U antičkoj tragediji, pomoću naročite sprave (mašine - krana) bilo je spuštano nadprirodno biće, Bog, na pozornicu, koji je u nekom kritičnom trenutku pružao iznenadnu pomoć i rešavao situaciju, koja je do tada bila nerešiva. Rasplet je bio obično sretniji od onoga koji bi se očekivao iz same tragične situacije, a Deus ex machina je to uradio na način koji se kosi sa principima logike i zdravog razuma.
Antički kritičari smatrali su da događaji treba da se odvijaju na osnovu postupaka i karaktera glavnih likova, a ne posredstvom spoljašnjih sila. Jer, tražeći ishodište značajnog događaja, uočavali su koincidenciju i stranca koji iskrsava odnekud s' one strane horizonta, pravo iz vedra neba.
Bajke su priče Boga ex machina. U njima se večito nešto mora uraditi, prepreke se moraju prevazići da bi se neko oslobodio, da bi se pronašla ljubav. One govore o opasnostima, o tome kako se čovek nađe u opasnosti i kako se izvuče iz nje, kako nalazi svoje mesto pod suncem.
U Bogoti se nedavno desio nesvakidašnji događaj. Bik je pobegao sa koride, sjurio se niz ulicu i, uplašen od ulične vreve, uleteo u lift obližnje zgrade gde je nekog čoveka rogovima izbo nasmrt. Bilo da je čovek bio na vrhuncu svoje sreće, očajnički žudeo za promenom u životu, ili tek životario iz dana u dan, sve je to naprasno prekinuto pojavom bika.
Prostrani pašnjaci, ugašeni vulkani, strme litice od crnih vulkanskih stena koje se survavaju pravo u more i džinovske glave od kamena veličanstvenih moai-a dostojanstvenog lika ukrašavaju Rapa Nui, ostrvce u Pacifiku. Zna se da su starosedeoci ostrva, kada su završili sa pravljenjem džinovskih statua, smislili ritual "čoveka ptice". Ovaj opasni i sumanuti ritual, u kojem su se nadmetali najhrabriji mladići, stekao je naročiti značaj u životu naroda Rapa Nui. Takmičare su u snovima birali oni koji su u sebi imali proročkog dara. Izabrani takmičari su imali zadatak da kroz talase otplivaju do obližnjeg ostrvceta, gde su morali da pokupe prvo jaje koje je te godine snela čađava čigra, zatim da doplivaju nazad i da se uzveru uz strme stene, a da usput ne razbiju jaje. Gubitnici su ovu trku često završavali u čeljustima ajkule, ili utopivši se u nemirnom moru, ili okliznuvši se prilikom pentranja uz liticu. Pobednik je kao nagradu dobijao novo ime i godinu dana uživao u svom povlašćenom položaju, premda je to vreme provodio u izolovanosti, dok je njegovo pleme sticalo ekskluzivno pravo da te godine skuplja jaja sa ostrvceta odakle je doneto čigrino jaje.
Živimo u snovima. Plivamo kroz talase mora punog ajkula da bismo ih ostvarili. Snovi su to što od jednog jajeta čađave čigre načini stožer na kome se temelji čitavo društvo. Čigrino jaje je malo, šareno, neupadljivo. Bog u čijoj nadležnosti je sve to zove se Make-make ("Ono što izmišljamo") Biti stvaralac znači stvoriti svet za druge, ne samo materijalni svet, već i svet bajki u čijoj se vlasti nalazi materijalni svet, svet snova koje sanjamo i u kojima zajedno živimo sa Bogom iz mašine.
Svakoga dana neki bik upadne u neki lift, neka ajkula rastrgne nekog kupača koji pokušava da se domogne prvog jajeta čađave čigre, ili vam telefon zazvoni i dobijete poziv da se ukrcate na brod koji plovi u pravcu nepoznatog. Nebrojani bogovi imaju svakovrsne mehanizme na raspolaganju. Jedan od njih jeste bolest, a iznenadna i teška bolest donosi suštinsku promenu perspektive. Bogovi sa svojim mašinama samo su spoljašnje sile i nalaze se izvan čvrsto upetljanih niti sudbine i karaktera koji se u klasičnoj drami uzimaju kao jedini činioci. Kada se odmaknete i pogledate dalje, uočićete da su oni zapravo sastavni deo obrazaca koji čine naše živote. Oni su bik, čigra, komarac, bacili i javljaju se u još beskonačno mnogo obličja. Oni su ključ koji vam neko doturi u zatvorsku ćeliju, oni su čamac za spasavanje dok vaš brod tone. Bogovi svaki detalj našeg života mogu pretvoriti u jednu od svojih mašina...
