Francuski magazin "Pari mač" je u svom posebnom izdanju za januar 2018. objavio reči barda francuskog filma, Alena Delona (82):
"Ima ljudi koje mrzim. Sve je lažno, iskrivljeno. Nema više poštovanja, niko vam više ne daje reč! Samo se novac računa. Ceo dan slušamo o zločinima. Znam da ću napustiti ovaj svet bez žaljenja."
Sa slike nas gleda ružni, namrgođeni starac, stisnutih usana, sa kesama ispod očiju... nekada najlepši glumac sveta, kome nisu odolele mnoge lepotice. Bio je čovek časti i zadate reči, baš kao što smo takvi bili i svi mi, koji smo imali sreću da živimo te poslednje godine, kada su u svetu vladale prave vrednosti, kada su muškarci bili - muškarci, kada su žene bile - žene.
Beograđani se slažu u jednom, a to je da je Beograd bio najlepši osamdesetih godina prošlog veka. I da se tih godina živelo dobro i bezbedno. Znam iz iskustva da su tada škole bile pune, kao i vrtići, fakulteti krcati studentima, bilo je mnogo zaposlenih, išlo se na letovanja, zimovanja, putovalo se u inostranstvo, naš pasoš se poštovao u svetu, baš kao i naši stručnjaci, kao i sav narod. Plate su bile tolike da nije bio problem potrošiti nekoliko konja" za veče i dobro se provesti.
Pozorišta su bila puna, opera i balet takođe. Muzeji i biblioteke su bili posećivani, parkovi uređeni, ulice čiste, kafane pune do fajronta. Klubovi Duga, Nana, Cvetić, Taš, Zvezda, Akademija su bila "šminkerska" mesta. Televizija i Radio su bili mediji sa kvalitetnim programima i za decu i za odrasle. Štampa je bila za svačiji ukus, pristojna i nevina. Kupovale su se ploče i kasete, slušala odlična svetska muzika, ali i muzika dobre domaće rok scene.
Osamdesetih, Knez Mihajlovu su krasili "hipici" i "Šminkeri". Hipici su se okupljali blizu restorana "Snežana", a šminkeri bliže klubu kod Fakulteta likovnih umetnosti. Posle su jedni išli u "Akademiju", drugi u "Zvezdu", dva najposećenija gradska kluba. Jedni su bili ležerni i dugokosi, drugi naglašeno začešljani i doterani. Prvi su slušali hard rok i hevi metal, drugi disko muziku, Travoltu i "Bi-džiz"e. Kasnije su se na gradskim ulicama pojavili i pankeri...
Mi koji smo bili i akteri i savremenici stvaranja modernog evropskog imidža balkanske prestonice i danas smo svedoci tog vremena u kome smo i sami uživali i srećno i lagodno živeli.
Tih godina sam uživala u divnom društvu koje je volelo da igra remi. Igrali smo često, naravno u sitne pare. Znali smo po celu noć da "zaglavimo", pa posle osveženja tuširanjem, da odjurimo na posao... Najuvaženija članica tog društva je bila princeza Radmila Karađorđević(73), supruga tada pokojnog kraljevića Đorđa, koju smo svi obožavali. Bila je tiha, okruglasta, sedokosa ženica, lepog nasmejanog lica, koja se kretala uz pomoć štapa. Njene prijateljice, Đina i Cica, Crnogorke visokog roda iz Njeguša i dvorska dama, gospođa Nina, vlasnica hotela "Astorija" u Beogradu u kome je i živela, su bile njeno svakodnevno društvo. Ostali članovi su bili advokati, kompozitori, njihove suruge... dragi ljudi, dugogodišnji prijatelji, čiji su humor i anegdote vezane za naše druženje ostali upamćeni do danas...
/////////////////////////////////
Kasni sati Badnje večeri 1980.
Rekoh adresu taksisti.
- A, idete kod baba Race? upita glasno, smejući se.
Taksisti su tih godina sve znali i bili su ljudi od poverenja.
- Da. A, što je zovete "Baba Raca"?
- Pa, tako je svi zovu... reče...
Zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr
Vrata otvori zdepasti matorać, beogradski policajac u penziji, šuškalo se da je Juliškin ljubavnik...
- Djere be! (izvolite ući) - viče Juliška, mala, debela Mađarica, koja nikada nije naučila srpski
- Jo eštet! Hođ vođ Julča neni? (Dobro veče, kako ste tetka Julča) - upitah
- Jo! Kosonom sepen! (Dobro, hvala lepo) - smeje se Julča
- Hol von Radmila neni?
- O sobabon...
Iz velikog predsoblja, levo se išlo u kupatilo, pravo se ulazilo u salon naše tetka Race, levo iz salona u trpezariju, desno iz salona u njenu spavaću sobu. Kuhinja, hodnik i devojačka soba su bili "carstvo" Juliškino.
Salon prelep, trosed fotelje, servir stočići, komode u pozlati, Luj XIV...stilska vitrina prepuna kristala i srebra... na zidu ulja na platnu, ogledala...draperije...
Trpezarijski sto i stolice su bili na sredini sobe. Do zida masivni trpezarijski kredenac ukrašen lavljim glavama i šapama, ukrasni tanjiri u pozlati na zidu. Bukhare tepisi i staze. Na komodi ispod ikone zeleno žito, upaljeno kandilo i sveća.
Desetak prijatelja je sedelo za stolom i igralo karte. Partija remija je bila u toku. Ostali su kibicovali, ili ćaskali u salonu.
Ušla sam u spavaću sobu, gde je tetka Raca leškarila u ogromnom francuskom krevetu. Pored nje ukoso je prilegla Tanja, a dve dame su sedele na ivici kreveta.
- Dobro veče, tetka Raco!
- O, stigla si! Uđi, dete!
- Je li ovo mali ženski žur? - našalih se
- Znaš, mila moja, ipak ne želim da igram karte na Badnje veče i Božić. A, vi svi - izvolite! - nasmejala se šeretski tetka Raca... Posluži se posnim, a posle 12 stiže sarma...
Brzo je prošao i taj poslednji sat Badnje večeri. Juliška je počela žurno da unosi "Rosental" tanjire, srebrni escajg, salvete od damasta sa vezenim monogramima i zlatnim krunicama
It von, it von, it von...pevuckala je Juliška... zatim je unela duboke činije sa sarmom... unela je i veliku česnicu...
Princeza se pridružila svojim gostima i kao brižna domaćica, svakom je odlomila komad česnice. Ne sećam se ko je pronašao paru u česnici tog Božića, ali se sećam svečane atmosfere te večeri kod naše divne "tetka Race", kako je volela da je oslovljavamo. Sećam se njenog ozarenog lica te večeri kada nije igrala remi...Sečam se svečanih odela i čipkanih haljina koje su krasile okupljeno društvo... Sećam se i ukusa i mirisa sarmi koje je Juliška poslužila: bile su male, kao dva naprstaka za šivenje, bile su nezaboravno ukusne, mirisale su na nadimljenu pečenicu, sijale su u crvenom softiću i omamljivale nas i ukusom i mirisom. Točio se šampanjac i lako belo vino, pilo se iz tananih kristalnih čaša sa nožicom.
- Običaj je da se za Božić nigde ne ide u goste, jer su naredna dva dana tome namenjena, već da porodica ovaj najsrečniji pravoslavni praznik provodi u toploj porodičnoj atmosferi i okupljanju. Danas vi niste moji gosti, već moja voljena porodica - rekla je divna kneginja Radmila Karađorđević, naša tetka Raca, sa svima se izljubila, zagrlila uz "Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!"
Posle toliko decenija, nismo više zajedno. Tetka Raca je sahranjena na oplenovačkom groblju '93. u kraljevskoj grobnici. Neki drugi prijatelji na drugim grobljima. Mi, preostali, čujemo se često, družimo se sećajući se divnih dana, prepričavajući anegdote i šale iz tih godina. I najvažnije: ne dozvoljavamo da nemila sadašnjica prekrije zaboravom naša sećanja na lepotu koju nosimo u sebi, kao što je to učinila Alenu Delonu.
