Ne...još neće sesti da zapali cigaretu. Mora da završi već jednom to pakovanje koje se razvlači kao glista. Zatim će skuvati kafu i dati sebi oduška. Volela je taj osećaj "kad nešto završi". Ubrzanim koracima se uputi prema spavaćoj sobi, uze neku vrstu "to do" liste sa ormarića i brzim pogledom , u sebi izgovarajući, jedno za drugim..."jes, jes, jes..." radosno shvatI da je preostala još jedna stavka...tj.pisalo je "šta sa kutijom???"
Noseći kutiju prema kuhinji pomisli kako je ipak vreme za kafu; i dok je priprema , razmišlja koju pesmu da sluša
Nipošto neke balade. Ta kutija i balade su loš spoj za dane poput ovog. Ovo je dan koji je dugo čekala. Dan njene, stidljivo i pomišlja na tu reč, ali...da, dan njene SLOBODE. Ne može da ignoriše osećaj blagog stida što misli o nadolazećoj slobodi kao nečemu što je jedva čekala. Neki bi namerno i odmah pomislili da je bila loša majka, kćerka, supruga---Ali, te tuđe projekcije je odavno ne zanimaju.Otkud dolazi taj stid, ne zna.
Kafa je na stoliću, i ona odlučno priđe kompu i pusti El condor pasa
Ta melodija je uvek pronalazila ono mesto njene duše koje je vapilo za slobodom...i bila je jedna od retkih koja je pri svakom slušanju izazivala punu emociju.
Sad joj pomaže da umiri tog crva blage krivice koji se vrpolji. Svesna je da prvi put posle dugo vremena stavlja sebe na prvo mesto. A na to nije navikla. Ni ona, ni oni oko nje.
Kao da je to nešto, kao da im je je neophodna, i...kako je baš dobaaaar osećaj to što i NIJE! ... Uostalom, ne odlazi zauvek. Vraća se za tri meseca. Deca više nisu "deca", a za to vreme neće ni biti u gradu Majka se nakrstiti ni načuditi ne može njenoj odluci , ali je sve tiša u pokušaju da joj promeni mišljenja i konačno popušta posle par poljubaca u obraz . A on, on će je čekati.
Nije bio baš srećan zbog te njene odluke, tačnije, nije je razumeo. Ali nije je sputavao. Tako ga je volela zbog toga! Tri godine je štedela za taj svoj "luksuz". Bez griže savesti, jer se godinama odricala mnogo čega. Zato je sad taj zalogaj pred njom krupan i nov. Pun obećanja.
Provešće tri meseca na ostrvu, u nekoj vrsti moderne kolibe. Slike tog raja, ribarskog seoceta sa malobrojnim stanovništvom su joj godinama punili baterije i hranili maštu.
Ipak, ne odlazi na odmor, radiće na projektu koji neće od nje da se odlepi, ma koliko ga ignorisala.
Šta ako taj projekat postane njen spasilac? U stvari, nema tu mesta za "šta" , ona veruje da on to i jeste.
Gleda sad tu kutiju. Odvojiće pola sata za nju...jer još nije odlučila gde da je ostavi. Tačnije, gde da je sakrije.
Nikad nije uspela da se oprosti od starih dnevnika iz mladosti, koje je retko listala, jer su mirisali na tugu. Na osećaje i ljude kojih više nema u njenoj blizini. Ispisani redovi su je nepogrešivo vraćali u te dane. Sebi nikad nije oprostila zašto više nije pisala u i o danima čiste radosti. A bilo je ih...MNOGO!
A, možda je i bolje tako - nije ih "pisala" ali ih je živela. Slično kao što danas majka snima telefonom svoju devojčicu na prvoj priredbi i pazi da li je ugao pod kojim drži telefon dobar...i propušta čar trenutka kad je oči poput njenih pune treme i nežnosti traže u publici. Ona je, kad i sama nije snimala , na tim priredbama redovno plakala.
Preturaući po kutiji,odbacivala je sveščice,jednu po jednu, ne želeći da ih otvara. Davno ih je u sebi nazvala po onom nekom o kome se najviše u sveščici tih dana, meseci ili godina pisalo...počev od ECI...pa PECI...itd...pa X, X, X...celi tom IKSA... (o tim neostvarenim se najviše piše ???) .
Na kraju, uze poslednju svesku...u kojoj je najmanje pisala. Pogleda datum...zadnji put pre 4 godine. Čita, smejući se, redove u sveščici koji kao da joj se rugaju.
