-I taman kad pomislim,sve je tu,sredjeno,ušuškano da ne moram da razmišljam o tome bar neko vreme,desi se neki preokret,neka se nevolja opet sruči na teren za koji sam mislila da je obradjen i spreman za setvu.
Ispijajući kafu,odsutno zagledana u ivicu šolje, promrmlja Milena.Njeni su prsti onako tanani u isti mah krenuli nekim samo njoj znanim putem,niz lakirani sto prema sebi,kao da sklanja mrvice hrane sa njega.Ostao je trag u obliku krivudavog puta.
-Moram da idem a ne ide mi se.Ovde kod tebe je baš toplo i nekako prozračno,tvoja kafa lepše miriše,čak su i salvete koje koristiš uvek lepe.Tebe nikad ništa ne moram da pitam da bi pričala sa tobom,dozvoliš mi da pričam i ja pričam.Dovoljno je jaka ova kafa ali mi se šoljice ne svidjaju.Volim one starinske šoljice sa zlatnim rubom pri vrhu i onim rustičnim šarama a ove tvoje su velike i nekako nezgrapne.Verujem da piješ puno kafe kad se probudiš.
Nešto nalik osmehu,proletelo je Mileninim licem dok je birala sledeću reč ili sklapala novu rečenicu.Levom rukom pomerila je šoljicu i nalaktila se na sto.Ovog puta je glasno uzdahnula i oslobodila sebe napetosti.Ramena su joj se pomerila na dole dok je bradu digla visoko.
-Juče sam bila kod Jasne,ona mi je kuvala čaj koji je brala letos na Jelici.Nikad mi neće biti jasno zašto meni sve u životu ide tako naopako.Pomislila sam da sam sredila sve ali izgleda da nisam.Moram da idem.
Naglo ustajući,uz škripu stolice koju je gurnula u nazad,malim prstom zakačila je tacnu i prevrnula šoljicu.Soc od kafe razlio se u obliku velike braon mrlje i jasno oslikao na podlozi lep ćup sa polovično razbijenom levom drškom.Trag od malopredjašnje prstom načinjene šare po stolu,dao je ćupu od soca sa desne strane svetlu senku,kao da je pravi slikar to učinio.
-Do vidjenja Milena.
Ispijajući kafu,odsutno zagledana u ivicu šolje, promrmlja Milena.Njeni su prsti onako tanani u isti mah krenuli nekim samo njoj znanim putem,niz lakirani sto prema sebi,kao da sklanja mrvice hrane sa njega.Ostao je trag u obliku krivudavog puta.
-Moram da idem a ne ide mi se.Ovde kod tebe je baš toplo i nekako prozračno,tvoja kafa lepše miriše,čak su i salvete koje koristiš uvek lepe.Tebe nikad ništa ne moram da pitam da bi pričala sa tobom,dozvoliš mi da pričam i ja pričam.Dovoljno je jaka ova kafa ali mi se šoljice ne svidjaju.Volim one starinske šoljice sa zlatnim rubom pri vrhu i onim rustičnim šarama a ove tvoje su velike i nekako nezgrapne.Verujem da piješ puno kafe kad se probudiš.
Nešto nalik osmehu,proletelo je Mileninim licem dok je birala sledeću reč ili sklapala novu rečenicu.Levom rukom pomerila je šoljicu i nalaktila se na sto.Ovog puta je glasno uzdahnula i oslobodila sebe napetosti.Ramena su joj se pomerila na dole dok je bradu digla visoko.
-Juče sam bila kod Jasne,ona mi je kuvala čaj koji je brala letos na Jelici.Nikad mi neće biti jasno zašto meni sve u životu ide tako naopako.Pomislila sam da sam sredila sve ali izgleda da nisam.Moram da idem.
Naglo ustajući,uz škripu stolice koju je gurnula u nazad,malim prstom zakačila je tacnu i prevrnula šoljicu.Soc od kafe razlio se u obliku velike braon mrlje i jasno oslikao na podlozi lep ćup sa polovično razbijenom levom drškom.Trag od malopredjašnje prstom načinjene šare po stolu,dao je ćupu od soca sa desne strane svetlu senku,kao da je pravi slikar to učinio.
-Do vidjenja Milena.
..veruj mi da sam i ja u svojoj sobi imala,ne kocku već staklenu
