Taj covek,ta zena
To prihvatiliste za izgubljene
I moje poslednje utociste
Ta zena stena
I dobra cerka
Ta verna senka
Ta njsvetlija senka
U mom zivotu
Sto veje toplotu
I osvetljava put
Svakom mom izgubljenom koraku
U povratku
Ta zena,majka
Koja je nasu decu radjala
Ne bi se neka druga
Od nje bolje snasla
I da se sa djavolom spandjala
I da je fakultet psihologije pohadjala
Kao sto se ona snasla
Kad se u haosu mog zivota nasla
Predlozio bih je
Al’ nemam kome
Osim sebi samome
Za lentu,za medalju
Sa suncem,mesecom i zvezdama
Jer nije uvek lako
Suociti se ni sa svojim
A ne jos sa tudjim
I zardjalim zabludama
Uvek korak
Uz mene
Ponekad gledam oci zene
Sto zabrinuto cute
A ipak se smese
Dok moje halucinacije tese
Kao da se pita
Nevina gresnica
Navikla da tudje grehove placa
Sta to mene cesto
Odvodi daleko
I moje prisustvo odvraca
Taj covek,ta zena
Jedino gresna
Sto je u mom zivotu
Vise prljavstine oprala
Od mog donjeg vesa
I u sumraku mojih najvecih ideala
Jedino ona
Moje trosne zelje podupirala
Ponekad se okrenem
I tesim je nezno
„Ne boj se,zeno,
Tvoje je mesto duboko posveceno
Zavestano i osvestano
Ti si jedina svetlost medju nama
To sto mene hvata sa godinama
Ponekad kad se osvrnem
Moram malo da ventil odvrnem
Da gorcina istoci
Ipak srecan sto znam
Kad na poslednji put krenem
Da ce ga osvetljavati tvoje oci
To prihvatiliste za izgubljene
I moje poslednje utociste
Ta zena stena
I dobra cerka
Ta verna senka
Ta njsvetlija senka
U mom zivotu
Sto veje toplotu
I osvetljava put
Svakom mom izgubljenom koraku
U povratku
Ta zena,majka
Koja je nasu decu radjala
Ne bi se neka druga
Od nje bolje snasla
I da se sa djavolom spandjala
I da je fakultet psihologije pohadjala
Kao sto se ona snasla
Kad se u haosu mog zivota nasla
Predlozio bih je
Al’ nemam kome
Osim sebi samome
Za lentu,za medalju
Sa suncem,mesecom i zvezdama
Jer nije uvek lako
Suociti se ni sa svojim
A ne jos sa tudjim
I zardjalim zabludama
Uvek korak
Uz mene
Ponekad gledam oci zene
Sto zabrinuto cute
A ipak se smese
Dok moje halucinacije tese
Kao da se pita
Nevina gresnica
Navikla da tudje grehove placa
Sta to mene cesto
Odvodi daleko
I moje prisustvo odvraca
Taj covek,ta zena
Jedino gresna
Sto je u mom zivotu
Vise prljavstine oprala
Od mog donjeg vesa
I u sumraku mojih najvecih ideala
Jedino ona
Moje trosne zelje podupirala
Ponekad se okrenem
I tesim je nezno
„Ne boj se,zeno,
Tvoje je mesto duboko posveceno
Zavestano i osvestano
Ti si jedina svetlost medju nama
To sto mene hvata sa godinama
Ponekad kad se osvrnem
Moram malo da ventil odvrnem
Da gorcina istoci
Ipak srecan sto znam
Kad na poslednji put krenem
Da ce ga osvetljavati tvoje oci