Pogledajte prilog 542114Leto 1982, XII kongres SKJ, prvi posle Titove smrti - u žiži ekonomski problemi (inflacija, niska produktivnost, nezaposlenost, prezaduženost) i podele u zemlji. Park u centru grada. Klupa u parku. Na klupi tri drugara. - Korzo je skoro prazan. Mrtav grad. Treba negde otići.
- Mnogi su otišli na more. Trebali bi i mi. Korektna ideja. Postoji samo jedan mali problem. - Odakle nam pare? - Pare leže svuda, samo ih treba pokupiti. - Pokupi i nama! - Kad ste lenji da se pomerite. Evo, jutros je bilo na radiju, traže berače krastavaca. Dobra zarada. A nije ni daleko, desetak kilometara. Možemo ujutru otići biciklima.
Četiri ujutru. Neko lupa na prozor. - Ustaj, idemo u berbu. Još je mračno. Neki hladan letnji vetar. Jeza. - Okrećite pedale, nećemo stići na vreme! - Jel to neko propisao u koliko sati se smeju brati krastavci? - Gde su mladi, tu je i šala! Konačno stižemo. Razdanilo se. - Trebalo bi da je to ovde. Ima nekoga u portirskoj kućici. Neko izlazi. Krmeljiv i raščupan. Sažvakan. - Šta treba momci? - Jel ovo poljoprivredno dobro? - Očigledno. Zeva. - Čuli smo da tražite berače krastavaca. Prekida zevanje. Ostaje sa otvorenim ustima. - Jel vam nije dobro? Pribrao se. - Derani, malo ste poranili. Ti krastavci su tek procvetali. Stižem kući. - Al se neko danas provrednio? Kako to da si ustao pre nas? - Nije mi se spavalo, pa sam malo vozio bicikl. Dvadeset kilometara. - Kafa je gotova. I treba da se baviš nekim sportom. Stara naivna. Stari me gleda ispod oka. Čudan mu taj jutarnji biciklizam. Vrti glavom. Kreće kao maca oko slanine. - Baš dobro što si na raspustu. Možeš malo da se odmoriš. I baviš biciklizmom. - Dobro, de. Pričaću ti drugi put. Stari namešta figure. - Posle biciklizma, najbolje je odigrati partiju šaha. U zdravom telu, zdrav i duh. - Ti to računaš na to što sam nenaspavan? Džabe se nadaš. Zadnji put si me pobedio kad sam imao dvanaest godina. A od tada je prošlo pet. Ode ti pešak, a sad će još jedan. - Boj ne bije svijetlo oružje ... - Pusti sad Njegoša. Trebaju mi pare za more. - Jel to ima neke veze sa biciklizmom? - Ima veze sa tvojom zarobljenom kraljicom. Stara se pojavljuje.
- Jesi li ti to pominjao neko more? Nema para. Zaboravi na to. Pojavljuje se i sestra, sa šoljicom kafe. - Što si ti tako poranio? - Ajd, prođi. - Kako to razgovaraš sa sestrom? - Ne pričamo sad o njoj, već o mom odlasku na more. - Para nema, i tačka. Vidim. Moraću smisliti nešto drugo. Stara uzima torbe, novčanik. Neki đavo mi ne da mira. - Ideš na pijacu? - Da. Treba li ti nešto? - Jedna majica. Najobičnija. Bela. Ako ima na pijaci. - Toga bar ima koliko hoćeš. A šta će ti? - Da mi posle na njoj izvezeš nešto. Zastala. Sumnjiv zahtev. Oprezna. - Hoću. A šta da izvezem? - Nije teško, treba da mi izvezeš reč GIGOLO. Pa da palim na more. Stari okrenuo glavu. Smeje se. Tiho. Stara gleda prema sestri. Čeka prevod. - Šta mu to znači? - Ma, ništa, vidiš da lupa. Idi sad. Hvatam stratešku poziciju. Blizu vrata. - Zadržavate me, reci šta mu znači to GIGOLO! - Ma, to su oni što jure babe švabice na godišnjem odmoru. Kraj ove nemile scene nisam dobro ispratio. Ne čuje se dobro sa ulice. Veče. Klupa u parku. - Ima li još neko neku sjajnu ideju? Da beremo ananas? Ili mango? Nema. Lepe devojke prolaze kroz grad. Ne primećujemo ih. - Uvek ima nekih poslova. Možemo da pomažemo molerima. Sad je sezona krečenja. - Ideja se odbacuje kao glupa. - Ili da čistimo podrume u zgradama. - Nisam znao da je sezona čišćenja podruma već počela. Poranila ove godine. - Ne mlati. Ja sam već našao jedan. Pun je nekih romana i časopisa. Slagalo se godinama. Vas dva izbacujete kroz prozorče, ja stavljam na kolica ... - Za koje pare? Kaže. - Da li si ti normalan? Imali bi za dve stanice vozom. I to neke bliske. Prekrstili ruke. Ćutimo. Lepe devojke i dalje prolaze kroz grad. Nešto me kopka. - Kad možemo pogledati taj podrum? Prolazi nekoliko dana. Razvrstavam novčanice po stolu. Stara ulazi. - Odakle ti to? - Opljačkao banku. Kad nisi htela da mi izvezeš majicu. Uzdišem. Sestra prevodi. - Prodao je neke ljubavne romane ženi koja ima tezgu na buvljaku. Za četvrtinu redovne cene. Na veliko. A ta žena ih posle prodaje upola cene. Na malo.
