju, u San Francisku. Guverner Ronald Regan kasnije to pojasnio narodu: “hipi je onaj koji se oblači kao Tarzan, ima kosu kao Džejn i miriše kao Čita.” Čudnovato, hipici nikada sebe nisu tako nazivali, to je bio termin koji su koristili političari i mediji. Hipici su radije zvali sebe ”freak”, na srpskom čudak.


Znaci raspoznavanja
Pojam ”flower power”, opisivao je hipi ideje i postupke svih hipika još i pre nego što su se oni pojavili, kada je jedan pesnik, Alen Ginsberg, pokušao da objasni kako moć prirode može da pobedi rat. Tokom šezdesetih, hipike su još zvali i decom cveća, ali se već nakon nekoliko godina ovaj termin (deca cveća) iskomercijalizovao i malo izmenio svoje značenje. Cveće je postalo je neka vrsta zaštitnog znaka i amblema, prisutno na svim dekoracijama, u dizajnu i odevanju. Kako bilo, hipici su se sa njim poistovećivali zbog njihove lepote, tihe upornosti i osetljivosti, jer su i sami sebe tako videli.

Ono što se danas uzima kao simbol šezdesetih je znak mira, koji zapravo, uopšte nije bio izum hipika. Naime, čitavu deceniju ranije Kampanja za nuklearno razoružanje, sa sedištem u Londonu, prihvatila je ovaj znak 1958. (a 1965. se uzima kao početak hipi-ere), i značio je “smrt čoveka i još nerođenog deteta”. Međutim, do sredine šezdesetih, dobio je novo značenje, kao univerzalni simbol mira, a američki vojnici u Vijetnamu su o njemu govorili kao “otisku stopala velikog američkog pileta”.

 

[guitarrr_babe]

Moda i ostale sitnice
Bez najave, hipici su tih šezdesetih godina doneli čitavu poplavu novih boja, šara i stilova, kao ni jedan pokret do tada. Od Hajt-Ešburija do Londona, Indije i Balija, hipici su i kroz modu krenuli na svoje psihodelično putovanje.

Prvo pravilo u oblačenju, ako i u svemu ostalom, bilo je da nema pravila. Jedino što se apsolutno moralo izbegavati je zakopčani i formalni stil pedesetih i ranih šezdesetih. Umesto toga, okrenuli su se Orijentu: Indiji, Nepalu, centralnoj Americi, Baliju, Maroku. Zvezde dana bile su modne ikone, kao na primer Džimi Hendriks ili Bitlsi koji su se u javnosti i na omotma albuma pojavljivali u najrazličitijim šarenim kostimima. Naravno, obični smrtnici nisu mogli da idu u kupovinu gde i rok zvezde, i najčešće su se snabdevali u jeftinim prodavnicama polovne odeće. Bez obzira na to, uspevali su da sklope nešto od komada odeće, sekli, prepravljali i ukrašavali. Momci su najviše nosili zvonaste pantalone ili kožne pantalone, košulje iz Afrike ili sa Srednjeg Istoka, izbeljene majice i košulje sa resama. Devojke su nosile sarije, velike marame-haljine iz Indije ili saronge sa Balija i Jave. Somot, koža, teksas, indijski pamuk i svila bili su popularne tkanine. I sve je bilo što luđe i šarenije moguće. Dodaci u vidu marokanskih perli, kožnih jakni sa resama, traka za kosu i bakinih naočara su se podrazumevali. Prstenje, minđuše, minđuše za nos i narukvice za noge nosili su se naročito na žurkama ili koncertima. Na ogrlicama su najčešće stajali simbol mira, jin-jang, skupljena pesnica ili bilo šta što bi dolazilo sa istoka.

Nešto što je posebno izdvajalo hipike iz mase bila je kosa. Muškarci sa dugom kosom time su pokazivali koliko ne žele da se povinuju pravilima društva. Većina hipika bi jednostavno pustila kosu da raste, ošišavši je pomalo s vremena na vreme. Crnci su nosili afro frizure, praveći žbunove kose malim češljevima.