"Obećao je da će mi napisati pesmu. Kaže da ne zna kad će to uraditi,ali neće da žuri, čekaće trenutak. Ali, dala sam mu rok: godinu dana. Nisam mu rekla za taj rok, ali...godina bi trebala biti dovoljna. Baš da vidim! "
Ispija kafu odjednom osetivši tugu što on nije tu pored nje. ali, tako su se dogovorili, kafu će popiti na aerodromu.
Kako je tad bila ueđena da će dobiti pesmu! Dobila je... ali nešto drugo. Nije joj dao pesmu, ali joj je redovno davao dokaze svoje ljubavi na onaj muški, iskonski način, čineći to tako da se oseća voljenom i najpoželjnijom ženom. I taj njegov (nikad pretočen na papir) hvalospev njenom nesavršenom telu...O, Bože. toliko puta je pomislila da on mora da promeni dioptriju... Jer, kilogrami na njenoj zadnjici kroz prohujale godine su oscilirali, ali kad su se lepili, nikad joj nisu bili teški. Jer, on je umeo da ih voli.
Trebala mu je malo pomoći, dati mu ideju - eto taj deo njenog tela mu je mogao biti dobra inspiracija za pesmu, bar u haiku stilu.
Ali, on nije čovek od pera, on je čovek od zagrljaja. Možda nije ni moguće imati oboje u jednoj osobi. Možda i jeste, gubeći na intenzitetu jednog od to dvoje.
Jedan jedini put je deo emocija pretočio u pisanu reč je, onda kad je doživeo porodičnu dramu. Tiho je bila uz njega, nekad ga samo grleći, želeći da može više da učini.I onda, sasvim neočekivano joj je jednog dana poslao SMS . Tih par rečenica je čitala danima, krišom, ne verujući da je to on, njen čovek, odjednom ranjiv, ogoljen, sa izjavom ljubavi kakvu je dotad mogla samo u romanima pročitati.
I, kao što to biva kod vetropira poput nje, tu je poruku negde zagubila, menjajući modele telefona.
Ne seća se tih reči. Seća se samo osećaja. I toga da mu je odgovorila, toplo, ali kratko, ne snalazeći se na nepoznatom terenu s njim.
I tako...pametnice...u ovim sveščicama nemaš ništa posebno o sreći, radosti, o ljubavi koju živiš dve decenije.
Samo ono s početka, upoznavanje...igre...čežnju, raskid i pomirenje, i onda , osim stranica i rečenica o deci, samo par kratkih crtica o ljutnji i razočarenjima čiji je on bio uzrok..Da li bi pametan zaključio da je sve između tih crtica bilo DOBRO? Da li bi bio u pravu? Neizrečeno ostavlja širok prostor projekcijama.
Šta da sad uradi s tim? Ne može da baci, ne može da nosi sa sobom, a ne zna gde da ostavi. Nervozno uvlači dim cigarete. A vreme sve brže curi...Da li ljudima ikad padne na pamet to što upravo njoj sad prolazi kroz glavu? Da li, pobogu, iko pomisli: šta ako se, ne daj Bože, sruši avion?
Pred očima joj je već bila scena kako ON , kad nje (ah) više ne bude , sklanjajući njene gluposti po stanu i vikendici pronalazi tu kutiju i prelistava sveske. Čitati neće sve, sigurna je---ali ona VIDI kako on prati datume.... i onda, u toj zadnjoj svesci, pročita ...SAMO OVO?
Bacivši još jedan pogled na sat, uzima olovku i grozničavo poče da piše.
Nasmešena, na kraju,umesto datuma, napisala je samo...leta Gospodnjeg... tog i tog...
U zadnji čas je bila spremna.
Dok ju je vozio na aerodrom, zafrkavali su se, o tome ko će pre da nađe utehu do njenog povratka. Naravno da će to biti on, rekla je, pa ga moli da joj javi porukicom ...kako bi ona imala dovoljno vremena da sačeka tamo na obali nekog mladog ribara ili malo starijeg, nekog udovca ili setnog večitog neženju, sakrivenog iza brade i lule (da li lule iko još koristi)... sa očima poput njegovih i kako ona onda da mu odoli...
Smeh.
Dok jednom rukom drži volan, drugom joj uzima ruku i ćuteći joj mazi prste.
Okrećući se prema prozoru, ona krije orošene oči. U sebi izgovara molitvu, kao pred svako putovanje , moli Svevišnjeg da čuva njene najdraže i zahvaljuje Mu na milosti.