* * *
Leto 1982. 29. Pulski filmski festival. Zlatna arena za glavnu žensku ulogu: Jelisaveta Sablić za žensku ulogu u filmu „Maratonci trče počasni krug“ . Letnje veče. Korzo. Ljudi šetaju. Lokalni zgubidani stoje u grupici. Pljuckaju semenke. Dosađuju se. Veče se pretvara u noć. Na korzu gužva. Šarene letnje haljine. Šetaju po dve-tri. Zgubidani dele ocene. Za tehniku i umjetnički dojam. Tako kaže komentator umetničkog klizanja, Milka Babović. Pet koma osam. Pet koma šest. Najveća ocena šestica. Šestica upravo prolazi. Nestaje u masi. Neka. Vratiće se u sledečem krugu. Glavni junak ove priče stiže na scenu. Ćejo. Parkira bicikl. Mrzelo ga da na korzo dođe peške. - Zdravo, Ćejo! Ne odgovara. Mrzi ga da otvori usta. Jedan od zgubidana, pre neki dan, prolazio pored Ćejove kuće. - Ljudi! Nećete verovati! Gledam preko njegove kapije. Ćejovi stari roditelji unose ugalj u šupu. Ćejo sedi u hladovini. Svira na gitari. Peva. "Jedna, za drugom, takav život je moj! Nisam ljubio stvarno, važan bio je broj!" Boli ga uvo za to što se roditelji muče. Takav je Ćejo. Sve ga mrzi. - Ćejo, što ti ne prijavljuješ slučaj? U lokalnom žargonu, "prijaviti slučaj" znači : pohvaliti se uspešnim šarmiranjem. Konačno progovara. - Šta da prijavim? - Ona šestica te pogleda svaki put kad prođe. Gleda te danima. Gleda i uzdiše. Artiljerijska priprema završena. Zgledamo se. Neće valjda poverovati. Odmahuje rukom. - Pali nekog drugog. Dobro je. Nije se upecao. - Idemo mi da prošetamo jedan krug. Vidimo se posle. Zgubidani ostaju. Obrađuju Ćeja. Pričamo. - Nije valjda lud da poveruje. Dobiće korpu. Ima sve da zvoni. Bruka živa. Jedan krug kasnije. Prilazimo zgubidanima. Ćejo poverovao u svoje zavodničke sposobnosti. Sprema se katastrofa. - Sad će se ona vratiti. Zbog tebe. Samo moraš odmah da je presretneš. Obično u ovo vreme ide kući. Ćejo živnuo. Crven u licu. Šestica nailazi. Ćejo kreće da joj preseče put. Junački. Golim grudima na bajonete. Hvatamo se za glavu. Lupala je korpe daleko boljim momcima. Šta li će tek njemu uraditi? Presreo je. Nešto priča. Šestica odmahuje glavom. Evo ga. - Šta bi? Šta si je pitao? - Zna li koliko je sati. Kaže da ne zna. Razočaranje. Nema više Obilića.