"Ima ljudi koje mrzim. Sve je lažno, iskrivljeno. Nema više poštovanja, niko vam više ne daje reč! Samo se novac računa. Ceo dan slušamo o zločinima. Znam da ću napustiti ovaj svet bez žaljenja."
Sa slike nas gleda ružni, namrgođeni starac, stisnutih usana, sa kesama ispod očiju... nekada najlepši glumac sveta, kome nisu odolele mnoge lepotice. Bio je čovek časti i zadate reči, baš kao što smo takvi bili i svi mi, koji smo imali sreću da živimo te poslednje godine, kada su u svetu vladale prave vrednosti, kada su muškarci bili - muškarci, kada su žene bile - žene.
Beograđani se slažu u jednom, a to je da je Beograd bio najlepši osamdesetih godina prošlog veka. I da se tih godina živelo dobro i bezbedno. Znam iz iskustva da su tada škole bile pune, kao i vrtići, fakulteti krcati studentima, bilo je mnogo zaposlenih, išlo se na letovanja, zimovanja, putovalo se u inostranstvo, naš pasoš se poštovao u svetu, baš kao i naši stručnjaci, kao i sav narod. Plate su bile tolike da nije bio problem potrošiti nekoliko konja" za veče i dobro se provesti.
Pozorišta su bila puna, opera i balet takođe. Muzeji i biblioteke su bili posećivani, parkovi uređeni, ulice čiste, kafane pune do fajronta. Klubovi Duga, Nana, Cvetić, Taš, Zvezda, Akademija su bila "šminkerska" mesta. Televizija i Radio su bili mediji sa kvalitetnim programima i za decu i za odrasle. Štampa je bila za svačiji ukus, pristojna i nevina. Kupovale su se ploče i kasete, slušala odlična svetska muzika, ali i muzika dobre domaće rok scene.
Osamdesetih, Knez Mihajlovu su krasili "hipici" i "Šminkeri". Hipici su se okupljali blizu restorana "Snežana", a šminkeri bliže klubu kod Fakulteta likovnih umetnosti. Posle su jedni išli u "Akademiju", drugi u "Zvezdu", dva najposećenija gradska kluba. Jedni su bili ležerni i dugokosi, drugi naglašeno začešljani i doterani. Prvi su slušali hard rok i hevi metal, drugi disko muziku, Travoltu i "Bi-džiz"e. Kasnije su se na gradskim ulicama pojavili i pankeri...
Mi koji smo bili i akteri i savremenici stvaranja modernog evropskog imidža balkanske prestonice i danas smo svedoci tog vremena u kome smo i sami uživali i srećno i lagodno živeli.
Tih godina sam uživala u divnom društvu koje je volelo da igra remi. Igrali smo često, naravno u sitne pare. Znali smo po celu noć da "zaglavimo", pa posle osveženja tuširanjem, da odjurimo na posao... Najuvaženija članica tog društva je bila princeza Radmila Karađorđević(73), supruga tada pokojnog kraljevića Đorđa, koju smo svi obožavali. Bila je tiha, okruglasta, sedokosa ženica, lepog nasmejanog lica, koja se kretala uz pomoć štapa. Njene prijateljice, Đina i Cica, Crnogorke visokog roda iz Njeguša i dvorska dama, gospođa Nina, vlasnica hotela "Astorija" u Beogradu u kome je i živela, su bile njeno svakodnevno društvo. Ostali članovi su bili advokati, kompozitori, njihove suruge... dragi ljudi, dugogodišnji prijatelji, čiji su humor i anegdote vezane za naše druženje ostali upamćeni do danas...
/////////////////////////////////
Kasni sati Badnje večeri 1980.
Rekoh adresu taksisti.
- A, idete kod baba Race? upita glasno, smejući se.
Taksisti su tih godina sve znali i bili su ljudi od poverenja.
- Da. A, što je zovete "Baba Raca"?
- Pa, tako je svi zovu... reče...
Zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr
Vrata otvori zdepasti matorać, beogradski policajac u penziji, šuškalo se da je Juliškin ljubavnik...
- Djere be! (izvolite ući) - viče Juliška, mala, debela Mađarica, koja nikada nije naučila srpski
- Jo eštet! Hođ vođ Julča neni? (Dobro veče, kako ste tetka Julča) - upitah
- Jo! Kosonom sepen! (Dobro, hvala lepo) - smeje se Julča
- Hol von Radmila neni?
- O sobabon...
Iz velikog predsoblja, levo se išlo u kupatilo, pravo se ulazilo u salon naše tetka Race, levo iz salona u trpezariju, desno iz salona u njenu spavaću sobu. Kuhinja, hodnik i devojačka soba su bili "carstvo" Juliškino.
Salon prelep, trosed fotelje, servir stočići, komode u pozlati, Luj XIV...stilska vitrina prepuna kristala i srebra... na zidu ulja na platnu, ogledala...draperije...
Trpezarijski sto i stolice su bili na sredini sobe. Do zida masivni trpezarijski kredenac ukrašen lavljim glavama i šapama, ukrasni tanjiri u pozlati na zidu. Bukhare tepisi i staze. Na komodi ispod ikone zeleno žito, upaljeno kandilo i sveća.
Desetak prijatelja je sedelo za stolom i igralo karte. Partija remija je bila u toku. Ostali su kibicovali, ili ćaskali u salonu.
Ušla sam u spavaću sobu, gde je tetka Raca leškarila u ogromnom francuskom krevetu. Pored nje ukoso je prilegla Tanja, a dve dame su sedele na ivici kreveta.
- Dobro veče, tetka Raco!
- O, stigla si! Uđi, dete!
- Je li ovo mali ženski žur? - našalih se
- Znaš, mila moja, ipak ne želim da igram karte na Badnje veče i Božić. A, vi svi - izvolite! - nasmejala se šeretski tetka Raca... Posluži se posnim, a posle 12 stiže sarma...
Brzo je prošao i taj poslednji sat Badnje večeri. Juliška je počela žurno da unosi "Rosental" tanjire, srebrni escajg, salvete od damasta sa vezenim monogramima i zlatnim krunicama
It von, it von, it von...pevuckala je Juliška... zatim je unela duboke činije sa sarmom... unela je i veliku česnicu...
Princeza se pridružila svojim gostima i kao brižna domaćica, svakom je odlomila komad česnice. Ne sećam se ko je pronašao paru u česnici tog Božića, ali se sećam svečane atmosfere te večeri kod naše divne "tetka Race", kako je volela da je oslovljavamo. Sećam se njenog ozarenog lica te večeri kada nije igrala remi...Sečam se svečanih odela i čipkanih haljina koje su krasile okupljeno društvo... Sećam se i ukusa i mirisa sarmi koje je Juliška poslužila: bile su male, kao dva naprstaka za šivenje, bile su nezaboravno ukusne, mirisale su na nadimljenu pečenicu, sijale su u crvenom softiću i omamljivale nas i ukusom i mirisom. Točio se šampanjac i lako belo vino, pilo se iz tananih kristalnih čaša sa nožicom.
- Običaj je da se za Božić nigde ne ide u goste, jer su naredna dva dana tome namenjena, već da porodica ovaj najsrečniji pravoslavni praznik provodi u toploj porodičnoj atmosferi i okupljanju. Danas vi niste moji gosti, već moja voljena porodica - rekla je divna kneginja Radmila Karađorđević, naša tetka Raca, sa svima se izljubila, zagrlila uz "Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!"
Posle toliko decenija, nismo više zajedno. Tetka Raca je sahranjena na oplenovačkom groblju '93. u kraljevskoj grobnici. Neki drugi prijatelji na drugim grobljima. Mi, preostali, čujemo se često, družimo se sećajući se divnih dana, prepričavajući anegdote i šale iz tih godina. I najvažnije: ne dozvoljavamo da nemila sadašnjica prekrije zaboravom naša sećanja na lepotu koju nosimo u sebi, kao što je to učinila Alenu Delonu.
