...

Godinama unazad, u meni su se radjale u slojevima emocije, bolne, tuzne...znam I govorim sebi, neprekidno, da postoje ljudi I DECA sa daleko vecim I ozbiljnijim problemima u zivotu...toliko cesto I "glasno" to u sebi ponavljam, da sam duboko potisnula svoja osecanja...medjutim, nista se ne moze resavati potiskivanjem I skrivanjem...sva moja skrivanja I guranja pod tepih, eruptiraju kao najveci vulkan...
Potreba da neko cuje kako se osecam, je toliko velika...ustrucavanje je jos vece...delom zato sto ne zelim druge da prisiljavam da me slusaju, a delom I zato sto mislim da me niko zapravo I ne cuje...tako da se odlucih da se izjadam u ovom virtuelnom svetu...kome? Pa mislim, opet, samoj sebi...