"Kupujemo stari bojleri, šporeti, zamrzivači... kupujemo veš mašine... kupujemo... menjamo za plastiku, vajngle, lavori... kupujemo perije!...stare jastuke, dunije... perije kupujemo!... perije...
Udaljava se ozvučeno kamionče natrpano zarđalim tovarom. Polako klize gume vrelim asfaltom ulica banatske selendre razvučene u ataru na obodima Karpata.
Jara sunca prži smrad štala obližnjih, pritiska ga, utiskuje u pore svega što mrda. Posivelo lišće drveća umornog miruje. Ptice cute... Banda mačija se opružila u hladu kao mrtva... Raširenih kljunova kokoške dahću u senci ... Četrdesetak krava komšinskih muču u štali, žvaću, preživaju, pogane uz jasle... vrte se ventilatori, rashlađuju štalu da marva preživi vrelinu letnjeg podneva...Mrtvilo usijanog sela remete bučne cisterne za prevoz mleka, traktori koji vuku drljače, tanjirače, prskalice, ali i prikolice natovarene stajskim đubrivom iza kojih ostaje nesnosan smrad i rojevi zelenih muva.
U centru sela crkva, visoki zvonik, cvetna porta i popina kuća, hladoviti park u kome caruju ogromni, debeli stogodišnjaci - platani.. Uz ivicu parka zabetonirane u asfaltu dvadesetak pijačnih tezgi....malo dalje osnovna škola...preko puta dom zdravlja, apoteka, velika samoposluga...sa druge strane manja bakalnica "Kod Bebeta", pa kafić sa baštom... malo dalje drugi kafić...dva od četiri... Konobarišu meštanke sumnjivog morala.. U ulici: "ideš pravo, pa drugi rogalj smotaš desno i četvrta kuća" - kupleraj... svaki drugi dan racija...
Nedeljno jutro je vreme kada se na pijaci može videti pola sela. Ljudi dolaze da kupe, prodaju, da vide, da budu viđeni, da čuju i jave najnovije vesti...Sve se prodaje: od voća, povrća, mesnih specijaliteta Burjanovih, krava, teladi, ovaca, prasica, kokošaka i morki zavezanih nogu, bostana...do poštenja, ljudskosti, morala, tela, obraza...i droga. Kada smotaš za rogalj levo, stigneš u carstvo velikog buvljaka...krpetine nošene i nove, papuče, naočari, šerpe, prljavi "antikviteti", med, koziji sir, neprepoznatljivi zarđali materijal, gumeni točkovi...sve na zemlji, ili sklepanim tezgama.
Oživeli vrvež Brojgelovih slika i gravira nadleću jata glasnih čiopa, dok rode klepeću iz svojih visokih gnezda...
Demonska natprirodna atmosfera vrelog avgustovskog jutra budi oko u čoveku, pa kroz prelomljeni zrak probudi i svest o stvarnosti koja se ovde zbiva. Usijana lica groteskno nakinđurenih seljanki, krezubi smeh podnapitih pivopija, grubi i nezgrapni tipovi koji se dovikuju u želji da nadjačaju trilere "srpske majke", lude i malo inteligentniji, ograničenost, znoj i prljavština, dreka, sve izmešano sa mirisom jeftinih vodica, prosutog piva i ljutog smrada obližnjih štala...Ujednačenom zvonjavom sa visokog zvonika, otac Marko zove na jutarnju službu Božiju, kao da želi drugačijom stvarnošću da poništi grotesknu sliku demonskog jutra... da uzdigne iznad zastrašujuće stvarnosti, da oprosti grehe, da ponudi čistotu i umerenost.
Prelomljeni zrak budi duhovno oko i jasnu sliku poslednjeg smisla ove apokaliptične stvarnosti, nalazeći mističnu tačku u bruju zvona iz koje sve polazi i u koju se vraća. Bruj dograbi čoveka, istrgne suludost u svakom skrivenu, osvesti ga, odbaci blesavost i ništavnost bar na tren. I dok čovek veruje da se izdigao, opipljiva je njegova lakovernost... jer u ovoj užasnoj stvarnosti nemoguće je odbaciti demone iz korena života... nemoguće je izdvojiti se... svet ne pušta čoveka...ne da nužnost čoveku da je izbegne, ignoriše, napusti ni za tren...uronila ga je u ludilo irealne, demonske stvarnosti... i dok "slepac vodi ćoravoga", kliza se čovek u krvi ugrejanoj, posrće, pada, izdiže se, sve dok se ne spotakne o sopstveni kraj...
Odavno je Platon opisao čoveka vezanog u pećini, leđima okrenutog svetlosti, za kojeg je njegova senka - stvarnost.
