VOLJA - Otkrovenje jednog čuda

Овде се ради о увиду који свако може доживети ако се потруди. Свако у себи налази вољу а такође бива свестан и тога да он ту вољу сазнаје, јер и у самосвести имамо поделу на субјекат који сазнаје и на оно што је сазнато (у овом случају је сазнато воља).
Међутим управо овде долазимо до нечег невероватног. Овде увиђамо да смо у исто време и они који сазнајемо, и оно што сазнајемо. А тај увид о идентитету је сасвим реалан, иако је необјашњив, зато га је Шопенхауер назвао чудом своје врсте.

Чудо своје врсте
Чињеница коју свако мора прихватити када је разуме јесте да своје ЈА или субјекат не можемо опазити јер би у том случају имали посла не за субјектом већ са објектом. Опазити субјекат била би контрадикција. Дакле из тога можемо закључити да наше ЈА није објекат, то је нешто потпуно несагласно са објектом а самим тим је и изван домашаја сазнања које има посла само са објектима.
Сада, шта би то могло бити наше ЈА када оно није објекат и када нити га можемо опазити, нити мислити?
Одговор се налази у ономе што зовемо "субјект хтења". Осим субјекта сазнања у својој непосредној свести налазимо и субјекат хтења јер ЈА САЗНАЈЕМ али ЈА И ХОЋУ. Шопенхауер је то назвао својим првим филозофским чуђењем, јер:

Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu reč JA oba uključuje, jeste čvor sveta, a stoga je i neobjašnjiv. Samo su nam odnosi između objekata shvatljivi; ali među njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede više pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajućeg sa onim, što se spoznalo kao htenje, dakle identitet subjekta sa objektom, neposredno je dat. Ko sebi neobjašnjivost toga identiteta pravo predoči, taj će ga sa mnom nazvati čudom svoje vrste.

Šopenhauer, iz dela "O načelu razloga"

Основ Шопенхаурове филозофије воље можемо рећи да је откровење једног чуда ,"филозофско чуђење" које је он још у свом првом делу описао, а које говори о идентитету оног ЈА КОЈЕ САЗНАЈЕ и оног ЈА КОЈЕ ХОЋЕ, и то на начин који је контрадикција у свету објеката. Овим смо се на својеврстан начин (који није сазнање) приближили субјекту и ствари по себи уопште, и тако пробили границу Кантових ограничења могућности истог. Из тога су следиле читаве филозофије не више засноване на сазнавању, већ на вољи.

Човек је објективација воље
Шта је човек него објективација воље. Сваки део човечјег тела јесте објективисана воља. Ако нека животиња објективно има органе за варење, субјективно има осећај глади. Ако има репородуктивне органе, субјективно има полни нагон. Шта више, воља је та која је обликовала жива бића и која је покретач еволуције. Воља је оно због чега уопште постоји појам "случајно". Случајно у односу на шта? ....у односу на вољу. Шта је човек? Објективисана воља која постоји само у представи као појава, а воља је оно примарно и најближе ствари по себи.

Mada svako posebno delovanje, pod pretpostavkom određenog karaktera, proističe nužno pri datom motivu, i mada se rašćenje, proces ishrane i sve promene u životinjskom telu zbivaju shodno nužno delajućim uzrocima (nadražajima), ipak ceo niz radnji, pa prema tome i svaka posebna radnja, a isto tako i njihov uslov, to jest celo telo koje te radnje vrši, pa, dakle, i proces pomoću koga i u kome on bivstvuje, nije ništa drugo do manifestacija volje, postojanje vidnim volje, objektitet volje. Na tome počiva i potpuna prilagođenost ljudskog i životinjskog tela ljudskoj i životinjskoj volji, sličnoj prilagođenosti, ali nadaleko je prevazilazeći, koju ima neko namerno izgrađeno oruđe u odnosu na volju onoga koji je oruđe izgradio, i koja se ukazuje kao svrsishodnost, to jest, teleološka objašnjenost tela.
Zato delovi tela moraju da savršeno odgovaraju glavnim željama kroz koje se volja manifestuje, oni moraju biti vidljivi izraz tih želja: zubi, grlo, creva jesu objektivirana glad; genitalije su objekivirani polni nagon; ruke koje hvataju i brze noge odgovaraju već indirektnijem stremljenju volje koje mi prikazujemo.
I kao što opšte ljudski oblik odgovara opštoj ljudskoj volji, tako i individualno modificiranoj volji, karakteru pojedinca, odgovara individualni oblik tela, koji je zato u svim delovima tela karakterističan i izrazit.
citat Šopenhuaer, Svet kao volja i predstva 1

