Svetogorski orahovički ustav ili Karejski tipik Svetoga Save, XIII vek

DI2sO0k.jpg




Sveti Sava je podigao svoju isposnicu u Kareji (Orahovici) odmah po osnivanju Hilandara, srpske lavre u Svetoj Gori. Hilandar je završen 1198, kada su mu izdate i dve osnivačke hrisovulje, Aleksija III Anđela iz juna 1198. i Stefana Nemanje - Svetog Simeona krajem 1198. Nešto kasnije, 1199. ili 1200, no u svakom slučaju odmah posle smrti Svetog Simeona, manastir je dobio i svoj ustav, Hilandarski tipik, koji se u vidu pergamentnog kodeksa čuva i danas u hilandarskoj riznici. Karejska isposnica je podignuta, prema tome, 1199. Njen osnivački ili ktitorski dokument je svitak, koji je poznat pod nazivom Karejski tipik, napisan iste godine. Po nekima, prvi ili rani prepis sa originala, ali po hilandarskom predanju i mišljenju drugih naučnika original sa svojeručnim potpisom i pečatom Svetog Save, svitak se čuvao u Karejskoj isposnici sve do druge polovine XIX veka, kada je prenet u Hilandar. To je jedan od najstarijih i najznamenitijih srpskih dokumenata, spomenik duhovnosti, jezika i književnosti srpskog naroda.

Karejski tipik se nalazi u arhivu manastira Hilandara pod signaturom AS 132/134. Pisan je na svitku od pergamenta, samo na jednoj strani. List svitka je špartan: redovi širine oko 120 mm (osim pri suženom vrhu, gde su kraći) uokvireni su po dvema uporednim uspravnim linijama sa razmakom 5 mm. Rastojanje između vodoravnih linija je 6 mm, slova su veličine 2 mm (pri vrhu čak i manja od 1 mm). Nema tragova ubodima šila; linije su izvlačene pomoću lenjira.

Svitak se sastoji od dva slepljena lista, prvi je dug 535, a drugi 205 mm; ukupna dužina je 740 mm. Širina nije jednaka: pri dnu je 170, pri vrhu samo 110 mm. Sužavanje je upadljivo u gornjem delu dužega lista i zahvata do 33 reda teksta. Do ovoga je došlo naknadno, pošto je tekst već bio ispisan. Pergament je tanak, dosta izgužvan, mestimično poderan, tako da u tekstu ima lakuna. U svojoj prvoj četvrtini svitak je veoma potamneo i tekst se teško čita. Zbog svega toga, on je zalepljen na mlađu pergamentnu podlogu, koja se sastoji od tri slepljena lista (odnosno šest polulistova) u ukupnoj dužini do 800 mm, širine oko 180 mm pri dnu — 175 mm pri vrhu. Listovi podloge su iz nekoga grčkog muzičkog rukopisa.

O vremenu ove konzervacije može se zaključiti i na osnovu starijih opisa svitka, posebno njegova pečata. Pečat od tamnog, zelenkasto-mrkog voska, nepravilnoga kružnog oblika sa prečnikom 39 odnosno 43 mm, sada je pričvršćen uz pomoć dve uske trake pergamenta, zalepljene jedna na drugu a obe na samo dno svitka, vodoravno uz ivicu; gornja, uža i kraća traka provučena je kroz vosak na leđima pečata, koja su radi toga morala biti delimično rastopljena, trag toga postupka je vidljiv. Na početku je krstoliko utisnut žig sa monogramom САВА (SAVA), tako da svako polje (površine približno 1 cm[SUP]2[/SUP] predstavlja jedan krak krsta. Pečat je u vreme posete Nićifora Dučića Hilandaru (1882) visio „na povetšanoj svilenoj uzici". Današnje stanje je prvi evidentirao Pero Popović u radu objavljenom 1927. godine, što znači da je do konzervacije Karejskog tipika, tj. do njegovog lepljenja na novu podlogu i prilepljivanja pečata, došlo između 1882. i 1927, najverovatnije u vreme kada je Sava Hilandarac kao hilandarski bibliotekar (1894-1911) sređivao riznicu i arhivske fondove manastira.

