Uvek se iznenadim kad čujem da neko ne voli zimu.
Dobro, ja ne volim bljuzgavicu i to samo zbog mokrih nogu i ružnog prizora po ulicama.
Ali, zimu volim. Naročito decembar. Za decembar me oduvek vežu lepi događaji , od najranijih uspomena:
rođendan, Nova godina, slatkiši, kolači, gazirani sokovi, paketići, bombonjere koje čuvaš bar dva meseca
(ako ti ih mlađi brat ne nađe, a čuvaš ih da biste ih mogli podeliti kasnije, jer on svoje smaže odmah).
Ukrasi za jelku, lampice...pa još jedne nove, da zamene one plave ili crvene što ne rade.
A tek zimske radosti !
Celi dan si na snegu, dok se ne smrzneš. Kad te zovu da jedeš, nisi gladan, nit si žedan, ne treba ti ništa, samo sanke i kasnije male, plastične skije.
I sva deca vani. A bilo nas je tad mnogo.
Skorene rukavice,oznojena kosa ispod kape, nos koji curi.
I sve je bilo super.
Uveče ulaziš u kuću, izuvaš čizme (ko je imao futrovane, bio je na konju). Meni su u sećanju neke tanke, hladne k`o zmija. Prezuvaš čarape, obuvaš priglavke, daju ti ćebe. Jednom sam rekla da me bole prsti od hladnoće (ono kad tek grejanjem počnu da bole do neizdrživosti.)
I onda mi uvedoše neke "sankcije": moraš više puta ući u kuću da se ogreješ...Posle kad su me pitali je l me bole prsti, uvek sam govorila ne. I stiskala zube, samo dok prođe onaj prvi talas neizdrživog bola.
Dečiju ljubav kasnije je zamenila ljubav sa decom, grudve, "slikanje" u snegu, obavezni Sneško Belić, makar neki dijetalni, onda kad ima malo snega ili se otopi dok ja stignem s posla.
Volela bih da svaki čovek ima taj osećaj, toplu sobu, ćebence, šolju čaja i bar krišku hleba namazanog džemom. Dok gleda pahulje kroz prozor. Može i kuvano vino. Ali, za mnoge nema...ali
Danas mi zima miriše na radost, toplinu, uspomene na porodicu, osećaj pripadanja, mir.
Na par popodnevnih sati kad smo svi u kući, kad nas srcem obuhvatim u tu sliku topline, pre nego što ovi, sad već veliki, izađu van.
Na ćebence, čaj, štrudlu sa domaćim džemom.
Na ljubav.
Samo nikako sneg da padne, onako, momački.
A ja nestrpljiva.
Dobro, ja ne volim bljuzgavicu i to samo zbog mokrih nogu i ružnog prizora po ulicama.
Ali, zimu volim. Naročito decembar. Za decembar me oduvek vežu lepi događaji , od najranijih uspomena:
rođendan, Nova godina, slatkiši, kolači, gazirani sokovi, paketići, bombonjere koje čuvaš bar dva meseca
(ako ti ih mlađi brat ne nađe, a čuvaš ih da biste ih mogli podeliti kasnije, jer on svoje smaže odmah).
Ukrasi za jelku, lampice...pa još jedne nove, da zamene one plave ili crvene što ne rade.
A tek zimske radosti !
Celi dan si na snegu, dok se ne smrzneš. Kad te zovu da jedeš, nisi gladan, nit si žedan, ne treba ti ništa, samo sanke i kasnije male, plastične skije.
I sva deca vani. A bilo nas je tad mnogo.
Skorene rukavice,oznojena kosa ispod kape, nos koji curi.
I sve je bilo super.
Uveče ulaziš u kuću, izuvaš čizme (ko je imao futrovane, bio je na konju). Meni su u sećanju neke tanke, hladne k`o zmija. Prezuvaš čarape, obuvaš priglavke, daju ti ćebe. Jednom sam rekla da me bole prsti od hladnoće (ono kad tek grejanjem počnu da bole do neizdrživosti.)
I onda mi uvedoše neke "sankcije": moraš više puta ući u kuću da se ogreješ...Posle kad su me pitali je l me bole prsti, uvek sam govorila ne. I stiskala zube, samo dok prođe onaj prvi talas neizdrživog bola.
Dečiju ljubav kasnije je zamenila ljubav sa decom, grudve, "slikanje" u snegu, obavezni Sneško Belić, makar neki dijetalni, onda kad ima malo snega ili se otopi dok ja stignem s posla.
Volela bih da svaki čovek ima taj osećaj, toplu sobu, ćebence, šolju čaja i bar krišku hleba namazanog džemom. Dok gleda pahulje kroz prozor. Može i kuvano vino. Ali, za mnoge nema...ali
Danas mi zima miriše na radost, toplinu, uspomene na porodicu, osećaj pripadanja, mir.
Na par popodnevnih sati kad smo svi u kući, kad nas srcem obuhvatim u tu sliku topline, pre nego što ovi, sad već veliki, izađu van.
Na ćebence, čaj, štrudlu sa domaćim džemom.
Na ljubav.
Samo nikako sneg da padne, onako, momački.
A ja nestrpljiva.
