Jutro... sviće. U ovo doba dana sam obično budna samo ako nisam ni spavla... Poznata kao jutarnja spavalica, čak i na posao redovno – kasnim (nebitno je potpuno od kad mi počinje radno vreme – meni je uvek rano).
U poslednje vreme se budim rano. I to bez sata.
I protiv svoje volje, nespremna da to priznam, čakam da se telefon oglasi poznatom, posebnom melodijom. Njegovom.
Odbijam da priznam sa koliko želje čekam da tako počne dan... odbijam da priznam da mi smeta kada se ne javi... i ako naravno nije u obavezi da to radi i ako ja nikad ništa ne pitam.
Polako mi se bude misli... želje... sećanja...
Da prekratim vreme, uzimam telefon i čitam poslednje prepiske... Zaustavim pogled .. i dah, na rečima:
“Kako si duso moja?
Mislim na tebe NEPRESTANO i ZELIM TE svakog trenutka !!!!
VOLIM TEEEEEE !!!”
Obuzima me čudna mešavina osećanja – najpre sreće što postoji, ali i praznine. Pogledam mesto u svom krevetu na kojem je spavao. Mogu da ga zamislim i sad... Pripijenog uz mene, lagano disanje, spokojan izraz lica... zatvorene okice koje ljubim sa radošću i nestrpljenjem da se otvore. Usne koje se otvaraju pod naletima mojih nežnih poljubaca, kožu po kojoj mi klize prsti... „šmirglicu“ na bradi... Mogu da osetim pokrete njegovog tela... najpre lagane, uspavana, pa onda sasvim budne. Mogu da prizovem i njegov miris... i osećaj ushićenja, radosti... oduševljenja kada se okrene i onako vižljast i vešt se smesti preko mene. Osećam dodir kože... prijatno „peckanje“ na mestima gde se dodirujemo... „vidim“ lice iznad svog kako se smeši, prepoznajem želju u njegovim snenim okicama... Spuštam dlanove na njegovo lice... obuhvatam ga, mazim lagano pomerajući palčeve po njegovim obrazima... Posmatram njegovo ozbiljno lice i želim da tu sliku zauvek zamrznem u sećanju... To je On. Takv... ozbiljan, odlučan, siguran, ubedljiv... Ne mogu da se setim da je neko tako prirodno i lako ušetao u moje misli, ne sećam se da sam nekad poznavala nekog koje tako lako svoje želje pretapao u moje i moje u svoje... Želim ga. Želim ga čitavim svojim bićem... umno... emotivno... fizički. Od nožnog palca do poslednje vlasi kose. Pogled mi se muti... Sliku njegovog lica ispred mog zamagljuju suze. Moje. Stvarne. Ljutim se na sebe... pokušavam a mislim na nešto drugo. Nemam pravo na te suze, nemam pravo na takve misli ovog jutra, nemam pravo na tugu... nemam pravo na njega.
Okrećem se prema zidu u pokušaju da pobegnem od tih misli.
Zatvaram oči u jalovoj nadi da ću zaspati.
Ne dopuštam sebi nikakvu patetiku, nikakvo sažaljenje, nikakve misli.
Ignorišem mokre obraze, pokušavam da mislim na dnevne obaveze koje me čekaju...
Nestrpljivo iščekujem vreme za ustajanje i početak dana...
I taman kada mi se učini da sam se malo udaljila, oglašava se telefon...
Da. Ono što čekam...
Glas mu je veseo. Da li je stvarno takav ili se samo trudi, zapitah se.
Odsutno razgovaram ... razmišljajući o njemu... sebi... nama... želji svog tela, ali i duše... Šta da mu kažem kada i on sve zna? Dok priča, osećam da je jako daleko od mene... osećam da priada negde drugo ... znam da je stvarno tamo i bol posaje fizički.
Kad završi razgovor, ležim sklupčana na krevetu, prepoznajem mesto na kome je ležao preko mene... srećan... ushićen... onda kada smo otimali trenutke i takmičili se u – davanju. Onda kada je njegovo uživanje bilo veće zadovoljstvo od sopstvenog... onda kada je moje uživanje njega činilo srećnim...
Suze više i ne pokušavam da zaustavim... Telefon zasvetli...
„Volim te !!!“ piše na ekranu
Bezglasni plač se pretvara u jecaje...
Bol se širi...
Ne volim sebe takvu!
Šta da odgovorim? Verujem mu... ali se ne osećam – voljeno. Pre slomljeno i jako daleko... toliko da ta ljubav do mene ne dopire.
Drhtavim prstima kucam:
„I ja tebe“
Pre nego što pošaljem poruku, stanem.
Čekaj... šta ja to radim?
Koga lažem? Čemu?
U stvari... ne lažem ga... volim ga... do granice bola... pucanja... neizdržljivosti...
