- sa forumskog konkursa -
„Beko, Beeekoooo!“, zvala je mama sa kućnog praga. „Izađi, znam da se tu negde kriješ. Ne možeš se doveka skrivati ...“
Znala sam šta me čeka, izašla - ne izašla. Možda su šanse da izbegnem batine veće ukoliko bih se izmigoljila iz skloništa, dotrčala do majke i bacila joj se pod noge – razmišljala sam. Da, baš tako – pod noge, a ne u zagrljaj. Majka me je retko grlila ili me darivala bilo kakvom nežnošću. Najveći znak ljubavi koji sam mogla od nje da dobijem bio je, veoma retko, poljubac u čelo, toliko lepršav da bih ga jedva osetila. Iz detinjstva pamtim svega tri ili četiri njena poljupca: dva za rođendan, jedan za uspeh u školi, a četvrti ... Pa, nisam sigurna da se dogodio. Ako se računa i mlak poljubac poslednjeg dana majčinog života – onda kad smo se i zvanično, zauvek rastale – onda ih je bilo, možda, čak i pet za svih trideset godina mog postojanja.
„Branka!“, viknula je opet. Sad je zvučalo zbilja preteće. Ne „Beko“ ili „Brankice“, već „Branka“ – ime koje sam nasledila od mamine mame. To nije bio dobar znak.
A šta sam toliko grdno zgrešila? Imala sam osam godina, i oborila sam lampu sa stola. Nije to bila obična lampa, već deo vrednog porodičnog nasleđa, star preko sto godina. Njene krhotine ležale su u dnevnoj sobi, nespojive i nezalepive. Jedna mi se zabila u potkolenicu, i ostaviće trag u vidu ožiljka, u spomen svih dečjih nestašluka. Jeste, bila sam zvrk, dete kome bi, deceniju kasnije, postavili dijagnozu hiperaktivnosti i kljukali ga sedativima. Ali u ono vreme je, nakon majčinih lekcija koje nisu davale rezultate, postojao samo jedan lek: batina. U tu svrhu služila je drška od metle, ali i prut, ponekad kišobran ili, ređe, majčina teška šaka. Kao da je, koristeći razne alatke, i tada izbegavala da me dodirne rukom.
Ležala sam, potrbuške, u čauri od trave i žbunja u dvorištu. Mama je morala znati da sam ili tu, ili u grmlju iza ograde, ali se nije ni pomerila sa praga. Stajala je, poput kipa, podbočena jednom rukom, nemilosrdna u rešenosti da me jednom jedinom rečju – „Branka!“ – natera da pokajnički, pitomo dođem i molim za milost. Možda bih i istrajala u privremenom izgnanstvu, makar do večere, ali ... bedno sklonište delila sam sa džinovskom bubom. Bila sam bosa, obučena u kratke pantalone i tanku belu majicu, a ta crna buba, veličine mog kažiprsta, grozničavo je trčala po mojoj goloj koži, uz i niz noge, preko leđa, po vratu, po kosi. Trpela sam bubino istraživanje, stiskala zube da zagrizem vrisak, očajnički moleći da me neko spase.
Nisam, naravno, izdržala. Izletela sam i dotrčala do praga. Opružila sam se podno majčinih nogu, a zatim prekrila lice dlanovima, zavirujući kroz prste. Lice joj je bilo obasjano suncem: moja majka, moj Bog! Gleda me sa visine i samozadovoljno se osmehuje, a ja sam majušna poput bube koja čeka da bude zgažena.
Posle dva-tri udarca metlom po turu (zbog kojih sam bila skoro srećna, jer sam očekivala ozbiljniju kaznu), majka me je odvela za kuhinjski sto i započela uobičajenu tiradu: te kako sam njeno najveće razočaranje, te kako se mnogo namučila dok me je rađala, pa kako se mnogo žrtvovala zbog mene, te kako sam „isti pokojni otac“, neobuzdana, i kako ona ništa nije kriva zbog genetike ... a trudila se i trudi se da me pravilno vaspita da budem disciplinovana i izrastem u normalnu devojku, tojest ženu. Na kraju monologa izrekla je rečenice koje sam već napamet znala: „Nezahvalna si. Nikako da se naučiš redu. Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, ovo što ti sad govorim. A tada će biti kasno ...“
Ritualne rečenice uvek bi me nagnale u plač. Jer, vidite, ja sam majku, i tako hladnu i surovu, volela. Zamislila bih da nje više nema, da je iznenada umrla i ostavila me samu, i osetila bih užasno kajanje zato što sam ja – ja, i što ne mogu da ispunim njena očekivanja i što ću verovatno, jer je toliko sekiram, biti kriva za njenu smrt.
