Belina prazne stranice koja je još neispisana i ona na kojoj je sve izbrisano i jeste i nije ista bela boja, kao što tišina pre nego što se izgovori reč i nakon što je ona izgovorena i jeste i nije ista tišina. Reči su osetljiva stvar graničnog carstva - vode u laž, ili u poeziju. Zvuci su još osetljiviji u tom magijskom mestu - vode u zanos, ili u bolest. Muzika nekim zvucima priziva užareno osećanje života, drugim - ohlađeno...Uznosi, ili srozava... Budi zanos, ili baca u bolest, mami višak života, ili manjak, prinudi na zanos, ili na bolest. Zvuk zanosa razlikuje se od zvuka bolesti samo u nijansi, ali je to takva nijansa od koje nema ništa važnije, ni bitnije.
Jer, postoji jedna linija - sa jedne strane je radost, sa druge patnja. To je unutarnja priroda zvuka... to su dve suštine sveta, koje se međusobno isključuju. Tu, na toj liniji postaju vidljivi olimpijski život i podzemlje. Tek tu postaje očigledno dvojstvo neba i zemlje, Boga i čoveka, vekovečnosti i prolaznosti, savršenstva i pogrešivosti, uzvišene veličanstvenosti i nezgrapne materije.
Olimpijski čovek ima instinkt koji u prolaznosti vidi - nastajanje i u propasti - rast, bez traganja nalazi sve što ga diže, podstiče, osnažuje, nalazi radost u gorenju, stupa u vatru i pali. Svakim svojim delićem, olimpijski čovek sudeluje u onom što čini. Herojstvo je instrument i najveća radost celog takvog čoveka. Spreman je za skok, trk, zamah, izbačaj, rvanje, za rast svoje potpunosti, spreman za desetoboj prsta, ruke, noge, oka, uha, glave, ramena, grudi. Olimpijskim životom se nalazi svet koji je više nego stvarnost, optimizam i dobrota Tvorca.
Sa druge strane linije je podzemlje. O njemu Buda kaže: "Sve gori, oko gori, ukus gori, telo gori, dodir gori, misli gore u vatri uživanja, u vatri greha, u vatri zablude, u vatri brige, tuge, očaja, patnje." U podzemlju hara obeznanjenost, daljina, bolest, zanos razaranja života. Instinkt koji u nastanku vidi prolaznost i u rastu propast. Bez traganja se nalazi sve što ga srozava, oneraspoložuje, odvodi u daljinu što dalje od olimpijskog života, u askezu, osamu, gladovanje, samomučenje... Podzemlje oslobađa opasne sile uz koje nestaje ono "čulo" kojim se u Boga veruje...
Umetnost uvek polazi sa transcendentne tačke na toj liniji: zanos govori o pridobijanju bogova i božanskom mestu, bolest o mestu u donjem svetu. Bolest kao večiti protest čoveka protiv njegovog boravka ovde, protest hromog trkača, paralizovanog bacača diska, protest mucavog glumca, ili zločinačkog sveštenika, nitkova državnika. ili pijaniste kljastih ruku...
Nije li to čovekovo očajničko okretanje od Olimpa? Nije li to prizivanje podzemlja i njegov bes? Da li se nekome ko je izgubio pamet može pokazati da ga je izgubio? Zašto čovek ne veruje u olimpijski život, pobedu? Zašto mora, pre nego stupi pred Boga da prizove podzemlje? Da li je lud? Zar nije lud svako ko sebi podmetne nogu, uništi onu sposobnost i "čulo" iz kojih može da izvire njegova najveća radost?
/////////////////////////////////////////
Bela boja u većem delu Azije označava boju žalosti i predstavlja mir, koji je u izvesnom smislu fatalan, besadržajan... to je boja ogoljenih kostiju, pustinje, polarnih predela i hladnoće, neispisanih stranica. To je prostranstvo koje se prostire negde iza, odnosno pre, ili posle.
Predeli Grenlanda tako su daleki i tako pustoliki, ledeni - kao titansko sazvežđe Orion. Užasno spokojstvo beline i leda zrači duh polarnog kruga i granica su za čoveka. Osama, daljina, tama, zatvorenost takva je granica preko koje čovek ne može prestupiti bez žrtvovanja celovitosti svog ljudskog bića. Polarni krug je magijsko mesto graničnog carstva. Teško onom ko pobrka ovostrano sa onostranim. Ako se magijska granica povredi na zabranjenom mestu, izazvaće duha granice, moćnog Gospodara, koji nikome do sada uvredu oprostio nije...
Peter Frojhen, istraživač i pisac, imao je dvadeset godina kada je proveo svoju prvu zimu na Arktku. Bio je sav poletan i ushićen zbog toga što je stigao u drugi svet. Dobrovoljno se prijavio da celu zimu 1906-1907. god. provede sam u mrklom mraku na obodu ledene sante u Putservigu, na severoistoku Grenlanda. Imao je zadatak da svakoga dana izađe, popne se na brdo i tu očita merne instrumente. Živeo je u maloj kućici od kamena i dasaka. Skoro sve vreme je bio potpuni mrak i izuzetno hladno. Vukovi su pojeli većinu pasa...