Pečat je, po svoj prilici, originalan. Tip i oblik slova sa karakterističnom ligaturom А i В (A i V) mogu se prepoznati i u nekim drugim natpisima i potpisima kraja XII ili ranoga XIII veka, na primer u studeničkom natpisu o „prvom igumanu" Dionisiju, u ktitorskom natpisu Lada iz 1218. u Vitovnici kod Petrovca na Mlavi ili u signaturi mileševskog portreta Svetog Save. Pitanje datiranja i autentičnosti samoga svitka, međutim, nije konačno rešeno. Prema Petru Đorđiću, to nije original već prepis iz prve polovine XIII veka. Vladimir Ćorović je bio sličnog mišljenja: „verovatno ako ne sam original ono još za Savina vremena učinjeni prepis". Paleografska analiza Karejskog tipika na prvi pogled daje povoda za sumnju, jer ustavno pismo ovog svitka ima i takvih oblika koji se obično smatraju mlađim, svojstvenim razvijenom ustavu XIII veka, na primer: petopotezno asimetrično ž, niska omega, prečka u jatu ispisana po gornjoj liniji. Sigurno je da će se više sličnosti naći u Uroševoj Stonskoj povelji, oko 1253, nego u Hilandarskoj povelji Simeona Nemanje iz 1198. godine. Međutim, pažljivijim posmatranjem čak i navedenih „mlađih" oblika može se doći do uverenja da je u pitanju pismo sa kojim se iz XII ulazi u XIII vek. Treba ga uporediti sa Hilandarskom poveljom Stefana Prvovenčanog iz 1200, sa Gligorijevim sekcijama u Miroslavljevom jevanđelju, oko 1185, sa Vukanovim jevanđeljem, oko 1197—1199. godine. Arhaično je, na primer, slovo ч (č; rakljasto sa visokom drškom, još uvek sa varijantama „čaše", simetrično u vertikalnom preseku). Pogotovu krupnija slova u potpisu, istovetna sa onima na pečatu, ulaze u XIII vek iz ranijeg perioda.

Jezik Karejskog tipika je staroslovenski, što odgovara prirodi i sadržaju tipika, za razliku od Nemanjine povelje, diplomatičkog dokumenta koji je dobrim delom napisan narodnim srpskim jezikom. Potpuno formirana srpska redakcija Karejskog tipika nema ni staroslovenizama ni rusizama; jusovi se ne sreću čak ni u formalnoj ili simboličnoj upotrebi. Pravopis je raški, svojstven njegovoj starijoj fazi s kraja XII i prve polovine XIII veka, sa doslednom prejotacijom (je, ja) posle samoglasnika, ali bez ove posle suglasnika. Izvesni retki tragovi srpskog narodnog jezika, prepoznaće se u leksici (потворено, прѣтворень), a potom u oblicima завeзань, оузимати, оустворихь, ако, ничесаре, никоієрe, ієре, гдѣре, попаче; u dijalektizmu тьги, naročito u arhaičnom instr. jedn. ž. a-osnova s nastavkom -овь um. -eю, -ою: над товь келиωвь, надь келиωвь тωвь odn. надь келиωвь товь (!), obliku koji je iz štokavskog govora nestao „već negde oko sredine XIII veka".

Postojanost predanja u čuvanju ovoga važnog dokumenta kao Savinog autografa i originala ne daje nam za pravo da to uverenje odbacimo bez veoma krupnih i egzaktnih dokaza. Datiranje pergamentnih rukopisa, međutim, počiva na dosta neodređenim i nesigurnim merilima; mnogi pergamentni spomenici danas se smatraju starijim nego u ranijoj literaturi, jer se i u datiranje uvode novi elementi.
 
U Hilandaru se čuvaju i dva kasnija prepisa Karejskog tipika: prepis na pergamentu iz XVI veka u zbirci srpskih povelja AS 135/134, i drugi, u zbirci slovenskih rukopisa pod br. 710 kao sveščica od 10 listova bez korica, u novocrkvenoslovenskoj verziji iz prošlog veka (prema vodenom znaku — oko 1825). Za pitanje autentičnosti staroga svitka nije bez značaja što prepis XVI veka, osim izvesnih malih popravki ili grešaka u tekstu, nema većih izmena; potpis je, štaviše, pažljivo i verno prepisan, skoro preslikan, pa su čak prenete i ligature DNI, kao i AV, izobičajene pre XVI veka. Potpis je sa završetkom koji je danas u originalu teško čitljiv, što znači da se u XVI veku tekst karejskog svitka još dao čitati bez lakuna. Stoga za rekonstrukciju teksta Karejskog tipika i za pitanje o autentičnosti svitka ima veliki značaj godina, pisana u nastavku 113. reda originalnog svitka, ali danas u njemu uništena i poznata po prepisu iz XVI veka: (6707, tj. 1199). Svedoči o tome i 114. red na originalu, sa godinom ,,od Hrista 1199"; taj red je ispisan ne pre XVIII veka, verovatnije tek u prošlom stoleću, kada je, znači, prvobitni tekst sa godinom vizantijske ere na svitku još bio čitljiv.