Međutim, ma koliko svi oni bili zainteresovani za modu, ni jedan pravi hipik nikada ne bi nosio logo neke firme ili odećom na bilo koji način reklamirao neku kompaniju. Ako čoveka čini odeća, hipike je činila samo jeftina, udobna, jednostavna, polovna odeća, sa stotinama zakrpa i rupa.

O čemu se zapravo radi? Hipi ideali

Čitav hipi pokret imao je, kako smo do sada i uspeli da nagovestimo, veliki broj ideja i ideala, koji su se među sobom vrlo razlikovali. Svedeno u jednu rečenicu, glavnu težnju hipika predstavljale su ljubav, mir, i jedinstvo sa sobom, drugim ljudima i prirodom. ”Svi mi želimo da promenimo svet.” Bitlsi


Priroda
”Taj organizam, to stvorenje čiji smo svi mi deo, je biosfera, živa površina planete Zemlje. To mešanje koje svi osećamo, taj pokret prema grupnoj, zajedničkoj svesti, je biosfera Zemlje koja postaje svesna svog postojanja. Rađa se. Mi se budimo.” Paul Vilijams

Hipici su verovali da smo svi mi bića prirode, iz nje rođeni i u nju se vraćamo. Da bi to pokazali, mnogi su se ponašali ”kako je prirodno” - trudili se da budu što više na otvorenom, hodali bosi i išli goli, bili vegeterijanci i živeli daleko od grada, u zajednicama od po trideset, sto ili ponegde i više ljudi. Grozili su se svega što bi drugi ljudi mogli da nazovu ”svojim” i svega materijalnog, smatrajući da čovek nema ništa sem sebe i prirode. ”Problem je što ima previše ljudi, i svi hoće još”, govorili su. ”Oni koji su gladni, hoće da jedu, oni koji su siti, hoće da imaju, oni koji imaju sve hoće i ono što se ne može imati. Naša filozofija ne zahteva toliko da se mnoge stvari urade, pre da se mnoge stvari NE urade.” Svako od hipika smatrao je da je najznačajnije postići ravnotežu sa samim sobom, i to najviše sa onim osnovnim, životinjskim delom sebe, koji mu je podarila priroda. To je onaj primarni deo ličnosti koji je, živeći u sistemu sa strogim normama i zakonima, sasvim potisnut. Ideal svakog hipika bio je čovek koji ne potiskuje svoje nagone, koji se ponaša kada i kako hoće, vođen više instinktima nego razumom, više emocijama nego računom. Životne instinkte, koje su ostali smatrali primitivnim i neprefinjenim, videli su kao ključ opstanka.

U njihovom odnosu prema prirodi, svakako, bilo je i mnogo toga paganskog. Shvatanje prema kojm se Zemlja doživljava kao Gaja, organizam koji živi i diše, produžetak je paganskih verovanja da priroda zna najbolje, da sama ima odgovor na najvažnija. Paganstvo je takođe način pokazivanja zahvalnosti za uslove života, koji su idealni. To stanovište prema kojem Majka priroda, Gaja, zna najbolje, osnova je za moderni ekološki pokret. Gajanizam vidi čitavu planetu kao entitet, kao biće koje raste i razvija se, i u njemu kao sastavni deo, ljude. Zato, seča šuma, zagađenje mora, zemlje i vazduha nije samo pokazivanje nepoštovanja, to je iskorišćavanje Gaje kao majke i dobrog domaćina koji voli svakoga i pruža im sve što je potrebno. Koristeći isključivo proizvode u potpunosti napravljene od prirodnih sastojaka, vodili su računa da njihov otpad bude biorazgradljiv, kako ”ne bi smetali prirodi da obavlja svoj posao.”

U celu ovu priču uklapa se i kult cveća, koje su hipici smatrali za simbol čitave svoje generacije. U hipi kućama bilo je toliko ukrasnih biljaka, mini-drveća, i raznoraznog i žbunja, da su mnoge kuće ličile na male džungle. “Ponekad bi bilo više drveća unutra nego napolju”, priseća se jedan od hipika.

 

[guitarrr_babe]

Sloboda
Prvo pravilo hipi pokreta je da, sve u svemu, nema nikakvih pravila koje bi se iko morao pridržavati. No, ako su hipici i imali svoje nepisane zakone, jedan od njih je sigurno bio ”biti slobodan u svakom pogledu, raditi šta se poželi i ići kuda put vodi.” Sedajući u išarane autobuse, najčešće marke Folksvagen, kojima je remont bio preko potreban, putovali su sa jednog kraja Amerike na drugi, i pravili privremene domove gdegod bi stali.