Dvadeset dve godine kasnije, sedim u dnevnoj sobi i, razmišljajući o majci, prezirem dete koje sam bila. Nisam razumela majčine manipulacije, njena emotivna ucenjivanja. Mnogo vremena je bilo potrebno da sa nje skinem sve velove i zaključim da je bila loš roditelj. Onakav kakav ja ne želim da budem i nikada neću biti. Princip kojeg se, od kad sam poželela dete, držim. Princip na kome zasnivam svoj odrasli život.
Četvorogodišnji sin trči po sobi glumeći avion. „Ne“, kažem blago, puna strpljenja. On me ne čuje, isuviše je zanet igrom. „Ne, Marko“, malo podignem ton. U sobi ima previše nameštaja da bi moje dete bezbedno jurcalo. Napolju je tmuran, kišovit dan. Da nije, već bismo bili u parku, i Marko bi trčao do mile volje, slobodan da pada po travnatom tepihu. „Dosta!“, dreknem. Osećam kako se u meni nagomilava bes: pa nije baš toliko mali, a i poznajem ga – pravi se da me ne čuje. To radi kad god hoće da sprovede sopstvenu volju uprkos mojim upozorenjima. Nikad ga nisam udarila. Uvek se sve završi na verbalnim pretnjama: nećeš da jedeš supu (a zbog tebe sam je kuvala) – nema kolača, nećeš da spavaš (ne daš mi da konačno odahnem) – nema omiljene igračke, nećeš da sediš mirno (i ne mogu da telefoniram) – večeras nema crtaća. Skoro pa kao oko za oko, zub za zub.
Možda sam ga razmazila, možda previše ljubavi kvari dete – razmišljam. „Marko, ako nastaviš da jurcaš, povredićeš se!“ Ali, šta ono, nikad povređeno, zna o razbijenom kolenu, napukloj arkadi ili potresu mozga? „Udarićeš se o nešto i boleće te!“ Trči i dalje. Prilazim i hvatam ga za ramena. U tom trenutku Marko počinje da vrišti i baca se na pod, histerično mlatarajući nogama. Ne znam šta mu je, nikad nije bio takav. Kao da nije moj; liči na nesimpatičnu decu koju viđam u parku kako tiranišu zbunjene roditelje, nevične da se postave kao autoriteti.
Saginjem se i – za njegovo dobro, samo da ga dovedem svesti, kunem vam se da je to bio razlog – opalim mu šamar. „Skote!“, kažem ... a to već nije za njegovo, već za moje dobro ... nehotično izletela reč, poput neke pogane stvari , pod jakim pritiskom, iz mračne rupe. Reč koja mi donosi olakšanje.
Na obrazu se širi crveni otisak mog dlana – dokaz da sam to uradila baš ja, Majka od Principa. Markova koža je nežna, a moja šaka teška. Šokiran, momentalno prestaje s drekom i gleda u mene uplašenim srnećim pogledom. Oči su mu pune suza.
Negde između buđenja i početka kajanja, kažem: „Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, zašto sam ovo uradila.“
„Mamice, nemoj da mi umreš, molim te“, on jeca, iako nema pojma šta je smrt.
Oh, moj brzopleti, prokleti jezik! Učinila sam i izrekla ono što sam najviše mrzela kod majke, izgovorila rečenicu koja je bila zabran između nas, kojom nikad nije dopustila da joj se približim. Zar je moguće – pomislih – da sam ovaj malopređašnji monstrum bila ja? Ili sam takva oduvek, ista moja majka ... ili sam takva od trenutka kad sam shvatila da je lakše biti ona, nego osmogodišnja devojčica koja nigde ne može da se sakrije?