Још једно питање за размишљање:
Да ли говече жели да живи и да се брани од предатора зато што има рогове или има рогове зато што жели да живи и да се брани?

Воља није Ствар по себи али је нешто томе најближе
Наравно да доживљена воља није ствар по себи, али је нешто томе најближе, нарочито ако успеш да увидиш идентитет субјекта сазнања и субјекта хтења када отпада чак и прва основна подела која се тиче корелативности субјекта и објекта .

Повлачење линије
У овом једноставном догађају повлачења линије оловком имамо два дешавања. Један је унутрашњи, други спољашњи.
1) Унутрашње дешавање јесте својеврстан осећај воље и трајања.
2) Спољашње дешавање јесте повучена линија у простору.
Ова два елемента дешавају се заједно али овде примећујемо једну велику несразмеру. Видимо крајњу једноставност у првом случају и бесконачну сложеност у другом. Или повући линију као унутрашњи осећај јесте најпростији акт воље, али ако сада узмемо да ту линију анализирамо, видећемо да је она састављена из бесконачно много делова. Ако ову линију почнемо делити, радићемо то до бесконачности и имаћемо посла са бесконачно много делова уређених између себе на сврсисходан начин али у исто време сву ту бесконачност имали смо у својеврсном осећају воље и трајања. Ово је само аналогија која треба да нам покаже одакле невероватна сложеност грађе органа у природи уз истовремено невероватну једноставност функције. Јер воља није имала ништа више проблема да направи један орган него што смо ми имали проблема да повучемо линију.
Сва сложеност долази од интелекта и његових форми опажања, док је изван свих форми, изван простора и времена област воље и то наше воље, наше најдубље унутрашње суштине.


Дрво као симбол
Воља је основа нашег бића. нешто најближе ствари по себи. Интелект је објективација воље или "хтети сазнати". Као такав интелект се издваја из своје основе (трансцендентне воље по себи) као једна тенденција. "Хтети сазнати" представља једну ноту у мелодији целокупне воље где та тенденција егзистира на начин својствен тенденцијама духа, на начин међусобног прожимања - на начин мелодије (у вези међусобног прожимања видети тему - Квалитативна множина).
Међутим та једна тенденција воље "Хтети сазнати" има ту моћ да произведе свет објеката, свет представе и то користећи само једну форму звану "каузалитет". Све оно у вољи што је подложно нужности, што "вибрира" на одређен и правилан начин, "Хтети сазнати" представиће у облику слике, објекта или једног осећаја -квалитета. У једном тренутку времена када запажамо светлост дешава се кретање које се састоји од трилиона треперења, међутим сво то кретање "Хтети сазнати" или интелект, представиће као један квалитет (боју, звук) и то на начин уклопљености у форму простора при чему од свог тог силног кретања имамо само један опажај.

Да бисмо то илустровали употребићемо Шопенхауров пример.

Mi bismo i biljku mogli posmatrati kao takav jedan simbol svesti. Kao što znamo, biljka ima dva pola, koren i krošnju: koren teži u tamu, vlagu, hladnoću, krošnja ka svetlu, suvoći, toploti, pa je tačka indiferentnosti oba pola mesto gde se oni razilaze, tik pri zemlji, podanak (rhizoma, le collet) Koren je ono suštinsko, prvobitno, postojano, kad on izumre, i krošnje nestaje; dakle, koren je ono primarno; nasuprot tome, krošnja je ono vidljivo, ali izvedeno, ona je prolazna a da koren ne izumre, dakle ona je sekundarna.

