.
.
Empatija jeste sposobnost da osetimo ono što stvarno ne osećamo. Empatijom prepoznajemo bol, ali i radost drugih, pa tumačenjem sopstvenim iskustvom možemo podeliti osećanja sa drugima. Empatija jeste priča o tome kako možemo biti neko drugi. U skladu s tim, manjak empatije čini da nas se uopšte ne tiče određeni čovek ili čitava društva. Štaviše, čitava društva mogu umrtviti svoju osećajnost, pa će se distancirati od svojih članova koje ostavljaju odbačene na margini.
Empatija čini da možemo da zamislimo kakav je osećaj kad nas muče, kad smo gladni, kad nekog izgubimo. Prihvatanjem druge osobe u sebe, njenu patnju urezujemo u sopstveno biće, telo, dušu i um i tada na njenu patnju reagujemo kao da je naša. Ljubav je ta koja proširuje granice našeg sopstva, koje predstavlja prostor naših afiniteta i bratstava. Tako da ljubav svojom milinim proširuje, a na svom vrhuncu poništava sopstvene granice, te saosećanja sa svim živim bićima u svetu postaju bezgranična. Vilijem Vordsfort je empatiju nazvao "tiha tužna muzika čovestanstva". Oni nasukani na ostrva sopstvenog "ja" su gluvi za tu muziku. Neosetljivi, nesaosećajni, tvrda srca, hladni, suženih granica sopstva, nesvesni da su izgubili moralno i emocijalno čulo, plešu uz "tihu tužnu muziku čovečanstva", ali kao igrači ispali iz ritma.
...
Davno sam pročitala priču o bogatašu iz Kenije koji je želeo da ukaže čast svom gostu i počasti ga kozletinom. Gost je bio zgranut kada je video da je domaćin zaklao kozu svog bednog komšije, umesto kozu iz svog velikog stada. Domaćin mu je objasnio da je na taj način svog siromašnog komšiju uvrstio u "mrežu" svojih obaveza i darova, učvrstivši tako njegov položaj u plemenu i obezbedivši mu ugled. Za siromaha je sada bogati komšija postao neko kome se mogao obratiti za pomoć, što je naposletku i učinio i dobio mnogo više od jedne koze. Tako, primiti ponekad znači - darovati.
...
Svakoga dana burmanski monasi izlaze na ulice gradova i varošica noseći crne činije u rukama. Žive tako, verujući da će se njihove činije napuniti, da će imati šta da jedu, isprobavajući svoju veru. Hiljade godina monaški život uspeva na toj probi u južnoj Aziji, pa monasi lepo žive od odnosa uzajamne zavisnosti sa ostatkom sveta. Dajući monasima, ljudi stiču duhovne zasluge, tako da čin davanja funkcioniše u oba smera. Crna posuda je tačka gde se vrši razmena duhovnog i materijalnog.
Prošla je decenija od kada smo gledali fotografije dugačkih povorki golorukih muškaraca obrijanih glava koji su u tamnocrvenim odorama kuljali niz gradske ulice Ranguna i mase građana koji su ih štitili svojim telima. Izašli su na ulice u odbranu života, za dobrobit drugih, ili kako budisti vole da kažu "za dobrobit svih živih bića". Ovi monasi su izašli na ulice u ime siromašnih građana iznurenih od života u oskudici i brutalnoj diktaturi, ali i zato što je jedno od osnovnih načela budizma sveopšta povezanost čitavog sveta. Na vrhuncu pobune monasi su izveli redak nesvakidašnji obred koji se na pali jeziku zove "PATAM NIKKUJJANA KAMMA", okrećući svoje crne posude za milostinju naopačke, tako da ništa ne može da se stavi u njih. Izokrenute posude su za pripadnike vojske i njihove porodice značile da im nije dopušteno da im daju milostinju, čime su bili uskraćeni za duhovne vrednosti kojima su darivani zauzvrat.
Taj trenutak nesvakidašnje lepote biće zauvek zaprljan slikom manastirskih zidina isprskanih monaškom krvlju...
Pogledajte prilog 489851
.