Ali... prećutkujem to kako se osećam i šta ta ljubav od mene pravi.
„Ne osećam se ... voljeno“ šaljem
„Kako to misliš?“
„Tako... jednostavno se ne osećam kao neko koga voliš. Ne zameram ništa... samo se osećam totalno slomljeno“
„Znam. Osećam to po tvom glasu. Ali... stvarno te volim!“
„Verujem ti... Ali, kad pomislim na tebe, kod mene dominira bol... I sad plačem“
„Nemoj... Molim te...“
Pokušavam da se smirim. Stvarno pokušavam. Vrtim film... trudim se da budem realna i iskreno ne želim da ga opterećujem... ali u odnosu gde je jedina prava suština u iskrenosti, besmisleno je da prećutkujem.
„kako se ne osećaš voljenom?“
„A da ja tebe pitam kako ti to mene voliš?“
„Kad god pomislim na tebe, srce mi brže zakuca... Srećan sam tada... Srećan sam kada sam sa tobom... I samo sa tobom sam pravi ja“
„Ali je u ovim okolnostima to toliko daleko da postaje neizdrživo...“
„Hiljadu puta sam u vremenu od kad smo zajedno poželeo da ležem i budim se pored tebe... da dočekujem zoru sa tobom u naručju... da pijem kafu sa tobom... „
„nemoj o tome, molim te“
„Ali sa tobom u mislima ležem i budim se!!!“
„Znam ja i razumem sve... i verujem ti... ali me – boli“
„Znam...“
„Kako znaš?“
„Jer boli i mene“
Sledi duga prepiska na temu nas, ljubavi, neostvarivih želja, bola... Nije me podsećao na to kako sam ga uveravala i učila da nema i ne treba da bude tuge. To što smo se pronaši je lepo, prelepo.. i teba uživati u onome što imamo bez da patimo za onim što nemamo. I dalje sam mislila tako... ali stvarni događaji su se odvijali tako da sam davno pogubila kontrolu. Iz njegovih reči je izbijao strah, ali i pomirenost sa tim da ću tada, tog jutra staviti tačku. Nisam razmišljala o tome, svesna da nemam snage za takvu odluku bez obzira da li je ona bila pametna ili ne. Samo nisam htela da se pretvaram, želela sam da razgovaramo u ludoj nadi da će reći nešto utešno, pronaći neko rešenje...
„Nisam ja uopšte sposobna da odlučim... Znam da se mučim sama sa sobom i znam da me boli. Sve“
„I gde smo mi sada?“
„Reci ti meni“
„Znam šta bih ja voleo...“
„Slušam“ kažem i želim da mi napiše kako bi voleo da me sad, ovog trenutka zagrli i pusti da ćutim... Sama nejviše na svetu želim da zabijem glavu u njegove grudi i potonem u taj zagrljaj... i budem tu sve dok se svet ne promeni tako da mogu tu i da ostanem...
„Voleo bih da nam odnos ostane isti“
„Isti je... suštinski. I verujem da se taj deo neće promeniti sve dok traje. Sve što sam ti rekla u potpunom je skladu sa našim odnosom. I zaista se ne osecam kao voljena. Vec neko vreme me pomisao na tebe boli. Ne znam kako to da promenim. Sve što sam pokušala sama – nije vredelo. I stalno samu sebe lupam po glavi kako nemam pravo... ni na sta. I, ako ćemo realno – nemam.“
„Imas pravo na moju ljubav...Trudim se da ti je pružim...
Kada sam sa tobom, dajem celog sebe, ne razmisljam o nikome i nicemu drugom.... I u pravu si, dajes mi vise nego sto ja mogu tebi da pruzim...“
I koliko god da sam bila tužna, nije mi promaklo to da mu je stalo da naglasi koliko mu je – stalo. Predložio je da sve ostavimo malo po strani... da se na tu temu vratimo jednom... I sama sam znala da je već sve izrečeno, da smo se razumeli o čemu pričamo, da nekog kapitalnog rešenja nema i da je insistiranje na istoj priči – mrcvarenje. Njega, mane, osećnja... nas. Rešenje bez rešenja je bilo pustiti sve da ide svojim tokom, grabiti trenutke sreće i boriti se nekako sa onim drugim... i tim užasnim nedostajenjem...
Iste večeri, proveravajući poštu pred spavanje, uputio mi je reči koje su našle prečicu do srca:
„Kad se probudim... NEDOSTAJES !!!!
Kada pijem kafu...... NEDOSTAJES !!!
Kada sam u setnji.... NEDOSTAJES !!!!
Kada pravim i jedem pohovani kackavalj.... NEDOSTAJES !!!!
Pred spavanje........ NEDOSTAJES !!!!