Početkom proleća krenuo je sankama put Iglulika da bi se snabdeo potrepštinama, kada ga je uhvatila ledena snežna mećava. Mešali su se zavijanje vukova i urlanje vetra, koji je ogromnom silinom zatrpavao sve što mu se našlo na putu. U nemogućnosti da nastavi put, iskopao je rupu u ledu i preko nje navukao saonice natovarene stvarima... Tu je proveo noć sa medveđom kožom koja mu je poslužila kao jastuk, dok je kožom foke zatvorio ulaz. Kasnije, u mrklom mraku je ustanovio da fokina kože ne može da se pomeri ni za milimetar od silnog leda i nanosa snega. Bio je živ zakopan u skučenom i ledenom prostoru. Bilo je toliko hladno da se vlaga od njegovog disanja kondenzovala oko njega u prostoru. Frojhen je disao, a prostor ispod sanki je postajao sve skučeniji. Nije bilo nikoga da ga čuje, čulo se samo njegovo disanje... u miru ledene pomrčine uspevao je da iščezava u sebi samom... osećao je samrtnu vladavinu ubitačnog i krutog zakona duha granice... i nije u neopreznom trenu prestupio magijsku liniju...
Kod sebe nije imao nikakvo oruđe, pa je od sopstvenog izmeta načinio alatku i sačekao da se zaledi i stvrdne... kasnije je pomoću nje počeo malo po malo da kruni led... U vremenu koje je zdrobljeno stajalo oko njega, on je, ne zna se koliko dugo, strugao led, krunio, pravio izlaz iz ledene grobnice.
Našavši se napokon napolju, nije bio siguran da li je iz manje grobnice prešao u veću.. Bio je u stanju da se kreće samo puzeći... Satima je puzao dok nije naišla grupa Inuita... Tom prilikom mu se potpuno smrzlo jedno stopalo, kasnije zahvaćeno gangrenom i truljenjem, pa amputirano.
Bez stopala, Peter Frojhen je nastavio sa putovanjima po smrtonosnim prostranstvima Arktika, gde je proveo svoj olimpijski život u kome je našao sreću i svoje Večno duhovno Ja.
Džon Kits je u jednom pismu bratu i sestri napisao: "Ovaj svet je dolina gde se duša tvori".
Čini nas ljudima to što nas Bog čuva bičem, čiji zvuk uznosi, ili srozava.
Pogledajte prilog 511196
Peter Frojhen
* ..."bio je strahovito usamljen i strahovito žalostan"... na jeziku Inuita
Jer, postoji jedna linija - sa jedne strane je radost, sa druge patnja. To je unutarnja priroda zvuka... to su dve suštine sveta, koje se međusobno isključuju. Tu, na toj liniji postaju vidljivi olimpijski život i podzemlje. Tek tu postaje očigledno dvojstvo neba i zemlje, Boga i čoveka, vekovečnosti i prolaznosti, savršenstva i pogrešivosti, uzvišene veličanstvenosti i nezgrapne materije.
Olimpijski čovek ima instinkt koji u prolaznosti vidi - nastajanje i u propasti - rast, bez traganja nalazi sve što ga diže, podstiče, osnažuje, nalazi radost u gorenju, stupa u vatru i pali. Svakim svojim delićem, olimpijski čovek sudeluje u onom što čini. Herojstvo je instrument i najveća radost celog takvog čoveka. Spreman je za skok, trk, zamah, izbačaj, rvanje, za rast svoje potpunosti, spreman za desetoboj prsta, ruke, noge, oka, uha, glave, ramena, grudi. Olimpijskim životom se nalazi svet koji je više nego stvarnost, optimizam i dobrota Tvorca.
Sa druge strane linije je podzemlje. O njemu Buda kaže: "Sve gori, oko gori, ukus gori, telo gori, dodir gori, misli gore u vatri uživanja, u vatri greha, u vatri zablude, u vatri brige, tuge, očaja, patnje." U podzemlju hara obeznanjenost, daljina, bolest, zanos razaranja života. Instinkt koji u nastanku vidi prolaznost i u rastu propast. Bez traganja se nalazi sve što ga srozava, oneraspoložuje, odvodi u daljinu što dalje od olimpijskog života, u askezu, osamu, gladovanje, samomučenje... Podzemlje oslobađa opasne sile uz koje nestaje ono "čulo" kojim se u Boga veruje...
