Ova mi je omiljena
Samoca
Bilo bi mi suvise da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoca
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoca
u dva, tri malena cveta
sto uz put radosna ih pobra’.
Suvise bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draz
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja cutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.
I nasto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoci
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moci
napojiti svaki duse zedni kut,
i nad zeljama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oci zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoci,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.
Nasto bi mi i nocas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i cuti nada mnom neba svod.
Tisina tuzna doline uvija
i prozore moje dotice, kad mine tamom,
zlosluto krilo nocnih kukuvija.
Preliva se nocas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad jos nisam sita drugovanja
duse sa sobom samom.
I mislim: zasto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, covek je uvek tuzno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dusu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
ocima malo duse u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama cu otici u smrt.
O, covek je s covekom uvek tuzno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tuzni vrt