VOLIM TE ANDJELE MOJ i NEDOSTAJES MI PUUUNOOO !!!“
Ponela sam ih sa sobom u san u nadi da će sledeći dan nositi manje pitanja i manje tuge..
U poslednje vreme se budim rano. I to bez sata.
I protiv svoje volje, nespremna da to priznam, čakam da se telefon oglasi poznatom, posebnom melodijom. Njegovom.
Odbijam da priznam sa koliko želje čekam da tako počne dan... odbijam da priznam da mi smeta kada se ne javi... i ako naravno nije u obavezi da to radi i ako ja nikad ništa ne pitam.
Polako mi se bude misli... želje... sećanja...
Da prekratim vreme, uzimam telefon i čitam poslednje prepiske... Zaustavim pogled .. i dah, na rečima:
“Kako si duso moja?
Mislim na tebe NEPRESTANO i ZELIM TE svakog trenutka !!!!
VOLIM TEEEEEE !!!”
Obuzima me čudna mešavina osećanja – najpre sreće što postoji, ali i praznine. Pogledam mesto u svom krevetu na kojem je spavao. Mogu da ga zamislim i sad... Pripijenog uz mene, lagano disanje, spokojan izraz lica... zatvorene okice koje ljubim sa radošću i nestrpljenjem da se otvore. Usne koje se otvaraju pod naletima mojih nežnih poljubaca, kožu po kojoj mi klize prsti... „šmirglicu“ na bradi... Mogu da osetim pokrete njegovog tela... najpre lagane, uspavana, pa onda sasvim budne. Mogu da prizovem i njegov miris... i osećaj ushićenja, radosti... oduševljenja kada se okrene i onako vižljast i vešt se smesti preko mene. Osećam dodir kože... prijatno „peckanje“ na mestima gde se dodirujemo... „vidim“ lice iznad svog kako se smeši, prepoznajem želju u njegovim snenim okicama... Spuštam dlanove na njegovo lice... obuhvatam ga, mazim lagano pomerajući palčeve po njegovim obrazima... Posmatram njegovo ozbiljno lice i želim da tu sliku zauvek zamrznem u sećanju... To je On. Takv... ozbiljan, odlučan, siguran, ubedljiv... Ne mogu da se setim da je neko tako prirodno i lako ušetao u moje misli, ne sećam se da sam nekad poznavala nekog koje tako lako svoje želje pretapao u moje i moje u svoje... Želim ga. Želim ga čitavim svojim bićem... umno... emotivno... fizički. Od nožnog palca do poslednje vlasi kose. Pogled mi se muti... Sliku njegovog lica ispred mog zamagljuju suze. Moje. Stvarne. Ljutim se na sebe... pokušavam a mislim na nešto drugo. Nemam pravo na te suze, nemam pravo na takve misli ovog jutra, nemam pravo na tugu... nemam pravo na njega.
Okrećem se prema zidu u pokušaju da pobegnem od tih misli.
Zatvaram oči u jalovoj nadi da ću zaspati.
Ne dopuštam sebi nikakvu patetiku, nikakvo sažaljenje, nikakve misli.
Ignorišem mokre obraze, pokušavam da mislim na dnevne obaveze koje me čekaju...
Nestrpljivo iščekujem vreme za ustajanje i početak dana...
I taman kada mi se učini da sam se malo udaljila, oglašava se telefon...
Da. Ono što čekam...
Glas mu je veseo. Da li je stvarno takav ili se samo trudi, zapitah se.
Odsutno razgovaram ... razmišljajući o njemu... sebi... nama... želji svog tela, ali i duše... Šta da mu kažem kada i on sve zna? Dok priča, osećam da je jako daleko od mene... osećam da priada negde drugo ... znam da je stvarno tamo i bol posaje fizički.
Kad završi razgovor, ležim sklupčana na krevetu, prepoznajem mesto na kome je ležao preko mene... srećan... ushićen... onda kada smo otimali trenutke i takmičili se u – davanju. Onda kada je njegovo uživanje bilo veće zadovoljstvo od sopstvenog... onda kada je moje uživanje njega činilo srećnim...
Suze više i ne pokušavam da zaustavim... Telefon zasvetli...
„Volim te !!!“ piše na ekranu
Bezglasni plač se pretvara u jecaje...
Bol se širi...
Ne volim sebe takvu!
Šta da odgovorim? Verujem mu... ali se ne osećam – voljeno. Pre slomljeno i jako daleko... toliko da ta ljubav do mene ne dopire.
Drhtavim prstima kucam:
„I ja tebe“
Pre nego što pošaljem poruku, stanem.
Čekaj... šta ja to radim?
Koga lažem? Čemu?
U stvari... ne lažem ga... volim ga... do granice bola... pucanja... neizdržljivosti...
Ali... prećutkujem to kako se osećam i šta ta ljubav od mene pravi.