Ovog puta, dodaje toj molitvi još nešto: Molim Te da se ne sruši avion.
Ili,ako već mora, neka to bude u povratku.
U misli dozva sliku "njene" kolibe i treptaj radosti joj zapara utrobu.
Noseći kutiju prema kuhinji pomisli kako je ipak vreme za kafu; i dok je priprema , razmišlja koju pesmu da sluša
Nipošto neke balade. Ta kutija i balade su loš spoj za dane poput ovog. Ovo je dan koji je dugo čekala. Dan njene, stidljivo i pomišlja na tu reč, ali...da, dan njene SLOBODE. Ne može da ignoriše osećaj blagog stida što misli o nadolazećoj slobodi kao nečemu što je jedva čekala. Neki bi namerno i odmah pomislili da je bila loša majka, kćerka, supruga---Ali, te tuđe projekcije je odavno ne zanimaju.Otkud dolazi taj stid, ne zna.
Kafa je na stoliću, i ona odlučno priđe kompu i pusti El condor pasa
Ta melodija je uvek pronalazila ono mesto njene duše koje je vapilo za slobodom...i bila je jedna od retkih koja je pri svakom slušanju izazivala punu emociju.
Sad joj pomaže da umiri tog crva blage krivice koji se vrpolji. Svesna je da prvi put posle dugo vremena stavlja sebe na prvo mesto. A na to nije navikla. Ni ona, ni oni oko nje.
Kao da je to nešto, kao da im je je neophodna, i...kako je baš dobaaaar osećaj to što i NIJE! ... Uostalom, ne odlazi zauvek. Vraća se za tri meseca. Deca više nisu "deca", a za to vreme neće ni biti u gradu Majka se nakrstiti ni načuditi ne može njenoj odluci , ali je sve tiša u pokušaju da joj promeni mišljenja i konačno popušta posle par poljubaca u obraz . A on, on će je čekati.
Nije bio baš srećan zbog te njene odluke, tačnije, nije je razumeo. Ali nije je sputavao. Tako ga je volela zbog toga! Tri godine je štedela za taj svoj "luksuz". Bez griže savesti, jer se godinama odricala mnogo čega. Zato je sad taj zalogaj pred njom krupan i nov. Pun obećanja.
Provešće tri meseca na ostrvu, u nekoj vrsti moderne kolibe. Slike tog raja, ribarskog seoceta sa malobrojnim stanovništvom su joj godinama punili baterije i hranili maštu.
Ipak, ne odlazi na odmor, radiće na projektu koji neće od nje da se odlepi, ma koliko ga ignorisala.
Šta ako taj projekat postane njen spasilac? U stvari, nema tu mesta za "šta" , ona veruje da on to i jeste.
Gleda sad tu kutiju. Odvojiće pola sata za nju...jer još nije odlučila gde da je ostavi. Tačnije, gde da je sakrije.
Nikad nije uspela da se oprosti od starih dnevnika iz mladosti, koje je retko listala, jer su mirisali na tugu. Na osećaje i ljude kojih više nema u njenoj blizini. Ispisani redovi su je nepogrešivo vraćali u te dane. Sebi nikad nije oprostila zašto više nije pisala u i o danima čiste radosti. A bilo je ih...MNOGO!
A, možda je i bolje tako - nije ih "pisala" ali ih je živela. Slično kao što danas majka snima telefonom svoju devojčicu na prvoj priredbi i pazi da li je ugao pod kojim drži telefon dobar...i propušta čar trenutka kad je oči poput njenih pune treme i nežnosti traže u publici. Ona je, kad i sama nije snimala , na tim priredbama redovno plakala.
Preturaući po kutiji,odbacivala je sveščice,jednu po jednu, ne želeći da ih otvara. Davno ih je u sebi nazvala po onom nekom o kome se najviše u sveščici tih dana, meseci ili godina pisalo...počev od ECI...pa PECI...itd...pa X, X, X...celi tom IKSA... (o tim neostvarenim se najviše piše ???) .
Na kraju, uze poslednju svesku...u kojoj je najmanje pisala. Pogleda datum...zadnji put pre 4 godine. Čita, smejući se, redove u sveščici koji kao da joj se rugaju.
"Obećao je da će mi napisati pesmu. Kaže da ne zna kad će to uraditi,ali neće da žuri, čekaće trenutak. Ali, dala sam mu rok: godinu dana. Nisam mu rekla za taj rok, ali...godina bi trebala biti dovoljna. Baš da vidim! "
Ispija kafu odjednom osetivši tugu što on nije tu pored nje. ali, tako su se dogovorili, kafu će popiti na aerodromu.
