Ništa

Нема ствари коју људи чешће употребаљаву у својим размишљањима, па и у својим страховима од речи "ништа". Или пре рођења био сам ништа и после смрти бићу ништа. Или било је ништа па је био Биг Бенг итд. Ово је потпуно погрешно, а појам ништа јесте један квазипојам, једна псеудоидеја. Указивањем на потпуну празност појма ништа бавио се већ Платон у Софисту, али је тек Бергсон у својој Стваралачкој еволуцији дефинтивно разоткрио сву немогућност и противуречност тог појма.

Када употребимо неки појам морамо бити у стању исти дефинисати, анализирати, замислити га сликовито маштом или схватити појмовно разумом. Али шта мислимо када чујемо реч ”ништа„ ? Када чујемо ту реч не можемо замислити нешто јер ако нешто под тим појмом будемо мислили, онда то неће бити ништа. Па шта онда мислимо када чујемо ту реч?
Ако даље кажемо да под тим појмом не запажамо никакву слику већ идеју радње која се састоји у томе да у мислима замислимо једну јабуку рецимо а онда замислимо да је нема. Ту операцију онда проширујемо на све остале ствари и тако ћемо доћи до идеје ”ништа„ као крајње границе. Ово је такође заблуда јер свако уклањање је у ствари замена. Није могуће уклонити неки опажај и добити тиме ”ништа„ већ на место њега морамо замислити нешто па макар то било и ”празно оивичено граничним линијама„ или једна врста ствари, како каже Бергсон.
Затим постоје примедбе да је довољно ставити речцу ”не„ испред нечега и тако га негирати, али како објашњава Бергсон, то уствари значи не мислити тиме ”ништа„ већ парадоксално поставити као опозит онога што негирамо целокупну стварност уопште, са којим је оно што негирамо несагласно итд.итд.

Остаје још једно:
Немојте само рећи да појам ”ништа„ замишљате као црну боју или ништа =црно око мене.
Ма колико било смешно овако многи замишљају ”ништа„. Ако поставиш црну боју поставио си један опажај, замислио си простор обојен у црно,поставио си објекат испред тебе, а са њим и субјекат. Дефинитивно си замислио нешто, а не ништа.


Ако разумемо да је реч ништа квазиидеја, псеудопојам, онда ће нам бити јасно да није било ништа, па свест, већ је увек нешто било. Нешто нашој свести сада несхватиљиво, значи трасцендентно. Дакле шта сам био пре рођења, не знам нити могу знати, то је трансцендентно питање, изван могућности људског сазнања. Метафизичка суштина, трансцендентна егзистенција која не може ући у форме опажања разума али која такође не може добити ни атрибут "ништа".

Анализа појма "ништа" вс, појма "јабука

ЈАБУКА = црвено, округло, расте на дрвету, садржи семенке итд.

НИШТА = уста која испуштају звучне вибрације, при чему чујемо звукове слова "Н", " И", "Ш", " Т", "А".

Појам НИШТА у својој сфери садржи само звук. Ако кажеш после смрти је ништа, или немам свест, изрекао си речи, звучне вибрације. Под тим речима нити ишта можемо опазити, нити мислити, нити осетити. Дакле уместо ништа или немам свест треба рећи: трансцендентно или изван могућности људског сазнања, или зен ћутање је наприкладнији одговор, а ако опет кажеш ништа, са илузијом да то нешто значи, да под том речју нешто можемо мислити или осетити, нећеш бити у праву.

Ја сам онај који јесам...данас и увек.

Многи када се баве питањем ништа покушавају да себи питање непостојања објасне посредно, уз помоћ опажаја и мишљења на темељу квантне физике или релативности а оно на шта се ја позивам јесте непосредно искуство. Сигурно се свако бар једном у свом животу запитао, "Ево ја јесам, ја живим". А онда му је сигурно пало на памет, а шта ће бити са овим "ја јесам" када за пар минута, дана, месеца, година, пар деценија сигурно моје тело нестане? Дакле шта ће бити са оним ја јесам. Ткз. "сирови здрав разум" рећи ће: "Ја сада јесам али када умрем, после мене као субјективно осећање биће ништа. Управо у томе јесте проблем. Јер осећање звано "ништа" не постоји. Ништа је празна реч. Под том речју нико никада није мислио било шта осим речи. На основу тога оно ја јесам никада не може бити ништа, већ нешто, а то нешто док смо живи вероватно никада нећемо спознати . Оно је прекривено "велом маје".