Koren predstavlja volju, krošnja intelekt, a tačka indiferencije, podanak, bi bilo naše ja, koje kao zajednička krajnja tačka pripada oboma. To ja je pro tempore identični subjekt saznanja i htenja, a ja sam tu identičnost već u mojoj prvoj raspravi (O načelu razloga), kao i u mom prvom filozofskom čuđenju, nazvao čudom. To je vremenska polazna tačka i spojnica svih pojava, to jest objektivacije volje: ona, istina, uslovljava pojavu, ali je isto tako i njome uslovljena.
Šopenhauer Svet kao volja i predstava 2

При овоме имамо извесну поделу коју чини сам интелект:

1) Свет објеката састављен из опажаја чија је материја опет осећај, то је свет представе. (КРОШЊА)
2) Оно што је у основи те представе. Трилионе вибрација, кретање, ВОЉУ. (КОРЕН)
3) Тачка диференцијације, заједнички субјект сазнања и хтења, ЈА у коме се опет назире трансцендентно јединство које попут Шопенхауера можемо назвати чудом.
Управо је то трансцендентно јединство наша суштина и суштина света.

https://forum.krstarica.com/threads/volja-otkrovenje-jednog-cuda.258154/
 
Poslednja izmena:
U pravu si. Smisao je jednostavan. Subjektivno doživljena "volja" jeste krajnja jednostavnost a sva složenost dolazi od intelekta i njegovih formi.
Primer sa povlačenjem linije je veoma Ilustrativan po tom pitanju.
A takođe i onaj neposredan uvid u identitet subjekta saznanja i subjekta htenja. To jeste čudo svoje vrste jer tu imamo protivurečnost na delu, kada ga posmatramo intelektom, a ipak doživljenu kao činjenicu svesti. Jer ja spoznajem svoju volju u samosvesti (dakle ovde imamo JA i objekat "Volju") ali u isto vreme sam JA taj koji hoću. Ovde na delu imamo rušenje osnovne forme korelativnosti subjekta i objekta i iz ovoga možemo naslutiti bar malu naznaku onog jedinstva koje naš čeka izvan "Vela Maje".
 
Poslednja izmena:
znaci: Ja hocu da saznam, i ja saznajem da ja hocu da saznam ? Ja sam i subjekat jer saznajem, a subjekat sam i zato sto hocu ? Subjekt htenja postaje objekt subjekta saznavanja, tako da je subjekt htenja i subjekt i objekt ???? Znaci dalje, ova dva subjekta su identicna zato sto ih vezuje jedno JA ?
Zanima me kako je dalje Sopenhauer izvukao volju iz svega ovoga, ako sam dobro razumeo uopste.....ako nisam ****** onda
 
Изван појавног света, у трансцендентном, не постоји подела на субјекат и објекат.
Како би онда могли да се приближимо тако нечем када сво наше сазнање претпоставља субјекат и објекат, сазнато и сазнаваоца?
Одговор је воља. Јер интуиција воље у себи садржи у исто време како сазнаваоца тако и оно што је сазнато. То је наш једини контакт са стварношћу где не важи подела на субјекат и објекат. Али, то је и дубоко задирање у своју духовност у своју свест а за шта многи нису способни.

Међутим, они који јесу, тиме могу пробити границу коју је поставио Кант а која нас је делила од ствари по себи. На овај начин можемо исту наслутити а оно "апсолутно непознато x" ублажити.
 
Poslednja izmena:
Размишљајући о вољи као ствари по себи морају се имати на уму ове Шопенхаурове речи. Тј. да је оно што налазимо у самосвести као вољу блиско ствари по себи али само то. Није дефинитивно откровење исте.