Oslobodivši se društvenih stega i normi ponašanja, koje su govorile da čovek uvek mora da ide ulicom u odelu i sa šeširom, a devojke u suknjama, uredno začešljane kose, hipici su počeli da se ponašaju suprotno tome - hodali su često bosi i goli, ili zavijeni u prvo na šta su naišli. Govorili su da je hodanje bez obuće jedan od načina za približavanje Majci prirodi, kada ne postoji barijera između stopala i tla, odnosno čoveka i sveta oko njega. ”Kada hodam bosonog, dogodi se najdublja, korenita promena - odjednom postanem druželjubiv, darežljiv, skroman, usaglašen sa samim sobom i postane mi drago što sam ja.”

Dostigavši ovaj naivni vid slobode, slobodu oblačnja i ne-oblačenja, i slobodu zasnivanja doma u bili kom mestu na zemlji, posvetili su se cilju kome su oduvek težili, i zbog čega su se najpre i okupili - ljudskoj jednakosti na svim poljima. Ovo su pokreti kao što su pokret crnaca, pokret za ljudska prava, pokret za prava žena i pokret za prava homoseksualaca, pokušali da postignu. Oni koji su poniženi, marginalizovani, potcenjeni, sada su imali priliku da budu glasni i bore se za jednakost.

Glavna prepreka na ovom putu do potpune slobode bilo je, naravno, društvo. Ljudi su imali pravo da tokom samo dve do tri nedelje u godini budu gospodari svog vremena i kovači svojih planova, dok su ostatak vremena robovi sistema. Baš zbog toga što im vreme nije predstavljalo nikakvu vrednost, hipici su ismevani od strane onih koji su svoj život upravljali prema satu, i radili svakodnevno od devet do pet.

”Volim da mislim o tome kako ćemo da slomimo ili zbacimo ceo postojeći poredak. Privlači me sve što je u vezi sa tiče revoltom, neredom, haosom, a posebno aktivnosti koje naizgled nemaju nikakvu svrhu. Čini mi se da je to put ka slobodi - spoljašnja sloboda je način da se postigne unutršnja sloboda.” Džim Morison

Misticizam
Najzastupljenije shvatanje hipika između ’65. i ’67. je da je nastupila zora novog doba, doba Vodolije, doba kada će se svet promeniti. U vreme kada je ratnički duh uzdizao zapadnog čoveka do statusa boga, gospodara stvaranja i uništenja, oni su verovali da je ključ u samospoznaji i u mirnom otporu. Gandi i Martin Luter King bili su neki od idola hipika, baš zbog velike vizije sveta punog ljubavi i poštovanja. Međutim, pored traženja inspiracije u okruženju (Vijetnamski rat, opšti haos i neravnopravnost naroda), hipici su se okrenuli bogatom nasleđu azijskih naroda, mitovima i verovanjima iz vremena pre Hrista, legendama američkih Indijanaca, Egipćana i prastarim evropskim paganskim običajima. Učili su sa budistima i indijskim guruima, plemenskim vračevima i vešticama. Prihvatili su indijsku Vendanta filozofiju, učili Upanišade, Tao Te Čing i zen budizam, i čitali Hesea, posebno roman Sidarta. Ova nazovi-religiozna manija išla je dotle da su neki hipici pre svakog izlaska iz kuće pogledali u karte ili se konsultovali sa horoskopom. No, ma koliko nam sve ovo zvučalo daleko i ludo, šezdesete su videle novu renesansu, vaskrsnuće egzotičnih kultura i verovanja za koje nismo ni znali da postoje.

