Kada Faraonn poželi da nas obraduje, iznenadi, zavede, zamisli, prenerazi, on napiše stihove "...da putuju, samo oni koji umiju..." i prospe ih po belini virtualnog sveta.
Stihovi prelepi, mukotrpno ispisivani u noćima osluškivanja kristalnih visina uma, koji se ponekad dodeljuju i čoveku i bivaju mu dostupni. Takav zajednički život sa drevnim silama sveta čini da je Faraonn snažni dramski pesnik ljudske strasti i patnje. Jer, sve što se dešava u pesniku je - drama. I Faraonn mora da peva da bi iskazao sebe, onog sakrivenog u sebi sa svojom patnjom i osećanjima.
..."vani je tamno
verovatno
kiša pada negdje
u talasima..."
..."Bojim se mrtvog lišća
bojim se gaja
punog rose
Odoh da spavam
Ako me ne probudiš
ostaviću kraj tebe
moje hladno srce..."
Perom vrsnog pesnika, Faraonn peva u širokom luku, traži obično u neobičnom, prožima vreme i prostor. U divljem kriku nas stihovi dozivaju kroz tamu ispunjenu kišom i bubnjevima - iz neba se prolama pesma na zanemele ljude, vetar raznosi zvonjavu crkvenih zvona.
..."da li je proljeće
ili ljeto
mrak je vani..."
..."šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima..."
Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti, Okrenut misli, Faraonn traži od nje dubinu. I dubinu ostvaruje ukrštanjem odnosa unutar samih reči, uklapajući ideje i slike u stihovni poredak, zapahnut melanholijom i setom.
..."zastani putniče!..."
..."zašto me ostavljaš
na ovom putu?
Ako odeš daleko
moja će ptica plakati
i zelena loza
neće dati vino..."
Zanos Faraonna stvara iluziju o čvrstom, neumirućem svetu. A sve je podložno krhkosti i rušenju. Prelasku iz vatre u prah. Tiha vatra, zebnja, strah, samotnost... je sve ono što je Faraonn protkao rečima punoće, kada iz "ništa" oblikuje "nešto", putem priče koja nije priča, putem pesme koja je to smislom, sadržajem, bojom, intonacijom, mirnoćom.
..."ovdje je misao
sišla sa uma
ovdje je neprohodno
ovdje je misli
š u m a..."
..."nikada nećeš znati
sfingo od snega
koliko bih te voleo
u svitanjima
kad pljušti kiša
i kad sa suve grane
gnezdo pada..."
Opčinjava nas priroda našeg trajanja, izvor naših misli... Sve podleže nestanku. Faraonn to zna i sve pretvara u uspomenu. U neki novi vid praha. Okrenut mislima i dubinama njihovim, u prolaznosti, Faraonn u prahu, koliko god bio gorak, traži život. Onaj koji je prošao. Onaj kom je ujedno dato pravo i da se obnavlja. U Faraonnu i u nama, kroz tinjanje živog krvotoka, stihovima "...da putuju, samo oni koji umiju..."
..."Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima
ljubavi moja..."
Čuju se zvona munja i gromova.
Ona zvone za blažene i krotke
Čuvare bistrog uma
Za nepodkupljive proroke
današnjeg dana..
U slavu Faraonna i
obnovi života...
*
*** korišćeni stihovi F.G. Lorke