Još jedan prepis iz XVI veka potvrđuje verodostojnost teksta u svitku: to je prepis uklesan u kameni nadvratnik Karejske isposnice. Po njemu se i sama isposnica, pored drugih naziva („posnica", „isihastirija" ili „molčalnica") nazivala „tipikarnica". Na toj ploči ima godine, ali nema Savinog potpisa.

U studiji o skitskim ustavima Svetog Save, Lazar Mirković je još 1934. godine ukazao na mesto koje Karejski tipik ima u istoriji pravoslavne monaške duhovnosti, a posebno liturgijskog života u Srba. Uporedo sa učvršćivanjem tzv. „opštežiteljne" organizacije monaštva u Hilandaru (potom u Studenici) po uzoru na razvijene obrasce Palestine, Carigrada i same Svete Gore, Sava je posvetio punu pažnju tzv. „skitskim", pustinjačkim ili usamljeničkim vidovima monaškog podvižništva. Ovi su, pak, poznati još iz davnih vremena nastanka i širenja monaštva u zemljama Bliskog Istoka, pre svega u Egiptu, na Sinaju, u Palestini i Siriji. Između dve krajnosti: čvrstih zajednica sa strogom disciplinom („kinovija") i potpune isposničke usamljenosti („anahoreze") razvio se oblik umerenog osamljivanja dvojice ili trojice isposnika koji se udružuju radi ispunjavanja strožih pravila posta i molitve, obezbeđeni od opasnih duhovnih i psiholoških krajnosti potpune samoće. Prvi tragovi ovoga „skitskog" podvižništva raspoznaju se već u literaturi paterika i žitija svetih IV—V veka, a naročito u Lestvici čuvenog sinajskog igumana, sv. Jovana Lestvičnika (VII vek), spisu koji je u svom ranom slovenskom prevodu sa grčkog jezika bio poznat Svetom Savi, kao i Savinom bratu Stefanu Prvovenčanom.

Bitna pretpostavka za status Karejske ćelije, po Savinom Tipiku („Ustavcu" kako ga sv. Sava još zove), jeste njena potpuna samostalnost, kako u odnosu na svetogorskog prota, tako i u odnosu na hilandarskog igumana. U statusnim odredbama ovog dokumenta treba zapaziti jednostranost obaveza što ih Hilandar kao manastir ima prema ovoj Savinoj autonomnoj ćeliji. Istina, u Glavi 42. Hilandarskog tipika, koja je posvećena Karejskoj ćeliji, ukida se i ta obaveza manastira Hilandara. Manastir je, samo, i dalje birao karejske ćeliote po određenom postupku. Sa liturgičkog stanovišta važne su odredbe o molitveno-bogoslužbenom pravilu; ovo se zasniva na uprošćavanju onog bogosluženja koje se smatra „sabornim", ali opet u duhu svetogorske liturgijske tradicije. S druge strane, podvučena je uloga psaltira, koji se, pored intenzivnog čitanja na bogosluženju po svetogorskoj praksi, imao po Savinom tipiku pročitati ceo, do kraja, za „dan i noć". Propisi o postu su stroga varijanta svetogorske prakse, uzakonjene Tipikom sv. Atanasija Atonskog (963).

Karejski tipik
u ovom fototipskom izdanju reprodukovan je u svojoj prirodnoj veličini. Svitak do sada nije bio reprodukovan u celini: u Istoriji srpske ćirilice P. Đorđića, sl. 32, str. 258, dat je samo srednji deo, od 50. do 92. reda, u crno-beloj umanjenoj reprodukciji; u monografiji Hilandar, Beograd 1980, 37 (repr. 13) objavljena je kolor-reprodukcija skoro u prirodnoj veličini, ali samo završnog dela svitka, od 79. do 115. reda sa potpisom i pečatom. Pečat je više puta reprodukovan fotografskim putem: St. Dimitrijević, Grb Srpske patrijaršije, Bogoslovlje 4 (Beograd 1929) 114—117; A. Deroko, Sveta Gora, Beograd 1966, sl. 63; Sveti Sava. Spomenica povodom osamstogodišnjice rođenja 1175—1975, Beograd 1977, 249.