Slobodna ljubav
”Seks je pun lazi.Telo pokusava da kaze istinu, ali je obicno previse opterećeno pravilima da bi ga iko čuo. Lažima pravimo od sebe invalide. Vecina ljudi nema predstavu šta propušta, drustveni zivot zasniva se na maksimalnoj kontroli i skrivanju osecanja. Ismevaju primitivne kulture, a ponose se potiskivsnjem prirodnih instinkta i impulsa.” - Džim Morison

Mnogi ljudi optužuju hipike za zavođenje nevinih tinejdžera i za ponašanje koje je u svakom smislu krajnje perverzno. Bez pogovora, mnogi hipici bili su umešani u privremene veze i seksualna eksperimentisanja kao ni jedna generacija pre njih. Ovaj veliki eksperiment “Free Love”, zapravo je revolucija koja je oslobodila milione Amerikanaca od pretezno puritanskih seksualnih stavova pedesetih.

Deca koja su rasla u Americi pedesetih i ranih sezdesetih godina,bila su izlozena raznovrsnim zbunjujucim informacijama o ljubavi i seksu. Ljubav je bila do te mere romantizirana da je predstavljana ili kao nešto što se dogodi u trenutku, kao ljubav na prvi polged, ili kao nešto što se razvija iz dugogodišnjeg poznanstva dvoje ljudi. Odrasli nisu pricali o seksu, sem u paketu sa ljubavlju brakom i decom. Ova četiri prodavana su zajedno, i nikako se nisu smela razdvajati. Svaki drugi tip seksualnih odnosa van bračnih smatran je devijantnim i kritkovan je.

U seksualnu revoluciju bila je uvučena i modna industrija. Postale su popularne mini suknje i providne bluze. Žene su svoju novootkrivenu slobodu izrazavale oskudnim odevanjem i otkrivanjem pojedinih delova tela, što je bilo u skladu sa modnim trendovima. I prijalo je mnogim muškarcima.

Dakle, šta je to konkretno dovelo do seksualne revolucije šezdesetih? Kako smo dosli od “nema seksa pre braka” do “ako ti prija onda to uradi”? Odgovor je jednostavan - hipici. Hipi pokret je imao najdublji uticaj na seksualne slobode u SAD i sire, baš zato što je bio oslobođen svih društvenih stega.

“Ako ne mozes da budes sa onim koga volis,voli onog sa kim si…” - Steven Stills

Suština slobodne ljubavi, kako su je hipici doživljavali, bila je u tome da je čovek slobodan da voli koga hoće, kada god hoće i kako god hoće. Shvatali su da se, ono šta ljudi rade u privatnosti, nikoga ne tiče. Brojne naivne tinejdžere zavodili su stariji, iskusniji hipici. Deca koja su bežala od kuće, pridruživala bi se hipi pokretu, i ne retko bili su žrtve zlostavljanja.

Sve u svemu, hipici su srušili brojne društvene norme. Pričali su o seksu otvoreno, ali ne tako pažljivo i oprezno kao pokreti homuseksualaca ili borci za ženska prava. Hipici su oslobodili Amerkance njihovih navika kroz slobodnu ljubav, eksperimentisanje sa drogama i odbijanje lažnog morala .Ovo je dovelo do slobodnog protoka informacija o seksu, razmatranja prava žena i homuseksualaca i porasta zainteresovanosti za siguran seks i podizanja brojnih zdravstvenih pitanja.



Droga
Kao način komunikacije sa samim sobom, za prirodom ili Bogom, kako su hipici govorili, bila im je potrebna pomoć opijata: alkohola, droga ili oba u isto vreme. Najveći broj hipka uzimao je jednu vrstu sintetičke droge, LSD, koju su obično drugi hipici pravili kod kuće, po podrumima i garažama. Smatrali su da je LSD dovoljno jak da pobudi maštu i dovoljno halucinogen da dovede do traženih doživljaja. Eksperimenti sa drogama išli su od pojedinačnih do grupnih, i svi u potrazi za nečIm novim, za nekakvim osećanjem zajedništva ili prosvetljenja. Mnogi hipici su i umrli od prekomerne doze, a oni koji su uspeli da prežive i izleče se, većinom su patili od posledica koje LSD ostavlja na ljudski mozak. Drugi moćni opijat bio je marihuana, koja je često korišćena kao uvertira za heroin, kokain ili LSD.