Umetnost uvek polazi sa transcendentne tačke na toj liniji: zanos govori o pridobijanju bogova i božanskom mestu, bolest o mestu u donjem svetu. Bolest kao večiti protest čoveka protiv njegovog boravka ovde, protest hromog trkača, paralizovanog bacača diska, protest mucavog glumca, ili zločinačkog sveštenika, nitkova državnika. ili pijaniste kljastih ruku...
Nije li to čovekovo očajničko okretanje od Olimpa? Nije li to prizivanje podzemlja i njegov bes? Da li se nekome ko je izgubio pamet može pokazati da ga je izgubio? Zašto čovek ne veruje u olimpijski život, pobedu? Zašto mora, pre nego stupi pred Boga da prizove podzemlje? Da li je lud? Zar nije lud svako ko sebi podmetne nogu, uništi onu sposobnost i "čulo" iz kojih može da izvire njegova najveća radost?
/////////////////////////////////////////
Bela boja u većem delu Azije označava boju žalosti i predstavlja mir, koji je u izvesnom smislu fatalan, besadržajan... to je boja ogoljenih kostiju, pustinje, polarnih predela i hladnoće, neispisanih stranica. To je prostranstvo koje se prostire negde iza, odnosno pre, ili posle.
Predeli Grenlanda tako su daleki i tako pustoliki, ledeni - kao titansko sazvežđe Orion. Užasno spokojstvo beline i leda zrači duh polarnog kruga i granica su za čoveka. Osama, daljina, tama, zatvorenost takva je granica preko koje čovek ne može prestupiti bez žrtvovanja celovitosti svog ljudskog bića. Polarni krug je magijsko mesto graničnog carstva. Teško onom ko pobrka ovostrano sa onostranim. Ako se magijska granica povredi na zabranjenom mestu, izazvaće duha granice, moćnog Gospodara, koji nikome do sada uvredu oprostio nije...
Peter Frojhen, istraživač i pisac, imao je dvadeset godina kada je proveo svoju prvu zimu na Arktku. Bio je sav poletan i ushićen zbog toga što je stigao u drugi svet. Dobrovoljno se prijavio da celu zimu 1906-1907. god. provede sam u mrklom mraku na obodu ledene sante u Putservigu, na severoistoku Grenlanda. Imao je zadatak da svakoga dana izađe, popne se na brdo i tu očita merne instrumente. Živeo je u maloj kućici od kamena i dasaka. Skoro sve vreme je bio potpuni mrak i izuzetno hladno. Vukovi su pojeli većinu pasa...
Početkom proleća krenuo je sankama put Iglulika da bi se snabdeo potrepštinama, kada ga je uhvatila ledena snežna mećava. Mešali su se zavijanje vukova i urlanje vetra, koji je ogromnom silinom zatrpavao sve što mu se našlo na putu. U nemogućnosti da nastavi put, iskopao je rupu u ledu i preko nje navukao saonice natovarene stvarima... Tu je proveo noć sa medveđom kožom koja mu je poslužila kao jastuk, dok je kožom foke zatvorio ulaz. Kasnije, u mrklom mraku je ustanovio da fokina kože ne može da se pomeri ni za milimetar od silnog leda i nanosa snega. Bio je živ zakopan u skučenom i ledenom prostoru. Bilo je toliko hladno da se vlaga od njegovog disanja kondenzovala oko njega u prostoru. Frojhen je disao, a prostor ispod sanki je postajao sve skučeniji. Nije bilo nikoga da ga čuje, čulo se samo njegovo disanje... u miru ledene pomrčine uspevao je da iščezava u sebi samom... osećao je samrtnu vladavinu ubitačnog i krutog zakona duha granice... i nije u neopreznom trenu prestupio magijsku liniju...
Kod sebe nije imao nikakvo oruđe, pa je od sopstvenog izmeta načinio alatku i sačekao da se zaledi i stvrdne... kasnije je pomoću nje počeo malo po malo da kruni led... U vremenu koje je zdrobljeno stajalo oko njega, on je, ne zna se koliko dugo, strugao led, krunio, pravio izlaz iz ledene grobnice.
Našavši se napokon napolju, nije bio siguran da li je iz manje grobnice prešao u veću.. Bio je u stanju da se kreće samo puzeći... Satima je puzao dok nije naišla grupa Inuita... Tom prilikom mu se potpuno smrzlo jedno stopalo, kasnije zahvaćeno gangrenom i truljenjem, pa amputirano.
Bez stopala, Peter Frojhen je nastavio sa putovanjima po smrtonosnim prostranstvima Arktika, gde je proveo svoj olimpijski život u kome je našao sreću i svoje Večno duhovno Ja.
Džon Kits je u jednom pismu bratu i sestri napisao: "Ovaj svet je dolina gde se duša tvori".
Čini nas ljudima to što nas Bog čuva bičem, čiji zvuk uznosi, ili srozava.
Pogledajte prilog 511196
Peter Frojhen
* ..."bio je strahovito usamljen i strahovito žalostan"... na jeziku Inuita
...
, na nisam uspela
::