Empatija jeste sposobnost da osetimo ono što stvarno ne osećamo. Empatijom prepoznajemo bol, ali i radost drugih, pa tumačenjem sopstvenim iskustvom možemo podeliti osećanja sa drugima. Empatija jeste priča o tome kako možemo biti neko drugi. U skladu s tim, manjak empatije čini da nas se uopšte ne tiče određeni čovek ili čitava društva. Štaviše, čitava društva mogu umrtviti svoju osećajnost, pa će se distancirati od svojih članova koje ostavljaju odbačene na margini.
Empatija čini da možemo da zamislimo kakav je osećaj kad nas muče, kad smo gladni, kad nekog izgubimo. Prihvatanjem druge osobe u sebe, njenu patnju urezujemo u sopstveno biće, telo, dušu i um i tada na njenu patnju reagujemo kao da je naša. Ljubav je ta koja proširuje granice našeg sopstva, koje predstavlja prostor naših afiniteta i bratstava. Tako da ljubav svojom milinim proširuje, a na svom vrhuncu poništava sopstvene granice, te saosećanja sa svim živim bićima u svetu postaju bezgranična. Vilijem Vordsfort je empatiju nazvao "tiha tužna muzika čovestanstva". Oni nasukani na ostrva sopstvenog "ja" su gluvi za tu muziku. Neosetljivi, nesaosećajni, tvrda srca, hladni, suženih granica sopstva, nesvesni da su izgubili moralno i emocijalno čulo, plešu uz "tihu tužnu muziku čovečanstva", ali kao igrači ispali iz ritma.
...
Davno sam pročitala priču o bogatašu iz Kenije koji je želeo da ukaže čast svom gostu i počasti ga kozletinom. Gost je bio zgranut kada je video da je domaćin zaklao kozu svog bednog komšije, umesto kozu iz svog velikog stada. Domaćin mu je objasnio da je na taj način svog siromašnog komšiju uvrstio u "mrežu" svojih obaveza i darova, učvrstivši tako njegov položaj u plemenu i obezbedivši mu ugled. Za siromaha je sada bogati komšija postao neko kome se mogao obratiti za pomoć, što je naposletku i učinio i dobio mnogo više od jedne koze. Tako, primiti ponekad znači - darovati.
...
Svakoga dana burmanski monasi izlaze na ulice gradova i varošica noseći crne činije u rukama. Žive tako, verujući da će se njihove činije napuniti, da će imati šta da jedu, isprobavajući svoju veru. Hiljade godina monaški život uspeva na toj probi u južnoj Aziji, pa monasi lepo žive od odnosa uzajamne zavisnosti sa ostatkom sveta. Dajući monasima, ljudi stiču duhovne zasluge, tako da čin davanja funkcioniše u oba smera. Crna posuda je tačka gde se vrši razmena duhovnog i materijalnog.
Prošla je decenija od kada smo gledali fotografije dugačkih povorki golorukih muškaraca obrijanih glava koji su u tamnocrvenim odorama kuljali niz gradske ulice Ranguna i mase građana koji su ih štitili svojim telima. Izašli su na ulice u odbranu života, za dobrobit drugih, ili kako budisti vole da kažu "za dobrobit svih živih bića". Ovi monasi su izašli na ulice u ime siromašnih građana iznurenih od života u oskudici i brutalnoj diktaturi, ali i zato što je jedno od osnovnih načela budizma sveopšta povezanost čitavog sveta. Na vrhuncu pobune monasi su izveli redak nesvakidašnji obred koji se na pali jeziku zove "PATAM NIKKUJJANA KAMMA", okrećući svoje crne posude za milostinju naopačke, tako da ništa ne može da se stavi u njih. Izokrenute posude su za pripadnike vojske i njihove porodice značile da im nije dopušteno da im daju milostinju, čime su bili uskraćeni za duhovne vrednosti kojima su darivani zauzvrat.
Taj trenutak nesvakidašnje lepote biće zauvek zaprljan slikom manastirskih zidina isprskanih monaškom krvlju...
Pogledajte prilog 489851
