Sećala se da je pas bio centar njenog života dok se nije pojavio Darko. Potom se sve promenilo. Katarina je počela da zaboravlja da nahrani kučence. Više ga nije izvodila u šetnje. Iako je te obaveze na sebe prezela majka, pas je uporno nastojao da skrene Katarininu pažnju na sebe. Glasno bi cvileo, sa uzicom u zubima, ispred njene sobe ili bi grebao o vrata. Njoj je to smetalo, nerviralo je, činilo se da joj pas guši slobodu. Besno bi izletela iz sobe, vikala na Muci, ili je gađala onim što joj se našlo pri ruci. Kada bi bila ’dobre volje’, grizla ju je savest zbog te, druge i tamne strane sopstvene ličnosti, i uzimala bi psetance u svoje krilo, mazeći ga i ljubeći kao nekada. Muci nije bila zlopamtilo; izgledalo je, čak, kao da voli Katarinu još više, bez obzira na njene ispade i sitne brutalnosti.
Promene Katarininog raspoloženja zavisile su od toga da li je i koliko snabdevena horsom. Kroz magnovljenje se sećala da je bila gruba i prema mami i baki… One su joj tada tako malo značile! Majka ju je ubeđivala da prestane i ode na lečenje, ali Katarina nije želela da je sluša. „Ostavi me na miru! To je moj život, moja karma!“ vrištala bi na nju, kada je majka postajala nepodnošljivo dosadna, moleći je plačljivim glasom i gledajući u nju paćeničkim izrazom u očima.
Odjednom je u Ketinoj toaletnoj torbici bilo više špriceva nego šminke; iz garderobe je izbacila majice i umesto njih nosila široke, teške tunike, dovoljno dugačkih rukava da pokriju tragove uboda na rukama. Dan bi prespavala, a noću bi se, poput vampira, krišom izvlačila iz sobice i odlazila na razna, zamagljena i čudna mesta. Tamo je pronalazila bliskost sa ljudima sličnim sebi, sjedinjena sa njima u heroinskim ritualima. Nečiji prsti bi je drhtavo dočekivali, podvrtali joj rukave, opipavali vene i hladnom iglom kružili po pregibima ruku, tražeći pravo mesto. Skupljali su se oko nje, kao krvopije, sladeći se njenim sokovima. Užici uzimanja postajali su sve veći, a pauze između njih, u nestrpljivom iščekivanju, sve kraće. Trenutak kada bi se ufiksala trajao je taman toliko, koliko i poslednji titraji čarobne lampe, i onda bi se Keti ponovo našla u svojoj dosadnoj, sasvim običnoj svakodnevnici. Bilo je to kao strujno kolo: ono se uvek i iznova punilo materijom koja je njegovo uzimanje, pogon, snaga i energija stalno istog intenziteta.
Sad joj je, u pauzama između bolova, u glavi odzvanjalo staro pitanje: ko je kriv za to što sam stigla do ove tačke ?
Ranije, u retkim trenucima preispitivanja svog životnog izbora, bila je sklona da za krivce optuži oca, majku, ili, naprosto, sticaj okolnosti. Neko pije, neko puši, a neko se fiksa… Pa, u čemu je razlika? – branila bi se od sopstvenih misli. Nikada nije bila u situaciji da, kao drugi, uzima i prodaje stvari iz kuće. Katkada bi se poslužila novcem iz majčinog ili bakinog novčanika. Darko se, do skoro, brinuo o tome da uvek bude snabdevena. Keti je ponekad, samo ponekad, njemu za ljubav, u nadoknadu za koji šut, morala da bude sa nekim drugim muškarcem. Ali, to joj nije značilo – seks je ionako u njenom svetu bio suvišan. Telo je bilo ništa, materija je bila ništa; ljubav se vodila u heroinskim snovima, onda kada su ona i Darko zajedno lebdeli, uspinjući se iznad svih. Jer, na kraju, sve se svodilo na to: na iglu i venu. Ceo njen identitet, ceo njen život, sva ljubav, nežnost, toplina… Mogla je jasno da vidi svoje zgrčeno, krhko telo u surovom odrazu ogledala naspram kreveta. U tom telu više nije preostalo mnogo ženstvenosti. Imala je devetnaest godina, a dojke su joj bile prazne, male, sparušene poput osušenih smokava; trbuh ulegao; karlične kosti, špicaste, štrčale su kao da će joj probiti kožu. Ko je kriv zbog toga? Ruke, pa i noge – mršave, nekako čvornovate, istačkane tragovima brojnih uboda. Lice joj je posivelo, postalo prozirno, oči se umrtvile… Bila je ružna i ličila samoj sebi na bolesnicu, tifusarku iz nekog davno gledanog ratnog filma… možda čak i na Darkovu bivšu… ali, ni to joj nije bilo važno… Samo kad bi se on smilovao i došao, brzo, vrlo brzo… dok ne bude kasno.