* * *
Jesen 1982. Usvojene radikalne mere štednje u SFRJ usled nestašice energije i 20 milijardi dolara duga: ograničenje potrošnje električne energije i goriva, veličine hleba, temperature u stanovima. Teča stigao na moje oproštajno veče. –Hvala što si nas pozvao! - Tečo, valjda bi došao i da te nisam zvao? - Ko drži do sebe, ne ide nigde, ako nije pozvan. Baš je ružno kad si nezvani gost. Dovršavamo pripreme za tektonski poremećaj zvani oproštajno veče. Prvi dani oktobra. Temperatura malo do umereno idealna. Vrhunsko ozvučenje i lajt šou. Hektolitri alkohola. Neotvorenog. U drugom delu kuće rodbina se razgalila. Sve je tu, osim mojih gostiju. Par drugara i nekoliko sestara. - Možda je malo rano... Tek je osam. Pravim se da ne čujem. Podešavam osvetljenje. Malo tama, malo svetlo. Kao da je to sad važno. Najradije bi sve pogasio. - A koliko tvojih gostiju treba da dođe. - Oko četrdeset. Mrmljam. Menjam kasete. Neki sentiši. “Ostala si uvijek ista”. Devet sati. Gostiju nema. - Još malo pa prelazimo na “Petu Betovenovu”. Dobra mi fora. Šta reći, a suzu ne pustiti. “Boat on the river”, Styx. Ovako ne ide. - Ajd nešto življe. “Born to be alive”, Patrik Hernandez. Masa na nogama. Gosti živnuli. Svih pet. Iz nevezano : - Al to nas neće sprečiti da mi nazdravimo! Krajnje je vreme. Nazdravismo. Pola deset. “Bohemian Rhapsody”, Queen. Taman po meri. Stiže neka zakasnela rodbina. Trpaju mi novčanice u džepić od košulje. - A tvoje društvo već otišlo? Hvala što primetiste. Prigodna rečenica. U nekom bontonu pročitah : Kad neko kihne, ne treba reći “Nazdravlje!” Treba reći: “Kihnuste?” A on treba da odgovori: “Hvala što primetiste!”. Hvala što ne dođoste. Nazdravismo. Gledamo se. Badelov konjak i ja. Njega sve manje. I mene. - A da mi pređemo na narodnjake? Lupnu kapija. - Neko dolazi. - Verovatno poštar. Nije poštar. On uvek lupa kapijom dvaput. Gorko. Žamor. Bat nogu. Ali Baba i četrdeset hajduka. I hajdučica. - Malo kasnimo. Mi se dogovorili da se nađemo u parku i zajedno dođemo, da te iznenadimo. - Baš lepo od vas. Gloria Gaynor, “I Will Survive”. At first, I was afraid, I was petrified. Hvalim ti se Bože, žurka može da počne.
* * *
Posle su nas vozovi odneli. Ostali su maturski tabloi u nekim izlozima. I neke devojke koje su ih gledale i pomalo uzdisale.
http://priceotecama.blogger.ba/
- Mnogi su otišli na more. Trebali bi i mi. Korektna ideja. Postoji samo jedan mali problem. - Odakle nam pare? - Pare leže svuda, samo ih treba pokupiti. - Pokupi i nama! - Kad ste lenji da se pomerite. Evo, jutros je bilo na radiju, traže berače krastavaca. Dobra zarada. A nije ni daleko, desetak kilometara. Možemo ujutru otići biciklima.
Četiri ujutru. Neko lupa na prozor. - Ustaj, idemo u berbu. Još je mračno. Neki hladan letnji vetar. Jeza. - Okrećite pedale, nećemo stići na vreme! - Jel to neko propisao u koliko sati se smeju brati krastavci? - Gde su mladi, tu je i šala! Konačno stižemo. Razdanilo se. - Trebalo bi da je to ovde. Ima nekoga u portirskoj kućici. Neko izlazi. Krmeljiv i raščupan. Sažvakan. - Šta treba momci? - Jel ovo poljoprivredno dobro? - Očigledno. Zeva. - Čuli smo da tražite berače krastavaca. Prekida zevanje. Ostaje sa otvorenim ustima. - Jel vam nije dobro? Pribrao se. - Derani, malo ste poranili. Ti krastavci su tek procvetali. Stižem kući. - Al se neko danas provrednio? Kako to da si ustao pre nas? - Nije mi se spavalo, pa sam malo vozio bicikl. Dvadeset kilometara. - Kafa je gotova. I treba da se baviš nekim sportom. Stara naivna. Stari me gleda ispod oka. Čudan mu taj jutarnji biciklizam. Vrti glavom. Kreće kao maca oko slanine. - Baš dobro što si na raspustu. Možeš malo da se odmoriš. I baviš biciklizmom. - Dobro, de. Pričaću ti drugi put. Stari namešta figure. - Posle biciklizma, najbolje je odigrati partiju šaha. U zdravom telu, zdrav i duh. - Ti to računaš na to što sam nenaspavan? Džabe se nadaš. Zadnji put si me pobedio kad sam imao dvanaest godina. A od tada je prošlo pet. Ode ti pešak, a sad će još jedan. - Boj ne bije svijetlo oružje ... - Pusti sad Njegoša. Trebaju mi pare za more. - Jel to ima neke veze sa biciklizmom? - Ima veze sa tvojom zarobljenom kraljicom. Stara se pojavljuje.