.....
Bela Hamvaš ovako opisuje prisustvo Moći:
"Jedan jedini put bio sam u atmosferi Više moći i tada mi se činilo da će se moje biće istopiti kao vosak u užarenom kotlu. Tada sam razumeo šta je exousia.
Nalazio sam se dve hiljade pet stotina kilometara daleko od svog doma, u ratu. Nije bilo ni malo više opasnosti nego što je obično ima u ratu, ali da se katastrofa približava, svi smo znali. Bojali smo se. Više nego da smo bili u vatri. A usred ovog teskobnog straha stiže vest da će deo nas biti smenjen i poslat kući. Iščekivali smo. Naređenje je kasnilo. Svi smo sigurno znali da se katastrofa primiče i želeli smo da je izbegnemo. I ja. Naređenje i dalje kasni. Da li ću i ja biti smenjen? Čekati, čekati, jedna sedmica, dve, mesec, dva. Čekati i bojati se i strepeti. I onda jedne večeri stiže naređenje. Smena. I za mene.
Nemam materijalne dokaze. Ne mogu da govorim o nebeskim zvucima, pojavama, svetlosti, himni. Na koncu konca i ne znam gde, kako, na koji način, čijim posredstvom, kada se čudo zbilo. Ali znam da je to tada bilo čudo. Takvo čudo da sam požurio iz zgrade, daleko, seo u travu, naspram sunca na zalazu i ječao. Beše to prisustvo Moći. Exousia. Plovio sam u onom bljesku pred kojim su učenici pokrili lice. Nisam umeo ništa drugo do da ponavljam: Ne mogu Gospode, ne mogu, uzmi me, uzmi. Nalazio sam se unutar čuda. Osećao sam kako se rastura u meni smisao, sećanje, htenje, opažanje, kako me liskaju plamenovi biserne boje, i kako se topim. Znao sam da je to čudo. Uvek sam ga očekivao. A sada je tu i ja ne mogu. Uzmi me, Gospode, uzmi, ne mogu više. Lomio sam ruke i grabio vazduh. Prisustvo Moći. Ne mogu više. To je exousia. Atmosfera čuda. Ne mogu, uzmi me, uzmi."
Antički kritičari smatrali su da događaji treba da se odvijaju na osnovu postupaka i karaktera glavnih likova, a ne posredstvom spoljašnjih sila. Jer, tražeći ishodište značajnog događaja, uočavali su koincidenciju i stranca koji iskrsava odnekud s' one strane horizonta, pravo iz vedra neba.
Bajke su priče Boga ex machina. U njima se večito nešto mora uraditi, prepreke se moraju prevazići da bi se neko oslobodio, da bi se pronašla ljubav. One govore o opasnostima, o tome kako se čovek nađe u opasnosti i kako se izvuče iz nje, kako nalazi svoje mesto pod suncem.
U Bogoti se nedavno desio nesvakidašnji događaj. Bik je pobegao sa koride, sjurio se niz ulicu i, uplašen od ulične vreve, uleteo u lift obližnje zgrade gde je nekog čoveka rogovima izbo nasmrt. Bilo da je čovek bio na vrhuncu svoje sreće, očajnički žudeo za promenom u životu, ili tek životario iz dana u dan, sve je to naprasno prekinuto pojavom bika.
Prostrani pašnjaci, ugašeni vulkani, strme litice od crnih vulkanskih stena koje se survavaju pravo u more i džinovske glave od kamena veličanstvenih moai-a dostojanstvenog lika ukrašavaju Rapa Nui, ostrvce u Pacifiku. Zna se da su starosedeoci ostrva, kada su završili sa pravljenjem džinovskih statua, smislili ritual "čoveka ptice". Ovaj opasni i sumanuti ritual, u kojem su se nadmetali najhrabriji mladići, stekao je naročiti značaj u životu naroda Rapa Nui. Takmičare su u snovima birali oni koji su u sebi imali proročkog dara. Izabrani takmičari su imali zadatak da kroz talase otplivaju do obližnjeg ostrvceta, gde su morali da pokupe prvo jaje koje je te godine snela čađava čigra, zatim da doplivaju nazad i da se uzveru uz strme stene, a da usput ne razbiju jaje. Gubitnici su ovu trku često završavali u čeljustima ajkule, ili utopivši se u nemirnom moru, ili okliznuvši se prilikom pentranja uz liticu. Pobednik je kao nagradu dobijao novo ime i godinu dana uživao u svom povlašćenom položaju, premda je to vreme provodio u izolovanosti, dok je njegovo pleme sticalo ekskluzivno pravo da te godine skuplja jaja sa ostrvceta odakle je doneto čigrino jaje.