Muci ju je posmatrala sa fotelje, no sad je izgledala onako, kao pred smrt. Bolovala je dugo, rak joj je pojeo pola utrobe, a da Keti to nije ni primetila. Keruša nikad nije zacvilela, nije pokazala da je nešto boli… Tek par dana pre nego što će uginuti, prestala je da jede, stomak joj se strašno naduo i nije mogla da ustane. Do tada je već bila poprilično propala, ali Katarina nije stizala time da se bavi. Nije više mislila ni na nju, niti na bilo koga ili bilo šta, osim na hors.
Kuca je ipak bila tu, vratila se da joj pomogne, iako ju je ona bila napustila. Sav trulež bolesti nije joj zagadio srce. Sedela je na fotelji, to milo biće sa izgledom psa i karakterom jagnjeta, čekajući da ponovo bude potrebna svojoj gazdarici. U sobicu je unela zaboravljeni, slatki dah detinjstva.
Sada, valjajući se u grčevima, Katarina se pitala – oh, kakav momenat za filozofiranje o životu, kada joj smrt kucka na vrata sobe – kako je Muci podnela bolnu agoniju, zapostavljenost, samoću, nedostatak ljubavi? Da li je psima, zbog nedostatka gordosti, mnogo lakše nego ljudima? „Bila sam slaba, sebična i sve sam ih zaboravila“, pomislila je Keti, „možda je ovo mučenje neka kazna…“ Suze su joj tekle niz obraze, prvi put nakon toliko vremena. Bolelo je, ali nije plakala zbog toga. Bila je čudna ta iznenadna spoznaja o sopstvenoj ništavnosti, poput jakog svetla koje se pomalja u dnu mračnog tunela, i prelazi u bljesak što ozari celo biće. Rešila je: ako preživi ovu krizu, nikada više, nikada se neće vratiti Darku. Samo da preživi… Samo da nije prekasno.
Učini joj se kako iz ugla sobe čuje bakin glas. „Ali, i to je nemoguće“, prošlo joj je kroz glavu, „i ona je odavno mrtva“. Više se nije sećala kada je umrla, ali od tada je prošlo već par godina. Pokosila ju je neka bolest, nakon što je mesecima ležala, nepokretna, u krevetu. Katarina bi se, ponekad, ušunjala kod nje, ne bi li ispod jastuka pronašla novčanik i bežala je, brže-bolje, iz te prostorije koja je vonjala na ustajalu mokraću i starački dah.
A ipak, koliko god bio dalek i nerazgovetan, blagi bakin glas ju je dozivao. Njemu su se pridružili i drugi. Među njima je prepoznala neke, koji su pripadali džankijima, odlutalim u večiti mir. Nisu uopšte bili zastrašujući; zajedno su se pretočili u milozvučnu uspavanku. Keti – šaputali su – Keti, vreme je… Tačno je znala šta su joj hteli reći: bilo je vreme povući se iz ovog sumornog života, uploviti u duboko, toplo plavetnilo, postati bestelesan u nirvani. „Plašim se, mnogo se plašim“, rekla je svojoj Muci.
Keruša, naravno, nije mogla da joj odgovori ni u ovoj poslednjoj, od svih najčudnijoj halucinaciji, ali ju je gledala očima punim ljubavi, očima anđela.
Promene Katarininog raspoloženja zavisile su od toga da li je i koliko snabdevena horsom. Kroz magnovljenje se sećala da je bila gruba i prema mami i baki… One su joj tada tako malo značile! Majka ju je ubeđivala da prestane i ode na lečenje, ali Katarina nije želela da je sluša. „Ostavi me na miru! To je moj život, moja karma!“ vrištala bi na nju, kada je majka postajala nepodnošljivo dosadna, moleći je plačljivim glasom i gledajući u nju paćeničkim izrazom u očima.
Odjednom je u Ketinoj toaletnoj torbici bilo više špriceva nego šminke; iz garderobe je izbacila majice i umesto njih nosila široke, teške tunike, dovoljno dugačkih rukava da pokriju tragove uboda na rukama. Dan bi prespavala, a noću bi se, poput vampira, krišom izvlačila iz sobice i odlazila na razna, zamagljena i čudna mesta. Tamo je pronalazila bliskost sa ljudima sličnim sebi, sjedinjena sa njima u heroinskim ritualima. Nečiji prsti bi je drhtavo dočekivali, podvrtali joj rukave, opipavali vene i hladnom iglom kružili po pregibima ruku, tražeći pravo mesto. Skupljali su se oko nje, kao krvopije, sladeći se njenim sokovima. Užici uzimanja postajali su sve veći, a pauze između njih, u nestrpljivom iščekivanju, sve kraće. Trenutak kada bi se ufiksala trajao je taman toliko, koliko i poslednji titraji čarobne lampe, i onda bi se Keti ponovo našla u svojoj dosadnoj, sasvim običnoj svakodnevnici. Bilo je to kao strujno kolo: ono se uvek i iznova punilo materijom koja je njegovo uzimanje, pogon, snaga i energija stalno istog intenziteta.
Sad joj je, u pauzama između bolova, u glavi odzvanjalo staro pitanje: ko je kriv za to što sam stigla do ove tačke ?