Kako je tad bila ueđena da će dobiti pesmu! Dobila je... ali nešto drugo. Nije joj dao pesmu, ali joj je redovno davao dokaze svoje ljubavi na onaj muški, iskonski način, čineći to tako da se oseća voljenom i najpoželjnijom ženom. I taj njegov (nikad pretočen na papir) hvalospev njenom nesavršenom telu...O, Bože. toliko puta je pomislila da on mora da promeni dioptriju... Jer, kilogrami na njenoj zadnjici kroz prohujale godine su oscilirali, ali kad su se lepili, nikad joj nisu bili teški. Jer, on je umeo da ih voli.
Trebala mu je malo pomoći, dati mu ideju - eto taj deo njenog tela mu je mogao biti dobra inspiracija za pesmu, bar u haiku stilu.
Ali, on nije čovek od pera, on je čovek od zagrljaja. Možda nije ni moguće imati oboje u jednoj osobi. Možda i jeste, gubeći na intenzitetu jednog od to dvoje.
Jedan jedini put je deo emocija pretočio u pisanu reč je, onda kad je doživeo porodičnu dramu. Tiho je bila uz njega, nekad ga samo grleći, želeći da može više da učini.I onda, sasvim neočekivano joj je jednog dana poslao SMS . Tih par rečenica je čitala danima, krišom, ne verujući da je to on, njen čovek, odjednom ranjiv, ogoljen, sa izjavom ljubavi kakvu je dotad mogla samo u romanima pročitati.
I, kao što to biva kod vetropira poput nje, tu je poruku negde zagubila, menjajući modele telefona.
Ne seća se tih reči. Seća se samo osećaja. I toga da mu je odgovorila, toplo, ali kratko, ne snalazeći se na nepoznatom terenu s njim.
I tako...pametnice...u ovim sveščicama nemaš ništa posebno o sreći, radosti, o ljubavi koju živiš dve decenije.
Samo ono s početka, upoznavanje...igre...čežnju, raskid i pomirenje, i onda , osim stranica i rečenica o deci, samo par kratkih crtica o ljutnji i razočarenjima čiji je on bio uzrok..Da li bi pametan zaključio da je sve između tih crtica bilo DOBRO? Da li bi bio u pravu? Neizrečeno ostavlja širok prostor projekcijama.
Šta da sad uradi s tim? Ne može da baci, ne može da nosi sa sobom, a ne zna gde da ostavi. Nervozno uvlači dim cigarete. A vreme sve brže curi...Da li ljudima ikad padne na pamet to što upravo njoj sad prolazi kroz glavu? Da li, pobogu, iko pomisli: šta ako se, ne daj Bože, sruši avion?
Pred očima joj je već bila scena kako ON , kad nje (ah) više ne bude , sklanjajući njene gluposti po stanu i vikendici pronalazi tu kutiju i prelistava sveske. Čitati neće sve, sigurna je---ali ona VIDI kako on prati datume.... i onda, u toj zadnjoj svesci, pročita ...SAMO OVO?
Bacivši još jedan pogled na sat, uzima olovku i grozničavo poče da piše.
Nasmešena, na kraju,umesto datuma, napisala je samo...leta Gospodnjeg... tog i tog...
U zadnji čas je bila spremna.
Dok ju je vozio na aerodrom, zafrkavali su se, o tome ko će pre da nađe utehu do njenog povratka. Naravno da će to biti on, rekla je, pa ga moli da joj javi porukicom ...kako bi ona imala dovoljno vremena da sačeka tamo na obali nekog mladog ribara ili malo starijeg, nekog udovca ili setnog večitog neženju, sakrivenog iza brade i lule (da li lule iko još koristi)... sa očima poput njegovih i kako ona onda da mu odoli...
Smeh.
Dok jednom rukom drži volan, drugom joj uzima ruku i ćuteći joj mazi prste.
Okrećući se prema prozoru, ona krije orošene oči. U sebi izgovara molitvu, kao pred svako putovanje , moli Svevišnjeg da čuva njene najdraže i zahvaljuje Mu na milosti.
Ovog puta, dodaje toj molitvi još nešto: Molim Te da se ne sruši avion.
Ili,ako već mora, neka to bude u povratku.
U misli dozva sliku "njene" kolibe i treptaj radosti joj zapara utrobu.
