Pogledajte prilog 533575SEDAMDESETE. Bili smo derani. Тukli se u prašini. Znali da nije časno tući protivnika kad padne. Čekali da ustane. Da nastavimo tuču. Nismo tukli one koji su bili očigledno slabiji. Ali smo nasrtali na jače od sebe. Jer smo znali da nam tako slava ne gine. Dobro de, najčešće nisu ginule ni batine.
I negde u tom periodu, kao po pravilu, uzimali smo u ruke knjigu "Dečaci Pavlove ulice". Himnu u čast dečaštvu, drugarstvu, poštenju i junaštvu. U vremenu kada nismo znali šta su podmuklost, kukavičluk i izdajstvo, knjiga nam je ukazivala gde mogu nastati koreni, iz kojih, odrastanjem, niče drvo zla. Pričajući priču o dve grupe dečaka, koje se bore za teritoriju, ispričana je priča o nečem mnogo važnijem. O ratovima, fobijama, mržnji, neprihvatanju različitosti, zavisti, pokvarenosti, izdajstvu i iznad svega, neosetljivosti na tuđe muke. A iznad sveg tog kala, uzdizala se gromada u obliku plavokosog, sićušnog, bolešljivog mršavka po imenu Erne Nemeček. Deteta koje je nepravedno kažnjeno time što su mu drugovi zapisali ime SVE SAMIM MALIM SLOVIMA. I to dete se suprotstavilo strašnom protivničkom vođi.
„Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo: Stoj! Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima: Nemeček!“ Maleni Erne umire od upale pluća, koju je zaradio u borbi da odbrani svoje malo, časno ime. Pred smrt, drugovi mu donose knjigu u kome je SVE SAMIM VELIKIM SLOVIMA ispisano: ERNE NEMEČEK. Ovozemaljska priznanja ponekad zakasne. Nebeska nikada.
http://priceotecama.blogger.ba/
I negde u tom periodu, kao po pravilu, uzimali smo u ruke knjigu "Dečaci Pavlove ulice". Himnu u čast dečaštvu, drugarstvu, poštenju i junaštvu. U vremenu kada nismo znali šta su podmuklost, kukavičluk i izdajstvo, knjiga nam je ukazivala gde mogu nastati koreni, iz kojih, odrastanjem, niče drvo zla. Pričajući priču o dve grupe dečaka, koje se bore za teritoriju, ispričana je priča o nečem mnogo važnijem. O ratovima, fobijama, mržnji, neprihvatanju različitosti, zavisti, pokvarenosti, izdajstvu i iznad svega, neosetljivosti na tuđe muke. A iznad sveg tog kala, uzdizala se gromada u obliku plavokosog, sićušnog, bolešljivog mršavka po imenu Erne Nemeček. Deteta koje je nepravedno kažnjeno time što su mu drugovi zapisali ime SVE SAMIM MALIM SLOVIMA. I to dete se suprotstavilo strašnom protivničkom vođi.
„Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo: Stoj! Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima: Nemeček!“ Maleni Erne umire od upale pluća, koju je zaradio u borbi da odbrani svoje malo, časno ime. Pred smrt, drugovi mu donose knjigu u kome je SVE SAMIM VELIKIM SLOVIMA ispisano: ERNE NEMEČEK. Ovozemaljska priznanja ponekad zakasne. Nebeska nikada.
http://priceotecama.blogger.ba/