Udaljava se ozvučeno kamionče natrpano zarđalim tovarom. Polako klize gume vrelim asfaltom ulica banatske selendre razvučene u ataru na obodima Karpata.
Jara sunca prži smrad štala obližnjih, pritiska ga, utiskuje u pore svega što mrda. Posivelo lišće drveća umornog miruje. Ptice cute... Banda mačija se opružila u hladu kao mrtva... Raširenih kljunova kokoške dahću u senci ... Četrdesetak krava komšinskih muču u štali, žvaću, preživaju, pogane uz jasle... vrte se ventilatori, rashlađuju štalu da marva preživi vrelinu letnjeg podneva...Mrtvilo usijanog sela remete bučne cisterne za prevoz mleka, traktori koji vuku drljače, tanjirače, prskalice, ali i prikolice natovarene stajskim đubrivom iza kojih ostaje nesnosan smrad i rojevi zelenih muva.
U centru sela crkva, visoki zvonik, cvetna porta i popina kuća, hladoviti park u kome caruju ogromni, debeli stogodišnjaci - platani.. Uz ivicu parka zabetonirane u asfaltu dvadesetak pijačnih tezgi....malo dalje osnovna škola...preko puta dom zdravlja, apoteka, velika samoposluga...sa druge strane manja bakalnica "Kod Bebeta", pa kafić sa baštom... malo dalje drugi kafić...dva od četiri... Konobarišu meštanke sumnjivog morala.. U ulici: "ideš pravo, pa drugi rogalj smotaš desno i četvrta kuća" - kupleraj... svaki drugi dan racija...
Nedeljno jutro je vreme kada se na pijaci može videti pola sela. Ljudi dolaze da kupe, prodaju, da vide, da budu viđeni, da čuju i jave najnovije vesti...Sve se prodaje: od voća, povrća, mesnih specijaliteta Burjanovih, krava, teladi, ovaca, prasica, kokošaka i morki zavezanih nogu, bostana...do poštenja, ljudskosti, morala, tela, obraza...i droga. Kada smotaš za rogalj levo, stigneš u carstvo velikog buvljaka...krpetine nošene i nove, papuče, naočari, šerpe, prljavi "antikviteti", med, koziji sir, neprepoznatljivi zarđali materijal, gumeni točkovi...sve na zemlji, ili sklepanim tezgama.
Oživeli vrvež Brojgelovih slika i gravira nadleću jata glasnih čiopa, dok rode klepeću iz svojih visokih gnezda...
Demonska natprirodna atmosfera vrelog avgustovskog jutra budi oko u čoveku, pa kroz prelomljeni zrak probudi i svest o stvarnosti koja se ovde zbiva. Usijana lica groteskno nakinđurenih seljanki, krezubi smeh podnapitih pivopija, grubi i nezgrapni tipovi koji se dovikuju u želji da nadjačaju trilere "srpske majke", lude i malo inteligentniji, ograničenost, znoj i prljavština, dreka, sve izmešano sa mirisom jeftinih vodica, prosutog piva i ljutog smrada obližnjih štala...Ujednačenom zvonjavom sa visokog zvonika, otac Marko zove na jutarnju službu Božiju, kao da želi drugačijom stvarnošću da poništi grotesknu sliku demonskog jutra... da uzdigne iznad zastrašujuće stvarnosti, da oprosti grehe, da ponudi čistotu i umerenost.
Prelomljeni zrak budi duhovno oko i jasnu sliku poslednjeg smisla ove apokaliptične stvarnosti, nalazeći mističnu tačku u bruju zvona iz koje sve polazi i u koju se vraća. Bruj dograbi čoveka, istrgne suludost u svakom skrivenu, osvesti ga, odbaci blesavost i ništavnost bar na tren. I dok čovek veruje da se izdigao, opipljiva je njegova lakovernost... jer u ovoj užasnoj stvarnosti nemoguće je odbaciti demone iz korena života... nemoguće je izdvojiti se... svet ne pušta čoveka...ne da nužnost čoveku da je izbegne, ignoriše, napusti ni za tren...uronila ga je u ludilo irealne, demonske stvarnosti... i dok "slepac vodi ćoravoga", kliza se čovek u krvi ugrejanoj, posrće, pada, izdiže se, sve dok se ne spotakne o sopstveni kraj...
Odavno je Platon opisao čoveka vezanog u pećini, leđima okrenutog svetlosti, za kojeg je njegova senka - stvarnost.
... sećam se kuća debelih zidova i zemljanih podova u kojima je bila debela hladovina leti...ma, sećam se svega!