Има једна прича која иде отприлике овако:
Био један богобојажљив човек који се свакодневно молио Богу, чино добра дела и давао милостињу. Једног дана дође анђео Божији у посету том човеку и каже му да је Бог видео шта све он чини и да му је веома драго због тога, те стога хоће да му испуни једну жељу. И ето он, анђео Божији, је ту да му испуни жељу: размисли добро и реци жељу.
Почеше човеку да навиру мниоге жеље, и што је дуже размишљао све му је било теже да се одлучи за једну: тако да реши да замоли анђела да дође мало касније док он донесе одлуку јер је ово велика ствар и не би да погреши. Анђео се сложи и оде. А човек почне да препричава догађај својим пријатељима тражећи савет како да поступи и шта да тражи? Једни су га саветовали да тражи новац, други, имање, трећи мудрост, разум, знање... И што је више тражио одговор било му је све теже да одлучи шта би било оно право.
После дужег времена дође анђео поново до њега да га пита шта се дешава и да је већ прошло доста времена за доношење одлуке. Човек поче да се правда и да објашњава своју ситуацију и разлоге за одуговлачење. На крају се сети да пита анђела: Ти си стално у Божијем присуству и најбоље знаш шта је добро за пожелети, па ако ти је по вољи посаветуј ме шта да пожелим. На то му анђео одговори: Тражи да будеш радостан ма шта се око тебе дешавало.
Ову причу сам чуо пре више од десет година и стално ме је чачкало како човек може да буде радостан ма шта се око њега дешавало. Временом сам почео да разумевам и да свој живот водим у том правцу. Нашао сам благо које је обогатило мој живот; нисам постао савршен да ме ништа не може извести из такта али гледајући на свој живот од пре двадесетак година и сад; направљен је огроман помак, и ја сам сада радостан човек (намерно не кажем срећан; јер срећан човек не мора обавезно да буде и радостан).
Како то да неко може да буде радостан ма шта се око њега дешавало?
Пођимо од саме радости: радост је осећање које чини да наша судбина буде живот. Само када је наш живот испуњен радошћу онда је то живот, када нема радости онда то више није живот. Радост је оно шта даје квалитет животу, и ако радост морамо да купујемо никада нећемо имати довољно за "срећан"живот. Радост треба да буде као вода, као ваздух; Бесплатна. Да је пијемо, да је дишемо, да се хранимо њоме. И само тада ми можемо да имамо живот; када имамо Извор радости у себи. Јер ако у себи имамо извор радости онда пијемо са извора живота који никада не пресушује, него ако останемо без радости то није зато што је извор пресушио; већ зато што смо се ми одшетали од њега.
Желим да вам откријем где треба да копате да бисте ископали извор радости: Фонтану Младости за којом многи трагају и прижељкују је. Прво што морамо да урадимо је да откријемо шта то утиче да се ми у некој ситуацији осећамо лепо а другој лоше? Наш суд је тај који је покретач свих наших осећања, Сретнемо човека о коме имамо лепо мишљење и већ нам се усне шире у осмех. Док када сретнемо неког о коме имамо лош суд, с муком ћемо направити осмех ако га и направимо. Довољно је да помислимо на неког ко нам је драг па да се насмешимо, или да се сетимо неког ко нам није мио па да се намргодимо. Видимо да осећања имају јако пуно везе са нашим мислима.
Зашто ми судимо тако како судимо? Наш суд је увек последица истине која је у нама. па од наше истине зависи и наш суд. Довољно је да само чујемо за неког да је учинио нешто лоше, иако то можда и није било тако, наш суд ће о том човеку бити лош и ми већ нећемо имати лепа осећања када сретнемо тог човека. И ако приметимо да нашим животом преовлађују лоша осећања (гнев, бес, љутња,страх..) то је сигуран знак да са нашом истином нешто није у реду. то је сигуран знак да ми не живимо у Истини него да живимо у Забкуди.
Шта је заблуда? Истина настала после блуда је заблуда. Још док се спремамо да слажемо, украдемо, преваримо ми у свом уму оправдавамо то своје блудно дело, и тако правдајући своје поступке ми у свом уму градимо заблуду. Лопов у свом уму има одличан изговор зашто је добро бити лопов, проститутка у свом уму себе велича над другим женама сматрајући их глупима ако су поштене, као и лопов што поштене људе сматра будалама. Они не схватају да ће такав нашин мишљења нанети штету њиховој истини и да ће им се то вратити кроз лоша осећања која су производ заблуде. Од нашег суда зависи какав ће бити наш доживљај свега што нам се дешава, јер осећања одрећују квалитет доживљаја. А то нам говори да није важно шта нам се дешава већ како ми то доживљавамо. Ако живимо у Истини, онда је Истина извор радости у нама. А ако живимо у заблуди онда је заблуда извор патње у нама, Све што човек ради од своје слободне воље кроз ум ће утицати његову истину.
Када се родимо ми немамо истину и све доживљавамо онако изворно: а онда родитељи и старатељу почињу да обликују нашу истину кроз васпитање. касније се прикључују разни учитељи обликујући нашу истину кроз образовање, па разна искуства, уверења убеђена и ми на крају од живота имамо пакао. Научени да погрешно судимо ми уместо да се радујемо животу проводимо га у патњи и јаду. Мислимо потребне су нам паре да би били срећни а и не слутимо да смо се удаљили од извора живота који је ту у нама, да смо се удаљили од Истине.
Али добра ствар у свему томе је да како смо се удаљили од истине чинећи од своје воље оно што није било добро, тако се можемо вратити истини чинећи оно што је добро. И не само да ћемо се вратити Истини, већ ћемо средити наш доживљај живота,наш суд , мисли и осећања. Наш живот ће добити један виши смисао и постаће вредан живљења