Апсолутна природа субјективног

Оно што је овде интересантно није посматрање спољњег света већ унутрашњег. Требамо се запитати да ли осећање ја јесам може бити ништа (што је као што видимо, само празна реч). Или данас је "ја јесам", после смрти је нешто друго, нама непознато, али из "ја јесам" проистекло. Јер оно што је овде важно, јесте да не можемо осетити ништа, да ништа ,када је наша субјективна егзистенција у питању, нема никакво значење. Мислим да разоткривање ништа као псеудопојма открива апсолутну природу оног субјективног.

ЦРНО

Да ли је црно осећај попут свих осталих? Јесте, и то позитиван осећај у духу, потпуно равноправан са осталим осећајима. Проблем позитивних идеја са негативним узроцима, разматрао је Џон Лок у "Огледима о људском разуму". Он је рекао да свако може да види да сенка коју тело баца иако је одсуство светлости итекако је позитиван осет. Јер ја могу да покажем на нечију сенку као на нешто постојеће (реалан осећај црног ) а не као одуство нечега, у овом случају одсуство светлости.

Ево како је то Лок објаснио:

Ali ja neću ovde da odlučujem da li je to tako ili nije, već ću pozvati svakog da kaže iz iskustva, nije li ljudska senka, mada ne predstavlja ništa drugo nego nedostatak svetlosti (što je nedostatak svetlosti veći, to je senka jasnija), kad je čovek posmatra, kadra da proizvede u njegovom duhu isto tako jasnu i pozitivnu ideju kao i čovek sam, makar bio sav u jasnoj sunčanoj svetlosti!
Slika senke je takođe pozitivna stvar.Mi doduše imamo i negativnih imena koja ne označavaju direktno pozitivne ideje, već njihovo odsustvo, kao što su „neukusan", „tišina", „ništa"; one u stvari govore o pozitivnim idejama (tj. „ukusu", „zvuk", „biće"), označavajući njihovo odsustvo.

Дакле ако ово применимо на тему видећемо да "ништа" не можемо описати као црнило. Када затворимо очи немамо више додир са светлошћу али имамо итекако позитиван осећај црног. Имамо шта више и поделу на субјекат и објекат јер када затворимо очи или када будемо у неком мрклом мраку опет имамо субјект сазнања (ЈА) и објекат (осећај црног). Али пошто црно није опажај већ осећај (афекција воље) овде долази до мешања субјекта и објекта као што долази при сваком опажању воље. Али то укидање основне поделе није потпуно већ само делимично наслућено. То је управо оно што је Шопенхауер назвао "чудо", али овим смо просилрили тему у другом смеру. Остаје дакле чињеница да са нестанком интелекта после смрти нестаје свега па и ЦРНОГ око мене, а шта остаје не знамо. Остаје нешто трансцендентно , потпуно несхватљиво а када кажемо бива "ништа" рекли смо реч без икаквог значења (јер ништа не можемо нити опазити нити мислити).. Дакле не ништа већ трансцендентно (изван могућности сазнања).

Како размишљати о "НИШТА" ?