Transkripcija teksta priređena je diplomatičkim metodom te su zadržana sva nadredna slova bez spuštanja u red, a skraćenice nisu razrešavane. Jedini nadredni znak u svitku, dve tačke iznad nekih samoglasnika, ovde nije pisan.

Radi potpunosti izdanja, priređivač je ovom prilikom načinio nov prevod Tipika na savremeni srpski jezik, i tome dodao najnužnija objašnjenja. Podrobnija tumačenja mogu se naći u navedenoj raspravi Lazara Mirkovića.

Dimitrije Bogdanović

Карејски типик Светога Саве / књигу приредио Димитрије Богдановић ; превод на француски Викторија Стегић . - Београд : Српска академија наука и уметности : Народна библиотека Србије ; Нови Сад : Матица српска, 1985 . - 1 футрола ([5] листова) ; 92 x 33 cm. - (Фототипска издања ; 8) У колофону и: Le Typikon de Carée de Saint Sava. - Упоредо старословенски текст и срп. превод. - Тираж 1.000. - Карејски типик Светог Саве / Димитрије Богдановић ; Le Typikon de Carée de Saint Sava / Dimitrije Bogdanović
 
Црквенословенкси текст Карејског типика и превод на савремени српски језик

Начело прѣмоудрост(и стра)х(ь гсдн)ь разоумь же благь всѣмь творе(щимь „Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе".[SUP]1[/SUP]
якоже оубо) глѥть великы апль павль.
Као што каже велики апостол Павле:
ихьже (око не видѣ) ни оухо слыша ни на срдце ч҃лвкоу не в(зиде яже оуго)това б҃ь любещимь ѥг. „Што око не виде, ни ухо не чу, нити на срце човеку не дође, уготова Бог онима који га љубе".[SUP]2[/SUP]
тѣмьже слышеще то. всакомоу хотещомϫ сп҃сти се. подобаѥть подвизати се. шьствовати тѣснымь и прискрьбнымь поутемь. И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем.[SUP]3[/SUP]
Поуть во кратькь ѥсть братѥ моя любимая иже тече. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо.
дымь ѥсть житиѥ наше. пара прьсть и прахь. вь малѣ явлаѥть се а вь скорѣ погыбаѥть. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје.[SUP]4[/SUP]
маль ѥсть троудь жития нашего. велико же и бескончьноѥ бл҃гыхь вьздания. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.
Тѣмьже и азь всѣхь послѣдни и грѣшнѣи. приснослабы и оуныли на подвизаниѥ дховноѥ. пришьствовавь вь с͠͠тоую гороу. ѡбрѣтохь б͠͠гоизьбраньная свѣтила. различьными ѡбразы текоуще кь подвигоу д͠͠ховномоу. Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни.
тѣмьже и азь оукрѣпивь свою немощь. подвигохь се ѥлико силѣ могющии. оустворихь ѡградоу с͠͠тоую домь. прѣс͠͠тьѥ влдчице нашеѥ б͠͠це приснод͠͠вь марїи. ѡбьщаго ͠͠стго жития. и келиѥ имь довольно оу кареяхь идѣже да приходеще прѣбьвають игоумень и вса братия. Те и ја, укрепивши своју немоћ, потрудих се колико ми снага дозвољаваше, подигох манастир свети, дом Пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија,[SUP]5[/SUP] и ћелије им довољне у Карејама, где да пребивају игуман и сва братија када долазе.[SUP]6[/SUP]
По семьже пакы оустворихь тоуижде оу вораховици. мѣсто безьмльвию. ͠͠стго и прпдобнаго ѿтца нашего савы. вь жилище двѣма. или тремь. по гласоу ͠͠гню. Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве,[SUP]7[/SUP] за стан двојици или тројици, по речи Господњој:
идѣже бо ста два или трь сьбрани вь име моѥ тоу ѥсмь азь по срѣдѣ ихь. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима".[SUP]8[/SUP]
тѣмьже си заповѣдь даю всѣмь да ѥсть вѣдомо. ни проть да не имать ѡвласти над товь келиѡвь. ни игоумень ͠͠стго нашего манастыра. ни инь нѣкто ѡт вратѥ да не имать смоущати живоущаго вь келии сеи стго савы. Зато ову заповест дајем, сви да знају: ни прот нема власти над том ћелијом, ни игуман светога нашег манастира, нити ко други од братије да не узнемирава онога који живи у овој ћелији светог Саве.