- Jesi li ti to pominjao neko more? Nema para. Zaboravi na to. Pojavljuje se i sestra, sa šoljicom kafe. - Što si ti tako poranio? - Ajd, prođi. - Kako to razgovaraš sa sestrom? - Ne pričamo sad o njoj, već o mom odlasku na more. - Para nema, i tačka. Vidim. Moraću smisliti nešto drugo. Stara uzima torbe, novčanik. Neki đavo mi ne da mira. - Ideš na pijacu? - Da. Treba li ti nešto? - Jedna majica. Najobičnija. Bela. Ako ima na pijaci. - Toga bar ima koliko hoćeš. A šta će ti? - Da mi posle na njoj izvezeš nešto. Zastala. Sumnjiv zahtev. Oprezna. - Hoću. A šta da izvezem? - Nije teško, treba da mi izvezeš reč GIGOLO. Pa da palim na more. Stari okrenuo glavu. Smeje se. Tiho. Stara gleda prema sestri. Čeka prevod. - Šta mu to znači? - Ma, ništa, vidiš da lupa. Idi sad. Hvatam stratešku poziciju. Blizu vrata. - Zadržavate me, reci šta mu znači to GIGOLO! - Ma, to su oni što jure babe švabice na godišnjem odmoru. Kraj ove nemile scene nisam dobro ispratio. Ne čuje se dobro sa ulice. Veče. Klupa u parku. - Ima li još neko neku sjajnu ideju? Da beremo ananas? Ili mango? Nema. Lepe devojke prolaze kroz grad. Ne primećujemo ih. - Uvek ima nekih poslova. Možemo da pomažemo molerima. Sad je sezona krečenja. - Ideja se odbacuje kao glupa. - Ili da čistimo podrume u zgradama. - Nisam znao da je sezona čišćenja podruma već počela. Poranila ove godine. - Ne mlati. Ja sam već našao jedan. Pun je nekih romana i časopisa. Slagalo se godinama. Vas dva izbacujete kroz prozorče, ja stavljam na kolica ... - Za koje pare? Kaže. - Da li si ti normalan? Imali bi za dve stanice vozom. I to neke bliske. Prekrstili ruke. Ćutimo. Lepe devojke i dalje prolaze kroz grad. Nešto me kopka. - Kad možemo pogledati taj podrum? Prolazi nekoliko dana. Razvrstavam novčanice po stolu. Stara ulazi. - Odakle ti to? - Opljačkao banku. Kad nisi htela da mi izvezeš majicu. Uzdišem. Sestra prevodi. - Prodao je neke ljubavne romane ženi koja ima tezgu na buvljaku. Za četvrtinu redovne cene. Na veliko. A ta žena ih posle prodaje upola cene. Na malo.
* * *
Leto 1982. 29. Pulski filmski festival. Zlatna arena za glavnu žensku ulogu: Jelisaveta Sablić za žensku ulogu u filmu „Maratonci trče počasni krug“ . Letnje veče. Korzo. Ljudi šetaju. Lokalni zgubidani stoje u grupici. Pljuckaju semenke. Dosađuju se. Veče se pretvara u noć. Na korzu gužva. Šarene letnje haljine. Šetaju po dve-tri. Zgubidani dele ocene. Za tehniku i umjetnički dojam. Tako kaže komentator umetničkog klizanja, Milka Babović. Pet koma osam. Pet koma šest. Najveća ocena šestica. Šestica upravo prolazi. Nestaje u masi. Neka. Vratiće se u sledečem krugu. Glavni junak ove priče stiže na scenu. Ćejo. Parkira bicikl. Mrzelo ga da na korzo dođe peške. - Zdravo, Ćejo! Ne odgovara. Mrzi ga da otvori usta. Jedan od zgubidana, pre neki dan, prolazio pored Ćejove kuće. - Ljudi! Nećete verovati! Gledam preko njegove kapije. Ćejovi stari roditelji unose ugalj u šupu. Ćejo sedi u hladovini. Svira na gitari. Peva. "Jedna, za drugom, takav život je moj! Nisam ljubio stvarno, važan bio je broj!" Boli ga uvo za to što se roditelji muče. Takav je Ćejo. Sve ga mrzi. - Ćejo, što ti ne prijavljuješ slučaj? U lokalnom žargonu, "prijaviti slučaj" znači : pohvaliti se uspešnim šarmiranjem. Konačno progovara. - Šta da