...lako je tebi,- moj Javore...

...oprezno osudjujem
i neoprastam
ni zaborave
ni voljenje na gurku
ne nazivam vise
nijednu ljudsku priliku imenima
da ne bih
povrijedio curku
...oprezno setam stazama sirokim
uskim se razmahnem
kudije idu srne i divokoze
nadvisuju vitke
loze
neokrecuci se uputim
pogledom jednosmjernim
usi slusaju sta one hoce
oci tamo gdje ih pokret neki zove
a noge meko kao da trave cuvaju
vjetrici miluju
ne duvaju
...javore kad sumis
postuj ovo sto pisem
da li od tebe mogu
mirno da disem
od tebe koji me uvijek okrznes
kad zimi strahujem
da se ne smrzes
a ti u sred gore,
lako je tebi...moj Javore...

 

[LJILJA MMM]

lep dan ti želim

 

[Soradze]

"Oprezno osuđujem
i ne opraštam..."

Daleko je vreme kada su pesnici snili o raskošnom svetu, o letu šarenih leptirića, ambijentima ševardana, behara, đerdanima okićenim devojkama. Daleko su čežnjiva, čulna kazivanja, stihovi o rasplamsaloj vatri na ognjištu, bratskoj ljubavi, ljubavi koja se širi na porodicu, prijatelje, na ceo narod, na prirodu...

Danas, ljubav je nestvarna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osećanje, koje pobuđuje pre refleksije o ljubavi, nego osećanja.

Danas, u doba usamljenosti olovnih težina, sam život i njegov pad, pad svih načela i morala, koji se rugaju sami sebi u svom apsurdu, stvara melanholično raspoloženje... Unutarnji prostori se sužavaju, smanjuje se prostor namenjen emocijama, povećava se prostor misli i višeznačnih simbola...

Danas se mimoilazimo i ne gledamo jedni drugima u oči.

Usamljeni predeli bez ljudi, sjaj i prostranstvo Parnasa se otkrivaju Faraonnovom pogledu, rađaju stihove o beskraju, večnosti, spasu smisla...

."Ne opraštam
ni zaborave
ni voljenje na gurku"

Unoseći intelektualnu skepsu i pesimizam u svoje stihove, refleksijom večitih istina, zgrožen Faraonn napušta ljude i korača sigurnim korakom usamljenim predelima gore Parnas u susret voljenom Javoru...

"neokrećući se uputim...
...a noge meko kao da trave čuvaju..."

Pejzaž zauzima intiman svet Faraonna i postaje deo njegovog duševnog stanja, tako da priroda živi i peva u pesniku

Gašenjem života u laži, prožet osećanjem sopstvene utamničenosti u mrtvilu, Faraonn razočaran napušta svet i ne oprašta... prelazi razmahnut uskom stazom iz bića u nebiće Javora... prelazi u samo postojanje, starije bivstvovanje od ljudskog...

"Javore kad šumiš
poštuj ovo kad pišem"

U tom estetskom pokretu, penjući se na goru koju čuvaju Bogovi i muze, krilati Pegaz i Orfej, tamo gde je dom poezije, književnosti i znanja, tamo gde
"vjetrići miluju
ne duvaju"
na njegovom putu prema Olimpu, postepeno tonući u mir, nalazi protivtežu ličnom očaju u žudnji za punoćom života.

Pesma "...lako je tebi,- moj Javore..." svojom zrelošću, lepotom i poetskom impresijom, zaslužuje da bude uvrštena u "Mali zlatni vek" Faraonnove poezije, koja trajanjem produžava svoj procvat.

 

[faraonn]

...Faraonn vise i ne pokusava da 'umakne' izvjezbanom oku
koje sleti i ostane u rijecima pjesme
ostane sve dok ne obasja i zadnji slog,
Soraze to umije a,
pomaze joj i ,-Apolon_bog....

 

[*pustinjakinja]

...

 

[faraonn]

...Pustinjska,-...