Просто осећам научни метод у размишљању оних који се питају "шта се дешава после смрти". Онај научни метод који су нам усадили у школе у раном детињству , а који нас затвара за размишљања која погађају у суштину. Дакле пусти објекте, опажаје у простору, и размишљања шта се дешава са њима после наше смрти. Та тема је тема Корелативности субјекта и објекта (има је на овом блогу) и она итекако има шта да каже о томе. Али када је ништа питање, онда занемари таква размишљања и обрати пажњу само на сопствену свест. Ти сада јеси, имаш опажаје, мисли, неисказиво осећање недељиве целине твоје прошлости, које можеш описати речима ја јесам ..ја живим. Шта бива са тим "ја јесам" после смрти ? Сви ће ти рећи после смрти за тебе је ништа. Али реч "ништа" нема никаквог значења. Једино значење те речи јесте у звуку, у словима, у устима која изговарају гласове "н.и.ш.т.а" . То је исто као да си рекао тралала. Значи шта је после смрти као субјективан осећај за мене лично, независно од објективног света, не знам. Тај осећај није трлаала (или ништа, свеједно како ћемо рећи) већ нешто, нешто нама данас толико неспознатљиво да једино можемо рећи "трансцендентна врста егзистенције" и ту мишљење стаје.

https://forum.krstarica.com/threads/nista.259411/
 
Poslednja izmena:
Da, to je potpuno jasno, ali interesantno kako je do tog uvida tesko doci. Dok nisam dosao u dodir sa Bergsonovom filozofijom za mene je "nista" bilo bauk. Kada god sam razgovarao sa ljudima o pitanjima zivota posle smrti i slicno, uvek smo naillazili na "argument" NISTA i kraj rasprave, uz sasvim realnu jezu i strah od tog "NISTA".
Takodje je interesantno da se kroz celu istoriju zapadne civilizacije taj kvazipojam provlacio kao sasvim realan, da bi tek Bergson raskrinkao isti, kao pseudopojam.
Potpuno razumeti protivurecnost tog pojma veliki je napredak u ljudskom misljenju, jer ga oslobadja balasta jedne neverovatne zablude i iluzije.
 
Nema razloga za strah od Nista jer ono kao takvo ne postoji...
a posle smrti je zivot..jer energija je neunistiva....
a lici nam na nista jer je ne mozemo ni videti ni opipati..ni sagledati....
:)
 
Ne. Kada govorimo o tome govorimo o transcendentnom (izvan mogucnosti saznanja) tako da mozemo samo spekulisati.Ipak mozemo i nesto reci.
Mislim da je izvan svesti vrsta egzistencije sastavljena iz protivurecnosti , iz zadovljstva i bola, svetla i tame, dobra i zla, konsonsanse i disonanse.
I mislim da je to nasa prava priroda,nas dom a da je ceo ovaj svet slika i opazaja oko nas samo veo Maje.

Takodje se mozemo zapitati da li se trebamo radovati susretu sa svojim sopstvom jer, kako se pitao cak i Sopenhauer ostajuci bez odgovora:

" Koje su to fatalnosti koje leze sa one strane svakog iskustva , a koje su volju stavile u tu krajnje nezgodnu alternativu da se javlja kao svet u kome vladaju patnja i smrt, to jest kako je mogla volja izvan saznanja zapasti u ovako jadno stanje u kome je sada?"
Sopenhauer "Epifilozofija".
 
Da li je ta hrabrost koju posedujes ili bojazan koju si odbacio u suocavanju sa "nista" rezultat poimanja da se "nesto" (takodje sastavljeno iz protivurecnosti i dualiteta) ne moze toliko drasticno da razlikuje od "nista" jer su i ta dva pojma jedno drugom pandan ili polovine jedne celine? Da li se za potpuno razumevanje sopstva odgovor moze naci u "nista" i ako moze da li ce stepen tog saznanja zavisiti od onoga sto smo stekli u "nesto"?
 
Ako odbacimo sve forme opazanja razuma ili svet objekata i suocimo se se tkz. stvari po sebi ili onom sto kao prazna rec zovemo "NISTA" onda se to ,ne drasticno, vec sustinski razlikuje od sveta objekata koji dozvilajvamo culima i koji zvoemo NESTO ili realnost.

A potpuno razumevanje sopstva nije moguce jer upravo je intelekt sa svojim formama opazanja ono sto nas i deli od njega.
Mozemo ga naravno "dodirnuti" dok smo zivi ali to radimo svojevrsnom intuicijom izmesanon sa intelektulanim formama opazanja. dakle nesavrseno. Veo Maje nije lako skinuti i biti ziv.
 