Ranije, u retkim trenucima preispitivanja svog životnog izbora, bila je sklona da za krivce optuži oca, majku, ili, naprosto, sticaj okolnosti. Neko pije, neko puši, a neko se fiksa… Pa, u čemu je razlika? – branila bi se od sopstvenih misli. Nikada nije bila u situaciji da, kao drugi, uzima i prodaje stvari iz kuće. Katkada bi se poslužila novcem iz majčinog ili bakinog novčanika. Darko se, do skoro, brinuo o tome da uvek bude snabdevena. Keti je ponekad, samo ponekad, njemu za ljubav, u nadoknadu za koji šut, morala da bude sa nekim drugim muškarcem. Ali, to joj nije značilo – seks je ionako u njenom svetu bio suvišan. Telo je bilo ništa, materija je bila ništa; ljubav se vodila u heroinskim snovima, onda kada su ona i Darko zajedno lebdeli, uspinjući se iznad svih. Jer, na kraju, sve se svodilo na to: na iglu i venu. Ceo njen identitet, ceo njen život, sva ljubav, nežnost, toplina… Mogla je jasno da vidi svoje zgrčeno, krhko telo u surovom odrazu ogledala naspram kreveta. U tom telu više nije preostalo mnogo ženstvenosti. Imala je devetnaest godina, a dojke su joj bile prazne, male, sparušene poput osušenih smokava; trbuh ulegao; karlične kosti, špicaste, štrčale su kao da će joj probiti kožu. Ko je kriv zbog toga? Ruke, pa i noge – mršave, nekako čvornovate, istačkane tragovima brojnih uboda. Lice joj je posivelo, postalo prozirno, oči se umrtvile… Bila je ružna i ličila samoj sebi na bolesnicu, tifusarku iz nekog davno gledanog ratnog filma… možda čak i na Darkovu bivšu… ali, ni to joj nije bilo važno… Samo kad bi se on smilovao i došao, brzo, vrlo brzo… dok ne bude kasno.
Muci ju je posmatrala sa fotelje, no sad je izgledala onako, kao pred smrt. Bolovala je dugo, rak joj je pojeo pola utrobe, a da Keti to nije ni primetila. Keruša nikad nije zacvilela, nije pokazala da je nešto boli… Tek par dana pre nego što će uginuti, prestala je da jede, stomak joj se strašno naduo i nije mogla da ustane. Do tada je već bila poprilično propala, ali Katarina nije stizala time da se bavi. Nije više mislila ni na nju, niti na bilo koga ili bilo šta, osim na hors.
Kuca je ipak bila tu, vratila se da joj pomogne, iako ju je ona bila napustila. Sav trulež bolesti nije joj zagadio srce. Sedela je na fotelji, to milo biće sa izgledom psa i karakterom jagnjeta, čekajući da ponovo bude potrebna svojoj gazdarici. U sobicu je unela zaboravljeni, slatki dah detinjstva.
Sada, valjajući se u grčevima, Katarina se pitala – oh, kakav momenat za filozofiranje o životu, kada joj smrt kucka na vrata sobe – kako je Muci podnela bolnu agoniju, zapostavljenost, samoću, nedostatak ljubavi? Da li je psima, zbog nedostatka gordosti, mnogo lakše nego ljudima? „Bila sam slaba, sebična i sve sam ih zaboravila“, pomislila je Keti, „možda je ovo mučenje neka kazna…“ Suze su joj tekle niz obraze, prvi put nakon toliko vremena. Bolelo je, ali nije plakala zbog toga. Bila je čudna ta iznenadna spoznaja o sopstvenoj ništavnosti, poput jakog svetla koje se pomalja u dnu mračnog tunela, i prelazi u bljesak što ozari celo biće. Rešila je: ako preživi ovu krizu, nikada više, nikada se neće vratiti Darku. Samo da preživi… Samo da nije prekasno.
Učini joj se kako iz ugla sobe čuje bakin glas. „Ali, i to je nemoguće“, prošlo joj je kroz glavu, „i ona je odavno mrtva“. Više se nije sećala kada je umrla, ali od tada je prošlo već par godina. Pokosila ju je neka bolest, nakon što je mesecima ležala, nepokretna, u krevetu. Katarina bi se, ponekad, ušunjala kod nje, ne bi li ispod jastuka pronašla novčanik i bežala je, brže-bolje, iz te prostorije koja je vonjala na ustajalu mokraću i starački dah.
A ipak, koliko god bio dalek i nerazgovetan, blagi bakin glas ju je dozivao. Njemu su se pridružili i drugi. Među njima je prepoznala neke, koji su pripadali džankijima, odlutalim u večiti mir. Nisu uopšte bili zastrašujući; zajedno su se pretočili u milozvučnu uspavanku. Keti – šaputali su – Keti, vreme je… Tačno je znala šta su joj hteli reći: bilo je vreme povući se iz ovog sumornog života, uploviti u duboko, toplo plavetnilo, postati bestelesan u nirvani. „Plašim se, mnogo se plašim“, rekla je svojoj Muci.
Keruša, naravno, nije mogla da joj odgovori ni u ovoj poslednjoj, od svih najčudnijoj halucinaciji, ali ju je gledala očima punim ljubavi, očima anđela.
