Brod je pristao u pola pet. Bezbrižno sam šetala uskim uličicama ostrvskog gradića u želji da lepo provedem to čarobno letnje popodne. Izbila sam na stari, prisni, maleni trg sa katedralom. Zagledjući katedralu primetila sam da se kapiteli završavaju klesanim ljudskim glavama. Ličile su kao da spadaju u onu vrstu umetnosti u koju i vilendorfska Venera. Nisu bile lepe. Poneka je bila zaprepašćujuće gnusna. Poneka otmena, lepo očešljana...plemenita. Svaka je bila posebna misterija. Jedna mi je posebno ostala u sećanju...
Lice okruglo, mesnato. Deluje glupo i podmuklo. Čelo tvrdo i nisko, kosa tankovlasa, deluje da je nema. Lice u aknama, zubi jaki i krupni. Oči upadljivo okrugle, oči u kojima nema ničeg ljudskog. Slepe...ne vide suštinu. Sanjar? Ludak? Svakako bespomoćan. Sigurno nasilnik, osvetoljubiv, neumoljiv i pohlepan...Klesar je savršeno znao gde treba lik uhvatiti: u blesavosti kojom živi svoj život slepca i idiotskom cerekanju, kada sa oružjem, mahnit zamišlja da je gospodar sveta...
.........
«Ako čovek ispravno živi, on raste u srazmeri svojih gubitaka.» «Odreći se, kaže Lao Ce, ne znači ništa drugo do ostati ceo».
«O, ništa lakše od toga, kaže Gete, ali od lakog, ništa teže nije».
Jedini lek protiv istorijskih užasa je čovek koji je jači od svakog užasa. Novi čovek, božanska kap isceđena iz apokaliptičnih patnji. On zna da sudbina nije vaspitan gospodin. Zna da, kada sudbina operiše, retko primenjuje anesteziju.. Danas se već vidi da je vredelo izdržati operacije sudbine u kojima smo sigurno žestoko patili. Novi način i nivo postojanja, znanje i smisao, razmera i mera su vidljivo mogući i ostvarivi, ali zahtevaju višu moć od svakog istorijskog užasa. Novi čovek je đavolski pametan, magično grešan i anđeoski čist, novo ljudsko obličje koje je uspelo da iz apokaliptičnog postojanja domaši spasenje.
On je naučnik i revolucionar, osvajač i pesnik i filosof i svetac. Ako je slikar, bavi se i muzikom i poezijom, ako je mislilac, dopola je pesnik, dopola naučnik... ako piše muziku, naizgled je filosof...Uvek je i prorok i lekar i mag i luda. Njegova snaga je prisustvo užasne moći, kao okean koji se smeši, kao tajfun koji miluje...Takvom snagom se bori sa anđelima da bi video Boga, takvom snagom podupire teror i bedu, jer od toga postaje jači, utemeljeniji. Granice svog postojanja je pomerio u nedogled, za sve je zainteresovan. Zato izgleda da je smeša deteta, mudraca i lude...
..........
Smešno deluju pričice New age-a i mnogostrukih Luizi Hej, koje nas uče kako se život može načiniti normalnim i celovitim, ukoliko se odreknemo starih šablona i navika, te odbacimo krivice iz prošlosti i strahova iz budućnosti. Ono što je jasno je da svi, bez izuzetka živimo u bedi i oskudici, u iskvarenosti, nemoći, cvokoćući, napušteni, a da naše bogatstvo nije ništa drugo do bogatstvo u slabosti.
Prema tim pričicama, da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je lepo i dobro, a to se postiže ako čovek nema principa.
Kako je danas dalek Gete koji kaže: «Nije dovoljno ako za svoje prijatelje žrtvujemo život. Treba za njih da se odreknemo i svojih principa.» Hipotetički, unapredio bi svet muškaraca, jer samo u tom svetu postoji prijateljstvo...