Da li se pojam "Nista" moze izjednaciti sa pojmom "Nistavila", odnosno onim sa cime se suocava duh otrgnut od svog tela a time i intelekta i cula, nakon smrti? Definisanjem "nista" kao stvari po sebi koja ipak biva prezentovana mada ne i definisana praznom reci, koja pri tom ne znaci prazninu vec samo nepoznato (ja bih ga opet nazvala "nesto" cije neartikulisano "e" odnosno "i" samo drugacije interpretira njegovu sustinu u odnosu na opazajno Nesto), ipak se priznaje njegova egzistencija. Ispostavlja se da se samo ono odredivo opazajima moze uvrstiti u nesto ...pa i "mi nesto" prelazimo u "mi nista" kada se vrata zivota zatvore za nama. Nismo li time sebe zakljucali iznutra?!
 
Kada kazes da se priznaje njegova egzistencija to je tacno ali treba dodati "transcendentna egzistencija" sto znaci da pred tim misljenje staje. Pod egzistencijom podrazumevamo trajanje u vremenu . postojanje, a ako oduzmemo forme opazanja intelekta time uklanjamo kako prostor , tako i vreme, dakle ono sto ostaje ne mozemo reci da je "nista"(nista je prazna rec) ali ne mozemo reci ni da egzistira. To je pat pozicija, tacka gde se filozofija sudara sa misticizmom. Kada ipak necemu transcendentnom trabamo dati bilo kakav atribut ne znam bolji nacin za to od Zen koana gde je odgovor cutanje pa ni to.
Zvuk tapsanja jedne ruke.... eto pod navodnicima "odgovora" sta je "transcendentno".
Ili jednostavno razmisljnje.. Posle smrti niti nestajemo niti dalje trajemo.
 
Nista bih (kao praznu rec ali ne prazan pojam) stavila u ruke egzistencijaliste koji smatra da njegovim nestankom, prestajanjem njegovog licnog postojanja, nemogucnosti da misaono poima a fizicki realizuje...., prestaje Nesto (njegovo), i sve postaje cutanje. Mozda se takvom konkretizovanom stavu, za cula i saznanje ogranicena nestajanjem, misticizam suprotstavlja nedavanjem odgovora. Onom ko negira punocu i smisao Nista, misticizam je stran...onom ko i u Nista vidi Nesto, misticizam ce ponuditi zadovoljavajuci (ne utesni) odgovor.
Ako posle smrti "niti nestajemo, niti dalje trajemo", da li dokazujemo da prestankom " daljeg trajanja" u stvari nismo ni postojali kada vec nismo "ni nestali"? Da li sa odlaskom u Nista, Nesto biva razumljivije? Sta uraditi kada Nesto (jos uvek na ovoj strani) shvati da je odavno postao Nista...moze li se smatrati da je on jedan od srecnika kome misticizam nije bio potreban da bi dosao do odgovora?
 
Lanavi
"Ako posle smrti "niti nestajemo, niti dalje trajemo", da li dokazujemo da prestankom " daljeg trajanja" u stvari nismo ni postojali kada vec nismo "ni nestali"?"

Nismo nestali ali nismo ni ostali. U tome je problem.

To jeste antinomija ali takva koja je zasnovana iskljucivo na negacijama, i to NE na taj nacin sto cemo jedan predikat odreci subjektu a drugi afirmisati . Vec samo negacije, bez ikakve afirmacije.
Dakle ako misljenju oduzmemo prostor naisli smo time na zid.

"Nista" je prazna rec (nema pojma cijeg bi ta rec bila reprezent) .
Dakle umesto NISTA mozemo reci "ne znam" ili transcendentno.
Egzistencija koja je nasem intelektu toliko strana da je on ne moze uklopiti u svoje forme.
Pa kako onda mozemo znati da ona uopste postoji? pitace neko.

Ne mozemo znati ! Jedino sto mozemo znati jeste da rec "NISTA" nema vazenja i da posle smrti nestaje intelekta i njegovih formi i da ostaje "NESTO" ali to nesto je NEPOZNATO X, NEPOJMLJIVO , ZEN CUTANJE.

