"Grlu se Dunav i reka Sava,
kav' kakva tacna, ravnu nizinu.
Čim sunce kroči iza Karpata,
naiđe pravo u Vojvodinu.
Kav' stari belov, tegli se Banat,
iza evedre silni' Karpata.
Rep kvasi negde na sred Dunava,
niz Tisu kalja šape od blata.
Zelena zemlja, širokog srca...
Velikog... Ta, kav' crkvena vrata!
Srca mekanog kav' što je testo,
kad mesu 'lebac. Od zlatnog blata.
Je l' vidiš o'de ovu leniju?
Pravo te vodi do moji' vrata.
Kav' da je usud ispred nji' met'o
da za njom krenem preko Banata.
Sad možda nisam baš neki majstor...
Nisam, kažedu, ni paor neki...
Z'oto sam isp'o dobar fandrokaš!
Putovi su me vid'li doleki."
"Evo, brzo će on... tek što nije"...
Zagledam kuću na rogalj. Odatle treba da se pojavi...
Ide trba, veeelika, ko banatski perjani jastuk... za njom stiže Dušan. Krupno telo, glavurda, velike oči, debela mesnata usta... zubi k'o na pokrljanoj tarabi, svaki drugi je tu, veliki, žuti... upadaju na mesto gde ih nema, pa se čini puna glava zuba. U trenu mi postade jasno značenje reči "zubčanik".
Nasmejan od uva do uva, pruža ruke u pozdrav i zagrljaj.
Majstor, paor, pesnik, roditelj, prijatelj... Bog mu podario srce "kav crkvena vrata" i muziku u stihovima kojim ispisuje svoj životni bećarac.
Nasmejan, moj dragi Dušan govori u stihu:
Do vrata stigneš kroz moje selo,
banacko selo, kav i sva druga,
'di živu ljudi, dokle god pantu,
od kose, vile, motike, pluga.
Pod breg i na breg kuća nuz kuću,
sve naređane i utitkane.
S' kapijom gledu preko sokaka,
a s' avlijama su propasane.
Izmeđ' kuća se teglu sokaci.
Danju ni noću mirni ne ležu.
Zdravo blatnjavi kad kiša pada,
prašnjavi ondak kad jare žežu.
Sve je valjano! Selo brez greške!
Ne' da ga falim, al' nema mana:
dva birta, pošta, škola, cigljana,
pijace, kantar i par dućana.-
Ima i doktor što vodi brigu,
kad mala deca stomak pokvaru.
Jel' ne daj Bože, staneš na jekser,
jel' akoz koga s' brisom udaru!
A groblje ni nam baš na kraj sela.
Više u selo a kav po strani.
Najveći breg je za njega biran...
Tu mi svi stari posa'ranjivani..."
Zatvorenih očiju slušam muziku rima i baršunast glas, svečan k'o crkveno pojanje... Smirena, radosna, ozarena se pitam: da li to poje paor - pesnik, il' pesnik - majstor?
"Lepoto u Boga, stiže nam praznik... Pevaj mi kako to nekada beše... nekada kada smo bili - mali.."
"Vukla se neka mekana zima,
sa malo snega, a s' mlogo blata.
Deda je sam do kamare iš'o
i pun džak slame don'o pred vrata.
Podelio nam pomalo svima
da ponesemo i mi pod pazu'.
Ondak smo stali svi iza njega,
kav kad za kvočkom pilići gazu.
Pa se raskvoc'o kav prava kvočka,
a mi smo, za njim, svi pijukali.
Čim smo prag prešli, stali pred babu
i Badnje veče joj čestitali.
"Je l', odakle ste?" pita nas s' vrata,
a mi svi u glas: "Ček iz doleka!"
Sve to kav lane i onom lane!
Tako se Božić u Banat čeka!
"Šta nam nosite?" pita nas baba.
"Zdravlja, veselja", kaže joj deda.
Ona se pravi kav da nas ne zna,
pa nas ne pušća dalje napreda!
"Prvo kleknite, pa da vas pospem"
Uzme s' astala spremljeno sito:
"Da bide rodna godina", ređa,
"da rodu ječam, kukuruz, žito!"
"Da bide marva naša na miru,
pa da se blizni i da se mloži,
da se avlija s' živinom puni
i da se niko, s' nikim ne gloži!
Kočina, salaš da bidu puni,
krmača, prasica i centaša,
da bleju ovce, ričedu krave,
da bide mirna numera naša."
Pad'u nam za vrat zrnad iz sita,
kukuruz, žito, šta god, je l', ima...
"'Ajde, ulaz'te, zatvor'te vrata"
breca se baba. "Ulazi zima".
Deda je posle veziv'o slamu,
za svaku nogu na tim astalu.
"Dobro je" kaže, "kvočke sam vez'o".
Ondak je taj džak odn'o u štalu.
Da prostre malo, 'di god je marva,
u obor, salas i kod živine.
Da dobro jedu, bidu korisni,
pa da imamo i dogodine!
Opet je deda uš'o sa džakom,
raširijo ga svud po astalu.
Mater je kolač metla u sito
i čekala je da ga po'falu.
Ondak je baba na zemlju, dole,
met'la na peškir 'lebac sa medom.
Deda je prvi klek'o pred "zdravlje",
pa se krstijo trired za redom.
Celiv'o trired 'lebac, pa zemlju,
i molio se za zdravlje naše.
Sa' ćemo i mi, pa kad svi j'emo,
da dočekamo korinđaše."
Zagledana daleko, odslušah bajku svog detinjstva. Duboko dirnuta, bez reči, zagrlila sam pesnika... i Gospoda u njemu... i dugo, dugo, to Božije čudo držala u zagrljaju...
kav' kakva tacna, ravnu nizinu.
