Ispevana, zamišljena i začuđena nad svakim pređenim korakom, Faraonnova poezija je svetkovina
života, koja istovremeno slavi njegove lepe, ali i ružne strane, vraćajući veru u pesništvo.
Krećući se lavirintom svojih predaka i potomaka, prošlosti i budućnosti, putujući vremenom svojih
želja i iluzija, Faraonn udara o zidove uspomena. Dok doziva sebe, ne može umaći tamnim tonovima
kojim slika svoje "sada". Strah i neverica kao kakvo čudo oduvek i zauvek postoje u tom "sada".
I, iako se kruni svakog trena, Faraonnovo "sada" ipak postoji.
Da bi bio i ostao pesnik, Faraonn živi kako mora, ali i kako može biti. Zaglavljen između želja i sećanja,
ne samo kao svedok sopstvenog vremena koji reči ostavlja za budućnost, već i kao svedok koji govorom
i ćutanjem upozorava.U svojoj lirici uspeva da bude Onaj koji tačku pretvari u upitnik, ili Onaj koji tačku pretvari u tri tačke...
"Umoran sam.
Bio sam sve što se moglo biti.
Nikad nisam bio ja."
Da bi bio i ostao pesnik, Faraon mora biti sve što se (moglo) može biti.
Ali, da li je dostižno i moguće Faraonnu biti - Ja?
U toj teškoj zaglavljenosti, zbir svih njegovih stihova je simbol njega samog...
Ili slika njega samog...
Ili put do njega samog...
Da bi postao Ja, Faraonn popločava poezijom put do sebe.
Ali - kome?
S e b i...
Pomali i - meni...
I svakom ko uživa u Njegovom prelepom Ja...