„Ne osećam se ... voljeno“ šaljem
„Kako to misliš?“
„Tako... jednostavno se ne osećam kao neko koga voliš. Ne zameram ništa... samo se osećam totalno slomljeno“
„Znam. Osećam to po tvom glasu. Ali... stvarno te volim!“
„Verujem ti... Ali, kad pomislim na tebe, kod mene dominira bol... I sad plačem“
„Nemoj... Molim te...“
Pokušavam da se smirim. Stvarno pokušavam. Vrtim film... trudim se da budem realna i iskreno ne želim da ga opterećujem... ali u odnosu gde je jedina prava suština u iskrenosti, besmisleno je da prećutkujem.
„kako se ne osećaš voljenom?“
„A da ja tebe pitam kako ti to mene voliš?“
„Kad god pomislim na tebe, srce mi brže zakuca... Srećan sam tada... Srećan sam kada sam sa tobom... I samo sa tobom sam pravi ja“
„Ali je u ovim okolnostima to toliko daleko da postaje neizdrživo...“
„Hiljadu puta sam u vremenu od kad smo zajedno poželeo da ležem i budim se pored tebe... da dočekujem zoru sa tobom u naručju... da pijem kafu sa tobom... „
„nemoj o tome, molim te“
„Ali sa tobom u mislima ležem i budim se!!!“
„Znam ja i razumem sve... i verujem ti... ali me – boli“
„Znam...“
„Kako znaš?“
„Jer boli i mene“
Sledi duga prepiska na temu nas, ljubavi, neostvarivih želja, bola... Nije me podsećao na to kako sam ga uveravala i učila da nema i ne treba da bude tuge. To što smo se pronaši je lepo, prelepo.. i teba uživati u onome što imamo bez da patimo za onim što nemamo. I dalje sam mislila tako... ali stvarni događaji su se odvijali tako da sam davno pogubila kontrolu. Iz njegovih reči je izbijao strah, ali i pomirenost sa tim da ću tada, tog jutra staviti tačku. Nisam razmišljala o tome, svesna da nemam snage za takvu odluku bez obzira da li je ona bila pametna ili ne. Samo nisam htela da se pretvaram, želela sam da razgovaramo u ludoj nadi da će reći nešto utešno, pronaći neko rešenje...
„Nisam ja uopšte sposobna da odlučim... Znam da se mučim sama sa sobom i znam da me boli. Sve“
„I gde smo mi sada?“
„Reci ti meni“
„Znam šta bih ja voleo...“
„Slušam“ kažem i želim da mi napiše kako bi voleo da me sad, ovog trenutka zagrli i pusti da ćutim... Sama nejviše na svetu želim da zabijem glavu u njegove grudi i potonem u taj zagrljaj... i budem tu sve dok se svet ne promeni tako da mogu tu i da ostanem...
„Voleo bih da nam odnos ostane isti“
„Isti je... suštinski. I verujem da se taj deo neće promeniti sve dok traje. Sve što sam ti rekla u potpunom je skladu sa našim odnosom. I zaista se ne osecam kao voljena. Vec neko vreme me pomisao na tebe boli. Ne znam kako to da promenim. Sve što sam pokušala sama – nije vredelo. I stalno samu sebe lupam po glavi kako nemam pravo... ni na sta. I, ako ćemo realno – nemam.“
„Imas pravo na moju ljubav...Trudim se da ti je pružim...
Kada sam sa tobom, dajem celog sebe, ne razmisljam o nikome i nicemu drugom.... I u pravu si, dajes mi vise nego sto ja mogu tebi da pruzim...“
I koliko god da sam bila tužna, nije mi promaklo to da mu je stalo da naglasi koliko mu je – stalo. Predložio je da sve ostavimo malo po strani... da se na tu temu vratimo jednom... I sama sam znala da je već sve izrečeno, da smo se razumeli o čemu pričamo, da nekog kapitalnog rešenja nema i da je insistiranje na istoj priči – mrcvarenje. Njega, mane, osećnja... nas. Rešenje bez rešenja je bilo pustiti sve da ide svojim tokom, grabiti trenutke sreće i boriti se nekako sa onim drugim... i tim užasnim nedostajenjem...
Iste večeri, proveravajući poštu pred spavanje, uputio mi je reči koje su našle prečicu do srca:
„Kad se probudim... NEDOSTAJES !!!!
Kada pijem kafu...... NEDOSTAJES !!!
Kada sam u setnji.... NEDOSTAJES !!!!
Kada pravim i jedem pohovani kackavalj.... NEDOSTAJES !!!!
Pred spavanje........ NEDOSTAJES !!!!
VOLIM TE ANDJELE MOJ i NEDOSTAJES MI PUUUNOOO !!!“
Ponela sam ih sa sobom u san u nadi da će sledeći dan nositi manje pitanja i manje tuge..