Čim sunce kroči iza Karpata,
naiđe pravo u Vojvodinu.
Kav' stari belov, tegli se Banat,
iza evedre silni' Karpata.
Rep kvasi negde na sred Dunava,
niz Tisu kalja šape od blata.
Zelena zemlja, širokog srca...
Velikog... Ta, kav' crkvena vrata!
Srca mekanog kav' što je testo,
kad mesu 'lebac. Od zlatnog blata.
Je l' vidiš o'de ovu leniju?
Pravo te vodi do moji' vrata.
Kav' da je usud ispred nji' met'o
da za njom krenem preko Banata.
Sad možda nisam baš neki majstor...
Nisam, kažedu, ni paor neki...
Z'oto sam isp'o dobar fandrokaš!
Putovi su me vid'li doleki."
"Evo, brzo će on... tek što nije"...
Zagledam kuću na rogalj. Odatle treba da se pojavi...
Ide trba, veeelika, ko banatski perjani jastuk... za njom stiže Dušan. Krupno telo, glavurda, velike oči, debela mesnata usta... zubi k'o na pokrljanoj tarabi, svaki drugi je tu, veliki, žuti... upadaju na mesto gde ih nema, pa se čini puna glava zuba. U trenu mi postade jasno značenje reči "zubčanik".
Nasmejan od uva do uva, pruža ruke u pozdrav i zagrljaj.
Majstor, paor, pesnik, roditelj, prijatelj... Bog mu podario srce "kav crkvena vrata" i muziku u stihovima kojim ispisuje svoj životni bećarac.
Nasmejan, moj dragi Dušan govori u stihu:
Do vrata stigneš kroz moje selo,
banacko selo, kav i sva druga,
'di živu ljudi, dokle god pantu,
od kose, vile, motike, pluga.
Pod breg i na breg kuća nuz kuću,
sve naređane i utitkane.
S' kapijom gledu preko sokaka,
a s' avlijama su propasane.
Izmeđ' kuća se teglu sokaci.
Danju ni noću mirni ne ležu.
Zdravo blatnjavi kad kiša pada,
prašnjavi ondak kad jare žežu.
Sve je valjano! Selo brez greške!
Ne' da ga falim, al' nema mana:
dva birta, pošta, škola, cigljana,
pijace, kantar i par dućana.-
Ima i doktor što vodi brigu,
kad mala deca stomak pokvaru.
Jel' ne daj Bože, staneš na jekser,
jel' akoz koga s' brisom udaru!
A groblje ni nam baš na kraj sela.
Više u selo a kav po strani.
Najveći breg je za njega biran...
Tu mi svi stari posa'ranjivani..."
Zatvorenih očiju slušam muziku rima i baršunast glas, svečan k'o crkveno pojanje... Smirena, radosna, ozarena se pitam: da li to poje paor - pesnik, il' pesnik - majstor?
"Lepoto u Boga, stiže nam praznik... Pevaj mi kako to nekada beše... nekada kada smo bili - mali.."
"Vukla se neka mekana zima,
sa malo snega, a s' mlogo blata.
Deda je sam do kamare iš'o
i pun džak slame don'o pred vrata.
Podelio nam pomalo svima
da ponesemo i mi pod pazu'.
Ondak smo stali svi iza njega,
kav kad za kvočkom pilići gazu.
Pa se raskvoc'o kav prava kvočka,
a mi smo, za njim, svi pijukali.
Čim smo prag prešli, stali pred babu
i Badnje veče joj čestitali.
"Je l', odakle ste?" pita nas s' vrata,
a mi svi u glas: "Ček iz doleka!"
Sve to kav lane i onom lane!
Tako se Božić u Banat čeka!
"Šta nam nosite?" pita nas baba.
"Zdravlja, veselja", kaže joj deda.
Ona se pravi kav da nas ne zna,
pa nas ne pušća dalje napreda!
"Prvo kleknite, pa da vas pospem"
Uzme s' astala spremljeno sito:
"Da bide rodna godina", ređa,
"da rodu ječam, kukuruz, žito!"
"Da bide marva naša na miru,
pa da se blizni i da se mloži,
da se avlija s' živinom puni
i da se niko, s' nikim ne gloži!
Kočina, salaš da bidu puni,
krmača, prasica i centaša,
da bleju ovce, ričedu krave,
da bide mirna numera naša."
Pad'u nam za vrat zrnad iz sita,
kukuruz, žito, šta god, je l', ima...
"'Ajde, ulaz'te, zatvor'te vrata"
breca se baba. "Ulazi zima".
Deda je posle veziv'o slamu,
za svaku nogu na tim astalu.
"Dobro je" kaže, "kvočke sam vez'o".
Ondak je taj džak odn'o u štalu.
Da prostre malo, 'di god je marva,
u obor, salas i kod živine.
Da dobro jedu, bidu korisni,
pa da imamo i dogodine!
Opet je deda uš'o sa džakom,
raširijo ga svud po astalu.
Mater je kolač metla u sito
i čekala je da ga po'falu.
Ondak je baba na zemlju, dole,
met'la na peškir 'lebac sa medom.
Deda je prvi klek'o pred "zdravlje",
pa se krstijo trired za redom.
Celiv'o trired 'lebac, pa zemlju,
i molio se za zdravlje naše.
Sa' ćemo i mi, pa kad svi j'emo,
da dočekamo korinđaše."
Zagledana daleko, odslušah bajku svog detinjstva. Duboko dirnuta, bez reči, zagrlila sam pesnika... i Gospoda u njemu... i dugo, dugo, to Božije čudo držala u zagrljaju...