Privijam ga na grudi i ljubim po licu. „Izvini“, šapućem, „izvini, sine!“
„Beko, Beeekoooo!“, zvala je mama sa kućnog praga. „Izađi, znam da se tu negde kriješ. Ne možeš se doveka skrivati ...“
Znala sam šta me čeka, izašla - ne izašla. Možda su šanse da izbegnem batine veće ukoliko bih se izmigoljila iz skloništa, dotrčala do majke i bacila joj se pod noge – razmišljala sam. Da, baš tako – pod noge, a ne u zagrljaj. Majka me je retko grlila ili me darivala bilo kakvom nežnošću. Najveći znak ljubavi koji sam mogla od nje da dobijem bio je, veoma retko, poljubac u čelo, toliko lepršav da bih ga jedva osetila. Iz detinjstva pamtim svega tri ili četiri njena poljupca: dva za rođendan, jedan za uspeh u školi, a četvrti ... Pa, nisam sigurna da se dogodio. Ako se računa i mlak poljubac poslednjeg dana majčinog života – onda kad smo se i zvanično, zauvek rastale – onda ih je bilo, možda, čak i pet za svih trideset godina mog postojanja.
„Branka!“, viknula je opet. Sad je zvučalo zbilja preteće. Ne „Beko“ ili „Brankice“, već „Branka“ – ime koje sam nasledila od mamine mame. To nije bio dobar znak.
A šta sam toliko grdno zgrešila? Imala sam osam godina, i oborila sam lampu sa stola. Nije to bila obična lampa, već deo vrednog porodičnog nasleđa, star preko sto godina. Njene krhotine ležale su u dnevnoj sobi, nespojive i nezalepive. Jedna mi se zabila u potkolenicu, i ostaviće trag u vidu ožiljka, u spomen svih dečjih nestašluka. Jeste, bila sam zvrk, dete kome bi, deceniju kasnije, postavili dijagnozu hiperaktivnosti i kljukali ga sedativima. Ali u ono vreme je, nakon majčinih lekcija koje nisu davale rezultate, postojao samo jedan lek: batina. U tu svrhu služila je drška od metle, ali i prut, ponekad kišobran ili, ređe, majčina teška šaka. Kao da je, koristeći razne alatke, i tada izbegavala da me dodirne rukom.
Ležala sam, potrbuške, u čauri od trave i žbunja u dvorištu. Mama je morala znati da sam ili tu, ili u grmlju iza ograde, ali se nije ni pomerila sa praga. Stajala je, poput kipa, podbočena jednom rukom, nemilosrdna u rešenosti da me jednom jedinom rečju – „Branka!“ – natera da pokajnički, pitomo dođem i molim za milost. Možda bih i istrajala u privremenom izgnanstvu, makar do večere, ali ... bedno sklonište delila sam sa džinovskom bubom. Bila sam bosa, obučena u kratke pantalone i tanku belu majicu, a ta crna buba, veličine mog kažiprsta, grozničavo je trčala po mojoj goloj koži, uz i niz noge, preko leđa, po vratu, po kosi. Trpela sam bubino istraživanje, stiskala zube da zagrizem vrisak, očajnički moleći da me neko spase.
Nisam, naravno, izdržala. Izletela sam i dotrčala do praga. Opružila sam se podno majčinih nogu, a zatim prekrila lice dlanovima, zavirujući kroz prste. Lice joj je bilo obasjano suncem: moja majka, moj Bog! Gleda me sa visine i samozadovoljno se osmehuje, a ja sam majušna poput bube koja čeka da bude zgažena.
Posle dva-tri udarca metlom po turu (zbog kojih sam bila skoro srećna, jer sam očekivala ozbiljniju kaznu), majka me je odvela za kuhinjski sto i započela uobičajenu tiradu: te kako sam njeno najveće razočaranje, te kako se mnogo namučila dok me je rađala, pa kako se mnogo žrtvovala zbog mene, te kako sam „isti pokojni otac“, neobuzdana, i kako ona ništa nije kriva zbog genetike ... a trudila se i trudi se da me pravilno vaspita da budem disciplinovana i izrastem u normalnu devojku, tojest ženu. Na kraju monologa izrekla je rečenice koje sam već napamet znala: „Nezahvalna si. Nikako da se naučiš redu. Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, ovo što ti sad govorim. A tada će biti kasno ...“
Ritualne rečenice uvek bi me nagnale u plač. Jer, vidite, ja sam majku, i tako hladnu i surovu, volela. Zamislila bih da nje više nema, da je iznenada umrla i ostavila me samu, i osetila bih užasno kajanje zato što sam ja – ja, i što ne mogu da ispunim njena očekivanja i što ću verovatno, jer je toliko sekiram, biti kriva za njenu smrt.