"Ne treba, međutim, zanemariti činjenicu, ja sam je uvek imao u vidu, da ni unutrašnje opažanje, koje mi imamo o svojoj sopstvenoj volji, još nikako ne daje potpuno i adekvatno saznanje stvari po sebi. To bi bio slučaj kada bi to opažanje bilo sasvim neposredno. Ali pošto se ono izvodi tako što volja, otelotvorujući se, stvara sebi i intelekt (radi svojih odnosa sa spoljašnjim svetom) i intelektom sebe u samosvesti (nužnoj suprotnosti spoljašnjem svetu) saznaje kao volju, onda to saznanje stvari po sebi nije potpuno adekvatno. Pre svega, to saznanje je povezano s formom predstave; ono je opažanje i, kao takvo, deli se na subjekt i objekt. Jer, ni u samosvesti ja nije sasvim jednostavno, već se sastoji od saznavaoca (intelekta) i saznatog (volje); intelekt ne biva saznat, a volja ne saznaje, iako se oboje stiču u svest jednog ja. Ali upravo zato to ja nije sa sobom sasvim prisno, nije, tako reći, prozirno, već je neprozirno i stoga samom sebi ostaje zagonetka. Dakle, i u unutrašnjem saznanju još uvek postoji razlika između bivstvovanja-po-sebi njegovog objekta i opažanja tog objekta u saznavalačkom subjektu. Međutim, unutrašnje saznanje je oslobođeno od dveju formi koje pripadaju spoljašnjem saznanju, oslobođeno je, naime, od forme prostora i od forme kauzalitetakoja posreduje u svakom čulnom opažanju. S druge strane, ostaje još forma vremena, kao i forma bivanja saznatim i saznavanja uopšte. Dakle, u tom unutrašnjem saznanju stvar po sebi je, istina, u velikoj meri zbacila svoje velove, ali još se ne pojavljuje sasvim gola. Usled forme vremena koja joj je još svojstvena, svako svoju volju saznaje samo u njenim sukcesivnim pojedinačnim činovima, a ne kao celinu po sebi. Zato niko ne poznaje svoj karakter a priori, već ga upoznaje tek putem iskustva i uvek nepotpuno. Pa ipak, opažanje u kojem saznajemo pokrete i činove sopstvene volje mnogo je neposrednije od svakog drugog opažanja. Ono je tačka gde se stvar po sebi pojavljuje najneposrednije i gde je saznavalački subjekt osvetljava iz najveće blizine; zato je taj tako prisno saznat događaj jedino i podesan da se njime tumači svaki drugi događaj."

Šopenhauer
 
Poslednja izmena:
Cinjenica koju svako mora prihvatiti kada je razume jeste da svoje JA ili subjekat ne mozemo opaziti jer bi u tom slucaju imali posla ne za subjektom vec sa objektom. Opaziti subjekat bila bi kontradikcija.
Нас као божанско биће чине чак три врсте свести, Разум, Ум и Дух ( Отац, Син и Св. Дух). То су три личности нашег бића захваљујући којима ми можемо да посматарамо сами себе, да анализирамо своје поступке и сл. Интелект (ђаво) је главни кривац што ми не примећијемо деловање друга два лица с којима делимо тело, јеr он све акције приписује себи,'' све сам то ја учинио'' иако лако можемо уочити да тело не покрећемо умом већ ми само помислимо нешто а дух покрене тело на дела. Сведенборг је говорио да нас чине воља и разборитост и да је то оно што нам се не може одузети, А разборитост баш због тога што смо саздани из више лица па можемо да преиспитијемо себе. Ја бих том двојцу, вољи и разборитости придружио пажњу. Јер ми посвећујемо пажњу стварима и тако им дајемо живот, љубав. А вољом и разборитошћу бирамо чему ћемо дати себе кроз пажњу. Чини се да тај Шопенхауер само интелектуалце може да засени, својим светлошћу. Засени јер и тама је светлост. А интелектуалце јер су ђавоље слуге, интелект =ђаво
 
Poslednja izmena:

Back
Top