Živimo u snovima. Plivamo kroz talase mora punog ajkula da bismo ih ostvarili. Snovi su to što od jednog jajeta čađave čigre načini stožer na kome se temelji čitavo društvo. Čigrino jaje je malo, šareno, neupadljivo. Bog u čijoj nadležnosti je sve to zove se Make-make ("Ono što izmišljamo") Biti stvaralac znači stvoriti svet za druge, ne samo materijalni svet, već i svet bajki u čijoj se vlasti nalazi materijalni svet, svet snova koje sanjamo i u kojima zajedno živimo sa Bogom iz mašine.
Svakoga dana neki bik upadne u neki lift, neka ajkula rastrgne nekog kupača koji pokušava da se domogne prvog jajeta čađave čigre, ili vam telefon zazvoni i dobijete poziv da se ukrcate na brod koji plovi u pravcu nepoznatog. Nebrojani bogovi imaju svakovrsne mehanizme na raspolaganju. Jedan od njih jeste bolest, a iznenadna i teška bolest donosi suštinsku promenu perspektive. Bogovi sa svojim mašinama samo su spoljašnje sile i nalaze se izvan čvrsto upetljanih niti sudbine i karaktera koji se u klasičnoj drami uzimaju kao jedini činioci. Kada se odmaknete i pogledate dalje, uočićete da su oni zapravo sastavni deo obrazaca koji čine naše živote. Oni su bik, čigra, komarac, bacili i javljaju se u još beskonačno mnogo obličja. Oni su ključ koji vam neko doturi u zatvorsku ćeliju, oni su čamac za spasavanje dok vaš brod tone. Bogovi svaki detalj našeg života mogu pretvoriti u jednu od svojih mašina...
.....
Bela Hamvaš ovako opisuje prisustvo Moći:
"Jedan jedini put bio sam u atmosferi Više moći i tada mi se činilo da će se moje biće istopiti kao vosak u užarenom kotlu. Tada sam razumeo šta je exousia.
Nalazio sam se dve hiljade pet stotina kilometara daleko od svog doma, u ratu. Nije bilo ni malo više opasnosti nego što je obično ima u ratu, ali da se katastrofa približava, svi smo znali. Bojali smo se. Više nego da smo bili u vatri. A usred ovog teskobnog straha stiže vest da će deo nas biti smenjen i poslat kući. Iščekivali smo. Naređenje je kasnilo. Svi smo sigurno znali da se katastrofa primiče i želeli smo da je izbegnemo. I ja. Naređenje i dalje kasni. Da li ću i ja biti smenjen? Čekati, čekati, jedna sedmica, dve, mesec, dva. Čekati i bojati se i strepeti. I onda jedne večeri stiže naređenje. Smena. I za mene.
Nemam materijalne dokaze. Ne mogu da govorim o nebeskim zvucima, pojavama, svetlosti, himni. Na koncu konca i ne znam gde, kako, na koji način, čijim posredstvom, kada se čudo zbilo. Ali znam da je to tada bilo čudo. Takvo čudo da sam požurio iz zgrade, daleko, seo u travu, naspram sunca na zalazu i ječao. Beše to prisustvo Moći. Exousia. Plovio sam u onom bljesku pred kojim su učenici pokrili lice. Nisam umeo ništa drugo do da ponavljam: Ne mogu Gospode, ne mogu, uzmi me, uzmi. Nalazio sam se unutar čuda. Osećao sam kako se rastura u meni smisao, sećanje, htenje, opažanje, kako me liskaju plamenovi biserne boje, i kako se topim. Znao sam da je to čudo. Uvek sam ga očekivao. A sada je tu i ja ne mogu. Uzmi me, Gospode, uzmi, ne mogu više. Lomio sam ruke i grabio vazduh. Prisustvo Moći. Ne mogu više. To je exousia. Atmosfera čuda. Ne mogu, uzmi me, uzmi."
Poslednja izmena:
a ti nama još dobrih tekstova od tvog omiljenog Bele Hamvašija..