Dvadeset dve godine kasnije, sedim u dnevnoj sobi i, razmišljajući o majci, prezirem dete koje sam bila. Nisam razumela majčine manipulacije, njena emotivna ucenjivanja. Mnogo vremena je bilo potrebno da sa nje skinem sve velove i zaključim da je bila loš roditelj. Onakav kakav ja ne želim da budem i nikada neću biti. Princip kojeg se, od kad sam poželela dete, držim. Princip na kome zasnivam svoj odrasli život.
Četvorogodišnji sin trči po sobi glumeći avion. „Ne“, kažem blago, puna strpljenja. On me ne čuje, isuviše je zanet igrom. „Ne, Marko“, malo podignem ton. U sobi ima previše nameštaja da bi moje dete bezbedno jurcalo. Napolju je tmuran, kišovit dan. Da nije, već bismo bili u parku, i Marko bi trčao do mile volje, slobodan da pada po travnatom tepihu. „Dosta!“, dreknem. Osećam kako se u meni nagomilava bes: pa nije baš toliko mali, a i poznajem ga – pravi se da me ne čuje. To radi kad god hoće da sprovede sopstvenu volju uprkos mojim upozorenjima. Nikad ga nisam udarila. Uvek se sve završi na verbalnim pretnjama: nećeš da jedeš supu (a zbog tebe sam je kuvala) – nema kolača, nećeš da spavaš (ne daš mi da konačno odahnem) – nema omiljene igračke, nećeš da sediš mirno (i ne mogu da telefoniram) – večeras nema crtaća. Skoro pa kao oko za oko, zub za zub.
Možda sam ga razmazila, možda previše ljubavi kvari dete – razmišljam. „Marko, ako nastaviš da jurcaš, povredićeš se!“ Ali, šta ono, nikad povređeno, zna o razbijenom kolenu, napukloj arkadi ili potresu mozga? „Udarićeš se o nešto i boleće te!“ Trči i dalje. Prilazim i hvatam ga za ramena. U tom trenutku Marko počinje da vrišti i baca se na pod, histerično mlatarajući nogama. Ne znam šta mu je, nikad nije bio takav. Kao da nije moj; liči na nesimpatičnu decu koju viđam u parku kako tiranišu zbunjene roditelje, nevične da se postave kao autoriteti.
Saginjem se i – za njegovo dobro, samo da ga dovedem svesti, kunem vam se da je to bio razlog – opalim mu šamar. „Skote!“, kažem ... a to već nije za njegovo, već za moje dobro ... nehotično izletela reč, poput neke pogane stvari , pod jakim pritiskom, iz mračne rupe. Reč koja mi donosi olakšanje.
Na obrazu se širi crveni otisak mog dlana – dokaz da sam to uradila baš ja, Majka od Principa. Markova koža je nežna, a moja šaka teška. Šokiran, momentalno prestaje s drekom i gleda u mene uplašenim srnećim pogledom. Oči su mu pune suza.
Negde između buđenja i početka kajanja, kažem: „Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, zašto sam ovo uradila.“
„Mamice, nemoj da mi umreš, molim te“, on jeca, iako nema pojma šta je smrt.
Oh, moj brzopleti, prokleti jezik! Učinila sam i izrekla ono što sam najviše mrzela kod majke, izgovorila rečenicu koja je bila zabran između nas, kojom nikad nije dopustila da joj se približim. Zar je moguće – pomislih – da sam ovaj malopređašnji monstrum bila ja? Ili sam takva oduvek, ista moja majka ... ili sam takva od trenutka kad sam shvatila da je lakše biti ona, nego osmogodišnja devojčica koja nigde ne može da se sakrije?
Privijam ga na grudi i ljubim po licu. „Izvini“, šapućem, „izvini, sine!“