prijavim? - Ona šestica te pogleda svaki put kad prođe. Gleda te danima. Gleda i uzdiše. Artiljerijska priprema završena. Zgledamo se. Neće valjda poverovati. Odmahuje rukom. - Pali nekog drugog. Dobro je. Nije se upecao. - Idemo mi da prošetamo jedan krug. Vidimo se posle. Zgubidani ostaju. Obrađuju Ćeja. Pričamo. - Nije valjda lud da poveruje. Dobiće korpu. Ima sve da zvoni. Bruka živa. Jedan krug kasnije. Prilazimo zgubidanima. Ćejo poverovao u svoje zavodničke sposobnosti. Sprema se katastrofa. - Sad će se ona vratiti. Zbog tebe. Samo moraš odmah da je presretneš. Obično u ovo vreme ide kući. Ćejo živnuo. Crven u licu. Šestica nailazi. Ćejo kreće da joj preseče put. Junački. Golim grudima na bajonete. Hvatamo se za glavu. Lupala je korpe daleko boljim momcima. Šta li će tek njemu uraditi? Presreo je. Nešto priča. Šestica odmahuje glavom. Evo ga. - Šta bi? Šta si je pitao? - Zna li koliko je sati. Kaže da ne zna. Razočaranje. Nema više Obilića.
* * *
Jesen 1982. Usvojene radikalne mere štednje u SFRJ usled nestašice energije i 20 milijardi dolara duga: ograničenje potrošnje električne energije i goriva, veličine hleba, temperature u stanovima. Teča stigao na moje oproštajno veče. –Hvala što si nas pozvao! - Tečo, valjda bi došao i da te nisam zvao? - Ko drži do sebe, ne ide nigde, ako nije pozvan. Baš je ružno kad si nezvani gost. Dovršavamo pripreme za tektonski poremećaj zvani oproštajno veče. Prvi dani oktobra. Temperatura malo do umereno idealna. Vrhunsko ozvučenje i lajt šou. Hektolitri alkohola. Neotvorenog. U drugom delu kuće rodbina se razgalila. Sve je tu, osim mojih gostiju. Par drugara i nekoliko sestara. - Možda je malo rano... Tek je osam. Pravim se da ne čujem. Podešavam osvetljenje. Malo tama, malo svetlo. Kao da je to sad važno. Najradije bi sve pogasio. - A koliko tvojih gostiju treba da dođe. - Oko četrdeset. Mrmljam. Menjam kasete. Neki sentiši. “Ostala si uvijek ista”. Devet sati. Gostiju nema. - Još malo pa prelazimo na “Petu Betovenovu”. Dobra mi fora. Šta reći, a suzu ne pustiti. “Boat on the river”, Styx. Ovako ne ide. - Ajd nešto življe. “Born to be alive”, Patrik Hernandez. Masa na nogama. Gosti živnuli. Svih pet. Iz nevezano : - Al to nas neće sprečiti da mi nazdravimo! Krajnje je vreme. Nazdravismo. Pola deset. “Bohemian Rhapsody”, Queen. Taman po meri. Stiže neka zakasnela rodbina. Trpaju mi novčanice u džepić od košulje. - A tvoje društvo već otišlo? Hvala što primetiste. Prigodna rečenica. U nekom bontonu pročitah : Kad neko kihne, ne treba reći “Nazdravlje!” Treba reći: “Kihnuste?” A on treba da odgovori: “Hvala što primetiste!”. Hvala što ne dođoste. Nazdravismo. Gledamo se. Badelov konjak i ja. Njega sve manje. I mene. - A da mi pređemo na narodnjake? Lupnu kapija. - Neko dolazi. - Verovatno poštar. Nije poštar. On uvek lupa kapijom dvaput. Gorko. Žamor. Bat nogu. Ali Baba i četrdeset hajduka. I hajdučica. - Malo kasnimo. Mi se dogovorili da se nađemo u parku i zajedno dođemo, da te iznenadimo. - Baš lepo od vas. Gloria Gaynor, “I Will Survive”. At first, I was afraid, I was petrified. Hvalim ti se Bože, žurka može da počne.
* * *
Posle su nas vozovi odneli. Ostali su maturski tabloi u nekim izlozima. I neke devojke koje su ih gledale i pomalo uzdisale.
http://priceotecama.blogger.ba/