Koliko puta sam odslusao ‘’Kao lijana’’ od Sase Vasica toliko puta sam posrnuo, u dahu ispisao teoriju Stevena Hawkinga o putovanju kroz vreme na zidu. Unapredio je i nestao u gravitacionom polju gde ni trag svetla ne moze pobeci. Samo mrak.
Paradoks vremena – vratim se u trenu tebi, a tren je na tom čudnom mestu sećanja nemerljiv. Rastegao se kao špageta vremena. Ponavljao sam ti ime tamo, tamo gde smo bili nema nas, samo mrak i ogromna sila koja me vuče da ostanem u toj velikj supi ničega. Tamo gde ćemo biti još nisu karte iscrtane. Ne dam se, ne dam nas.
Sa toliko gladi sam listao stranice knjige trazeći odgovore o vremenu. Trazio odgovore koje vračke da izgovorim i ispravim bar malo gluposti koje sam pravio. Kada sam odlazio, kada sam dolazio, kada sam lagao vešto, obrisao bih, kunem se sve, samo kada bih nasao ključ vremena. Ključ iskupljenja.
Dve čaše loze iznesem svecano na tacni i stavim sto. Sednem preko puta sebe, jer ovo nikom ne smem reći I počnem onom drugom Ja da pričam tajnu svog kajanja. Hladno je. U grudima srce ne moze da kuca, kaska. Kao veliki debeli slon tajna sedi na njima. Zaplićem dlanovima kao rečima da se malo zgrejem, da priča lakše teče. Grešio sam…mnogo. Sada znam. Uhvatim se odmah u laži, jer znao sam I tada da grešim, ali nisam hteo da te povredim Mila.
Srknem onako glasno od zime gutljaj loze iz case sa stola, nagnem se preko I onom sebi lupim šamar punim dlanom preko lica I dreknem iz sveg glasa - LAZES. Trgnemo se obojica. On se malo povuče, skupi ramena, udahne punim plućima kao da sam mu onog debelog slona otresao sa grudi.Spusti svoju matoru, izboranu glavu u dlanove. Ostanemo u tišini par trenutaka zemaljskog vremena. Ne vredi – reče. Ubedim se svaki put u sopstvenu iskrenost, ali tek kad poverujem shvatim da opet lažem. Nisam ja gresio prema njoj, jer svaki greh, svaka greška je samo sebi načinjena. Nisam ja otišao od nje, ja sam otišao od nas. Da smo ostali ne bi bilo bolje nama, bilo bi bolje meni, jer samo u nama postojim.
Suočen tako surovo sa sopstvenom samoživošću popijem obe loze, ovog ružnog sebe zgrabim za vrat i brzo sa dve ruke ga uguram kroz sopstveni pupak u želudac. Ne mogu da ga gledam. Popijem čašu vode da ga bolje svarim.
Ne postoji iskupljjenje za sopstvenu samoživost. Ne postoji taj Kantov kategoricki imperativ I visoki moral radi morala. Postoji glad za životom koja se mora zasititi. Glad koja nas budi I vodi do osmeha, dodira, ljubavi…..
Ne postoji lek za samoživost samo mala lampa, fenjer, kojom u mraku trazimo onu drugu kompatibilnu glad koja zjapi. Priznanje je tesko, sramotno, ali je tvoje I moje - naše. Kada se nadjemo kosmos je ceo. Ti I ja….polupana celina, zvezde se poigrale….mi smo se promašili.
Napisao sam sebi ceduljicu i zakačio na ogledalu….
Ne mogu ja sebe popraviti prošlog, mogu samo da te trazim, da prastam, da ponudim sebe da te nahranim, da nas uklopim…da budemo jedno.
Nisam te preboleo, nedostaješ…..
Paradoks vremena – vratim se u trenu tebi, a tren je na tom čudnom mestu sećanja nemerljiv. Rastegao se kao špageta vremena. Ponavljao sam ti ime tamo, tamo gde smo bili nema nas, samo mrak i ogromna sila koja me vuče da ostanem u toj velikj supi ničega. Tamo gde ćemo biti još nisu karte iscrtane. Ne dam se, ne dam nas.
Sa toliko gladi sam listao stranice knjige trazeći odgovore o vremenu. Trazio odgovore koje vračke da izgovorim i ispravim bar malo gluposti koje sam pravio. Kada sam odlazio, kada sam dolazio, kada sam lagao vešto, obrisao bih, kunem se sve, samo kada bih nasao ključ vremena. Ključ iskupljenja.
Dve čaše loze iznesem svecano na tacni i stavim sto. Sednem preko puta sebe, jer ovo nikom ne smem reći I počnem onom drugom Ja da pričam tajnu svog kajanja. Hladno je. U grudima srce ne moze da kuca, kaska. Kao veliki debeli slon tajna sedi na njima. Zaplićem dlanovima kao rečima da se malo zgrejem, da priča lakše teče. Grešio sam…mnogo. Sada znam. Uhvatim se odmah u laži, jer znao sam I tada da grešim, ali nisam hteo da te povredim Mila.
Srknem onako glasno od zime gutljaj loze iz case sa stola, nagnem se preko I onom sebi lupim šamar punim dlanom preko lica I dreknem iz sveg glasa - LAZES. Trgnemo se obojica. On se malo povuče, skupi ramena, udahne punim plućima kao da sam mu onog debelog slona otresao sa grudi.Spusti svoju matoru, izboranu glavu u dlanove. Ostanemo u tišini par trenutaka zemaljskog vremena. Ne vredi – reče. Ubedim se svaki put u sopstvenu iskrenost, ali tek kad poverujem shvatim da opet lažem. Nisam ja gresio prema njoj, jer svaki greh, svaka greška je samo sebi načinjena. Nisam ja otišao od nje, ja sam otišao od nas. Da smo ostali ne bi bilo bolje nama, bilo bi bolje meni, jer samo u nama postojim.
Suočen tako surovo sa sopstvenom samoživošću popijem obe loze, ovog ružnog sebe zgrabim za vrat i brzo sa dve ruke ga uguram kroz sopstveni pupak u želudac. Ne mogu da ga gledam. Popijem čašu vode da ga bolje svarim.
Ne postoji iskupljjenje za sopstvenu samoživost. Ne postoji taj Kantov kategoricki imperativ I visoki moral radi morala. Postoji glad za životom koja se mora zasititi. Glad koja nas budi I vodi do osmeha, dodira, ljubavi…..
Ne postoji lek za samoživost samo mala lampa, fenjer, kojom u mraku trazimo onu drugu kompatibilnu glad koja zjapi. Priznanje je tesko, sramotno, ali je tvoje I moje - naše. Kada se nadjemo kosmos je ceo. Ti I ja….polupana celina, zvezde se poigrale….mi smo se promašili.
Napisao sam sebi ceduljicu i zakačio na ogledalu….
Ne mogu ja sebe popraviti prošlog, mogu samo da te trazim, da prastam, da ponudim sebe da te nahranim, da nas uklopim…da budemo jedno.
Nisam te preboleo, nedostaješ…..
