Pogledajte prilog 518211
Par kratkih tonova skreće mi pažnju sa teksta koji čitam na internetu. Uzimam mobilni levom rukom i palcem tapkam po ekranu.
„Da li si dobio ideju za priču? Da li si napisao išta u poslednje vreme?“
„Nisam, evo čitam još jedanaestu strani“, kuckam po majušnoj tastaturi u donjem delu ekrana i pravim jednu od mnogobrojnih slovnih grešaka.
Odmah joj šaljem ispravku: „U“ naslonjeno na zvezdicu, ne znam zašto, otpor greškama je uzaludan.
„I razmišljam o tome“, nastavljam aludirajući na tekst koji mi zaokuplja pažnju a koji mi je ona preporučila.
„Nisam pisao ništa. Imam samo jednu ideju. Malu. Za početak... Priča bi počinjala sa:
- Pisac je kao kiša, njegov je deo da oplodi zemlju -
Ovu ideju sam dobio pre neki dan dok sam se tuširao. Danima sam pokušavao da smislim nešto zanimljivo, i eto vruća voda je još jednom potvrdila svoju blagotvornost (toliko volim tuširanje toplom vodom da sam jednom čak izmaštao svoj kraj koji bi izgledao ovako nekako): Sedim u zidanoj tuš kabini, na posebno uzidanom delu nalik stolici obloženoj pločicama. Sapuna čvrsto prigrljenog na grudima, sa osmehom na licu, čvarim se pod mlazom vruće vode.
Trebala je to najpre da bude pesma. Izvorno je bio pesnik a ne pisac taj koji „oplođuje“ zemlju, ali ubrzo se pesnik pretvorio u pisca, suv peškir u mokar, a ideja je morala da sačeka.
„Nakon toga“, nastavljam da joj pišem, „bi mogla da sledi bilo koja priča. Poenata je da bi ta priča, sama po sebi, za pisca (mene) bila dugo očekivana kiša.“
Već dugo nisam ništa napisao.
Pre neku nedelju, u razgovoru sa jednim strancem, ispovedio sam mu da bih voleo da budem pisac, da bih voleo da da od toga živim. Na njegovu molbu, prepričao sam mu jednu od svojih ranije napisanih i on se zainteresovao, čini se iskreno. Ipak dok sam mu pričao o svojoj želji, pitao sam se zašto to radim. „Lenj sam“ , to sam mu takođe rekao. Pa zašto onda to pričam ljudima?
Par kratkih tonova mobilnog uređaja i moj palac dolazi do njenog novog komentara: „A i za čitaoce bi to bila dugo očekivana kiša“.
Unosim u tekst mog odgovora žutu sličicu širokog osmeha iza kojeg izviruje niska belih zuba. Sklopljene oči emotikona ironično govore: „da baš i za čitaoce“.
Tokom prepiske na um mi pada još jedna, podideja, koju delim sa sagovornicom: „A druga podideja bi bila da dok pišem to radim - sa osećanjem prisusva cara - kao što je napisano na jedanaestoj strani“.
„Jao da to je tako dobro, to o prisustvu cara“, odgovara mi ona. „Trebalo je to da izdvojim“
Ja se vraćam na tekst i izdvajam sledeći pasus: „Zamisli da ti je strog i ozbiljan car naredio da sastaviš spis na zadanu tešku temu – i to u njegovom prisustvu – u podnožju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim poslom, ipak će stalno prisustvo cara, u čijim rukama je tvoj život, ovladati tobom i neće dozvoliti da, makar i na kratko, zaboraviš kako razmišljaš i pišeš ne sam nego na mestu koje zahteva posebno strahopoštovanje i dostojno ponašanje.“
„Mogao bih samo da prepišem neke delove ovog našeg razgovora i eto priče“ kuckam joj. Počinjem da kuckam kišu.
Par kratkih tonova skreće mi pažnju sa teksta koji čitam na internetu. Uzimam mobilni levom rukom i palcem tapkam po ekranu.
„Da li si dobio ideju za priču? Da li si napisao išta u poslednje vreme?“
„Nisam, evo čitam još jedanaestu strani“, kuckam po majušnoj tastaturi u donjem delu ekrana i pravim jednu od mnogobrojnih slovnih grešaka.
Odmah joj šaljem ispravku: „U“ naslonjeno na zvezdicu, ne znam zašto, otpor greškama je uzaludan.
„I razmišljam o tome“, nastavljam aludirajući na tekst koji mi zaokuplja pažnju a koji mi je ona preporučila.
„Nisam pisao ništa. Imam samo jednu ideju. Malu. Za početak... Priča bi počinjala sa:
- Pisac je kao kiša, njegov je deo da oplodi zemlju -
Ovu ideju sam dobio pre neki dan dok sam se tuširao. Danima sam pokušavao da smislim nešto zanimljivo, i eto vruća voda je još jednom potvrdila svoju blagotvornost (toliko volim tuširanje toplom vodom da sam jednom čak izmaštao svoj kraj koji bi izgledao ovako nekako): Sedim u zidanoj tuš kabini, na posebno uzidanom delu nalik stolici obloženoj pločicama. Sapuna čvrsto prigrljenog na grudima, sa osmehom na licu, čvarim se pod mlazom vruće vode.
Trebala je to najpre da bude pesma. Izvorno je bio pesnik a ne pisac taj koji „oplođuje“ zemlju, ali ubrzo se pesnik pretvorio u pisca, suv peškir u mokar, a ideja je morala da sačeka.
„Nakon toga“, nastavljam da joj pišem, „bi mogla da sledi bilo koja priča. Poenata je da bi ta priča, sama po sebi, za pisca (mene) bila dugo očekivana kiša.“
Već dugo nisam ništa napisao.
Pre neku nedelju, u razgovoru sa jednim strancem, ispovedio sam mu da bih voleo da budem pisac, da bih voleo da da od toga živim. Na njegovu molbu, prepričao sam mu jednu od svojih ranije napisanih i on se zainteresovao, čini se iskreno. Ipak dok sam mu pričao o svojoj želji, pitao sam se zašto to radim. „Lenj sam“ , to sam mu takođe rekao. Pa zašto onda to pričam ljudima?
Par kratkih tonova mobilnog uređaja i moj palac dolazi do njenog novog komentara: „A i za čitaoce bi to bila dugo očekivana kiša“.
Unosim u tekst mog odgovora žutu sličicu širokog osmeha iza kojeg izviruje niska belih zuba. Sklopljene oči emotikona ironično govore: „da baš i za čitaoce“.
Tokom prepiske na um mi pada još jedna, podideja, koju delim sa sagovornicom: „A druga podideja bi bila da dok pišem to radim - sa osećanjem prisusva cara - kao što je napisano na jedanaestoj strani“.
„Jao da to je tako dobro, to o prisustvu cara“, odgovara mi ona. „Trebalo je to da izdvojim“
Ja se vraćam na tekst i izdvajam sledeći pasus: „Zamisli da ti je strog i ozbiljan car naredio da sastaviš spis na zadanu tešku temu – i to u njegovom prisustvu – u podnožju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim poslom, ipak će stalno prisustvo cara, u čijim rukama je tvoj život, ovladati tobom i neće dozvoliti da, makar i na kratko, zaboraviš kako razmišljaš i pišeš ne sam nego na mestu koje zahteva posebno strahopoštovanje i dostojno ponašanje.“
„Mogao bih samo da prepišem neke delove ovog našeg razgovora i eto priče“ kuckam joj. Počinjem da kuckam kišu.