Na kraju, nije ni utešno:
«Čovek ništa ne može poneti. Sam mora doći. Kao što kaže «sa praznim rukama», sam mora doći sa samim sobom. Ne može reći da je bolestan. Nema protekcije. Nema potkupljivanja. Ako čovek stupi pred Boga (a ne ume pred njim da ne bude), samog sebe ne može zaboraviti kod kuće. Ko to ne veruje, on ne veruje u ono u šta veruje. «Stvarnosti se ne može ulagivati».
Lice okruglo, mesnato. Deluje glupo i podmuklo. Čelo tvrdo i nisko, kosa tankovlasa, deluje da je nema. Lice u aknama, zubi jaki i krupni. Oči upadljivo okrugle, oči u kojima nema ničeg ljudskog. Slepe...ne vide suštinu. Sanjar? Ludak? Svakako bespomoćan. Sigurno nasilnik, osvetoljubiv, neumoljiv i pohlepan...Klesar je savršeno znao gde treba lik uhvatiti: u blesavosti kojom živi svoj život slepca i idiotskom cerekanju, kada sa oružjem, mahnit zamišlja da je gospodar sveta...
.........
«Ako čovek ispravno živi, on raste u srazmeri svojih gubitaka.» «Odreći se, kaže Lao Ce, ne znači ništa drugo do ostati ceo».
«O, ništa lakše od toga, kaže Gete, ali od lakog, ništa teže nije».
Jedini lek protiv istorijskih užasa je čovek koji je jači od svakog užasa. Novi čovek, božanska kap isceđena iz apokaliptičnih patnji. On zna da sudbina nije vaspitan gospodin. Zna da, kada sudbina operiše, retko primenjuje anesteziju.. Danas se već vidi da je vredelo izdržati operacije sudbine u kojima smo sigurno žestoko patili. Novi način i nivo postojanja, znanje i smisao, razmera i mera su vidljivo mogući i ostvarivi, ali zahtevaju višu moć od svakog istorijskog užasa. Novi čovek je đavolski pametan, magično grešan i anđeoski čist, novo ljudsko obličje koje je uspelo da iz apokaliptičnog postojanja domaši spasenje.
On je naučnik i revolucionar, osvajač i pesnik i filosof i svetac. Ako je slikar, bavi se i muzikom i poezijom, ako je mislilac, dopola je pesnik, dopola naučnik... ako piše muziku, naizgled je filosof...Uvek je i prorok i lekar i mag i luda. Njegova snaga je prisustvo užasne moći, kao okean koji se smeši, kao tajfun koji miluje...Takvom snagom se bori sa anđelima da bi video Boga, takvom snagom podupire teror i bedu, jer od toga postaje jači, utemeljeniji. Granice svog postojanja je pomerio u nedogled, za sve je zainteresovan. Zato izgleda da je smeša deteta, mudraca i lude...
..........
Smešno deluju pričice New age-a i mnogostrukih Luizi Hej, koje nas uče kako se život može načiniti normalnim i celovitim, ukoliko se odreknemo starih šablona i navika, te odbacimo krivice iz prošlosti i strahova iz budućnosti. Ono što je jasno je da svi, bez izuzetka živimo u bedi i oskudici, u iskvarenosti, nemoći, cvokoćući, napušteni, a da naše bogatstvo nije ništa drugo do bogatstvo u slabosti.
Prema tim pričicama, da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je lepo i dobro, a to se postiže ako čovek nema principa.
Kako je danas dalek Gete koji kaže: «Nije dovoljno ako za svoje prijatelje žrtvujemo život. Treba za njih da se odreknemo i svojih principa.» Hipotetički, unapredio bi svet muškaraca, jer samo u tom svetu postoji prijateljstvo...
Na kraju, nije ni utešno:
«Čovek ništa ne može poneti. Sam mora doći. Kao što kaže «sa praznim rukama», sam mora doći sa samim sobom. Ne može reći da je bolestan. Nema protekcije. Nema potkupljivanja. Ako čovek stupi pred Boga (a ne ume pred njim da ne bude), samog sebe ne može zaboraviti kod kuće. Ko to ne veruje, on ne veruje u ono u šta veruje. «Stvarnosti se ne može ulagivati».