Ovo je sudar filozofije i misticizma.

PS. Poruka ovog bloga jeste da raskrinka rec "NISTA" kao rec bez znacenja. A sta bi transcendentno i stvar po sebi mogla biti, moramo otkrivati drugacijim metodama nego sto je opazanje i misljenje.
 
Zasto se covek boji smrti?
To ne bi trebalo da bude nista jako strasno, jer nakon prelaska u drugu dimeniziju mi vise nismo svesni ni da smo ziveli. Jednostavno, vise nema nicega...

Потпуно погрешно и далеко од "једноставног". Појам "ништа" који си тако лако употребио, нема значења. Апслоутно ништа за нас је немогуће, нити тако нешто може постојати.Ништа се односи само на замену. Пошто наравно ово знање није у скалду са уобичајеним мишљењем ткз." здравог разума" сигурно си збуњен, али ево појаснићу само у пар реченица:

Ако очекујеш да у соби нађеш намештај а њега тамо нема, речи ћеш да у соби нема ништа. Тачно, нема намештаја, али има зидова, ваздуха, па и простора. Схваташ ли где појам "ништа" има важења? Само када се ради о очекивању нечега и неналажења тог нечега тамо где га очекујемо...међутим, увек тамо има нечег другог а никада неког "ништа".
Исто важи и за питање краја нашег живота. Можемо у таквим спекулацијама почети да набрајамо чега тамо нема. Можемо рећи тада нема за нас овог неба, ове траве коју видимо, овог дрвета, и тако редом. Али у свом том набрајању имамо посла само са заменама и никада нећемо доћи до "ништа" баш као у оној соби. Или, очекујемо да после смрти видимо дрво али закључујемо да тада дрвета за нас нема АЛИ ИМА НЕЧЕГ ДРУГОГ ! Капираш? То наравано важи и за унутрашњи свет из кога нисмо ни излазили, јер оно дрво је састављено од осећаја боје, мириса, укуса.,,а они су субјективни осећаји у нашем духу, Не можемо се ратосљати тога у целини и рећи ево дошли смо до ништа. Само замењујемо, један осећај другим. Ово је ДОКАЗ, (додуше негативни) да за нас после смрти постоји нешто. Нешто поптуно непознато... али нешто. Зовемо га "трансцендентно" јер је изван могућности сазнања. О њему не можемо знати ништа ...(другим моћима духа додуше наслућујемо) али знамо да је то НЕШТО супстанција и да НИШТА нема значења као супртоност томе. Ништа је псеудопојам.
Можеш ли да увидиш заблуду свих оних који потежу појам "ништа"? Та заблуда је општа. Тек је Бергсон успео да је разоткрије. А потребан је само мали мисаони напор да се то и увиди ...мисаони напор за кога маса људи није спремна ,нити способна ..али то не треба бити препрека за оне који умеју да мисле.
 
Poslednja izmena:
Ово умногоме може појаснити тему па ћу одговор пренети и овде

Jednostavno posle smrti prestaje percepciaja sveta, naše telo se vraća mrtvoj prirodi. Nema ničeg, nema percepcije sveta, vremena, prostora..naše JA prestaje da postoji. A izmedju žive i nežive prirode ionako ne postoji jasna demarkaciona granica.

Кажеш "Једноставно".Зато су се филозофи миленијумима ломили над тиме а Бергсон у прошлом веку дефитнивно доказао да је ништа псеудопојам.

Набројао си шта после смрти престаје, шта после смрти нема. али ниси рекао шта после смрти има. Шта је то ништа? Ради се о замени. Обрати пажњу на ову реч "замена". Или, да би рецимо објаснио шта се дешава субјекитвно нама после смрти почећеш набрајати чега тада нема. Значи, нема перцепције, њу уклањамо али одмах на њено место у нашој свести долази нешто друго. Простим одбацивањем објеката, мисли,осећања, не можемо доћи до ништа. НЕГИРАШ ЈЕДНО, али одмах на његово место у свести долази друго. Никада у свести се не појављује неко НИШТА које би било репрезент и који би том појму дао значење.
 

Back
Top