Kraj hipi ere
Šestog oktobra 1967. desetine hipika okupile su se na ulazu u Golden Gejt park u San Francisku, na izmišljenu sahranu izmišljenog čoveka koga su nazvali Hipi. Objavili su da ga je ubilo preveliko pokazivanje javnosti i komercijalizacija. ”Stotine turista došlo je danas da vidi nas, životinje u živom zološkom vrtu,” rekao je jedan hipi novinar pritom, ”i mi smo režali iza rešetaka koje smo sami prihvatili i više nismo hipici, niti smo ikada bili.” Ova zamišljena sahrana nije obeležila smrt hipi ideja, već prodaju pravih hipika i štetu koju su mediji i sistem učinili jedinom pokretu koji se protiv njih borio. I to na mestu gde je sve počelo - u Hajt-Ešberiju.

Nekadašnje hipi naselje počelo je ubrzano da gubi stanovnike kada je jedan par hipika pronađen ubijen u podrumu svoje kuće. Od tada, svakoga dana je odlazilo po nekoliko ljudi, i od nekadašnje hipi zajednice, pune tolerancije prema ljudima drugih rasa i kultura, nije ostalo ništa. Lokali su ispražnjeni i ubrzo zatvoreni. Hipici su se preselili van grada, na selo, i hipi komune su ponovo počele da nastaju u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu.

Gde su hipici sada?
Najveći broj hipika se, krajem šezdesetih, ošišao, zasnovao porodice sa nekadašnjim ili novim partnerima, našao posao i stan, kupio kola i TV. Uklopivši se tako u sredinu, nosioci velike pobunjeničke ideje o mirnom otporu postali su samo nosioci uspomena. Ima i danas onih koji još uvek veruju da je hipi pokret nešto najbolje što se svetu desilo, i koji žive za dan kada će se mladi ponovo pokrenuti i odlepiti od ustaljenih formi življenja. Pošto smo mi generacija koju ništa ne može da iznenadi, male su šanse da bi bilo kakvo društveno previranje dovelo do tako masovnog odziva kao tada. Čak i da dođe do toga, morali bi da se ponove društveno-političke prilike sa početka šezdesetih, samo sa još trajnijim i katastrofalnijim posledicama, i, pre svega, morale bi zvezde da dođu u takav položaj da počne novo Doba Vodolije.

 

[guitarrr_babe]

(ako se nekome čini da je pristrasno napisano, naravno da jeste, pa imala sam 16 godina!)

 

[rudy_kv]

A šta sada misliš o tome_

 

[guitarrr_babe]

pa da li je to moj vrli prijatelj opet aktivan na forumu?


baš sam hepi što te vidim ovde! majke mi, čim sam okačila, pomislila sam na tebe!

mislim da je preterano.
očekivano je da se neko sa 16 godina loži na tako nešto, ali nisu klinci od 16 godina sve to započeli, morao je među njima da bude neko stariji. onda mi dođe nelogično.
mislim, možda je to sad već kulturološki problem (kao, mi, odrasli bi trebalo da nabavimo dobro plaćen posao, imamo nukleusnu porodicu i psa) i na tu temu bi se moglo dalje raspravljati, ali ideja života u zajednicama gde svako svakoga i tako niko ništa mi nije bliska.
to je što se tiče njihove pojavnosti. nekupanje i narkotike neću da komentarišem
što se tiče nekakvih ideala koje su imali, slažem se i danas da nenasilnom politikom, i sa traženjem lepote u svemu. i sa šarenišem. i sa prirodom i prirodnošću.

nije niti belo niti crno.

šta ti misliš o tome?

 

[DJM]

Hipici... Jeeeeeee
A gde je najvaznija sfera delovanja hipika - Muzika?

 

[guitarrr_babe]

Moja drugarica je imala tu temu.

 

[rudy_kv]

Sta ja mislim o tome!?
Pa, recimo ovako...
Ja sada imam nukleisanu porodicu i na dobrom putu sam da kupim i labradora, ali i tonu zelja koje su samo moje i u totalnoj su suprotnosti sa mojim poslom i porodicom...
Kada se u meni skupi kriticna masa gorcine i nezadovoljstva normalno je da cu puci i otici u...
Naravno, prvo cu da batalim posao i ponovo pustim kosu a zatim cu uprkos zeni i deci da ponovo kupim motor kojeg sam se i odrekao porodice radi...
I eto kako "ozbiljni" ljudi postaju hippie

 

[Guest]

ja mislim da si ti genije.