и что ѡбрѣтаѥть се оу тои келии. или вино. или ѡвоще. да не иметь оузимати нашь манастырь ничесаре ѡт того. или игоумень инѣмь ѡтдавати. нь паче да даѥть се тоу ѡт нашего манастыра. помени ради. свѣща ͠͠стомоу савѣ. масла литрь. Ѯ И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће, да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да не даје, већ напротив, да се ту даје из нашег манастира ради спомена, свећа светом Сави, уља 60 литара.
А ѡ иномь всемь на волю вьзлагаю игоуменϫ. и всѣи брати. А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији;
аще чимь имоуть мощи присѣщати брата живоущаго вь келии сеи. то вѣроую вь ба҃. ѥре да не ѡскоудѣѥть вы грьсть моукы. ни чваньць масла. и мою аще и грѣшноу ͠͠млитвоу. попаче имѣти хощете вь помощь себѣ. ако чиме буду могли да помогну брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни чанак уља, ако и моју макар и грешну молитву хоћете да имате у помоћ себи.
ѥгоже бо азь ѡставлю по смрьти своѥи вь тои келии. ть да прѣбываѥть до живота своѥго. непрѣмѣньнь ни ѡт когоже. Јер онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.
потомь пакы сиковь ѡбразь даваю да бываѥть. Потом, пак, дајем овакво правило да се примењује:
да сьвькоуплаѥть се игоумень ͠͠стго того манастыра сь всею братѥю. и да избирають моужа б͠͠гобоязнива иже ѥсть подбьнь жити вь келии вь мѣстѣ томь. да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том.
любо аще боудеть кто ако игоумень. или инь иѣкто поработавьшихь мѣстоу томоу ͠͠стомоу. да по(сил)аѥть се вь то мѣсто. и ть всакоу свободоу и ѡбласть да имать надь келиею товь якоже и прѣжде писахомь. Или ако буде ко — као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо.
а манастырь ни игоумень да не имать никоѥре ѡбласти над келиѡвь. товь. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том.
ни пакы мыта ради да не поставлаѥть се нѣкто оу келии тои. а не боуде достоинь правила ͠͠дховнаго. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.
Сии же оуставь оуставлаю вь келии тои. да дрьжить хотеи жити вь неи. Овај, пак, устав прописујем у ћелији тој, да држи који хоће да живи у њој.
понекьд. и срѣд. и петьк. ни масла яждь. ни вина пии. вь вторникь же. и вь четврьтьк. масло яждь и вино пии. Понедељком, и средом, и петком — нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак — уље једи и вино пиј.
сиѥ же вса пети дние ѥдиною днемь да яси. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш.
вь соуботоу же. и в недлю. рыбы. и сырь. и вса прочая. и дващи днемь ядениѥ. У суботу, пак, и у недељу — рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се.
Вь пость же великы. вь соубот. и в неделю. масло яждь. и вина вькоушаи. а вь ины дни ни вина. ни масла. А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане — ни вина, ни уља.
А кь рождьствоу хвсоу пос. якоже и вь ины дни оуставихомь. боуди и тьги такожде. А за пост Рођења Христова — као и у друге дане што прописасмо, нека и тада буде исто.
А вь пость кь стымь ап͠͠слмь такожде да ясть. якоже и вь ине дни прѣпросте оуставихомь. А у пост светих апостола, да једе исто као и у друге дане обичне што прописасмо.

<tbody>
</tbody>
 
Poslednja izmena:


Вь пѣти же да дрьжить се сиков оуставь. оутрьна. и вечер’на. якоже ѥсть ѡбычаи. на оутрени же прѣзь все годще. да поеть се по .҃г. каѳ пслтыра. а на вечрни кь го҃у ѥгда развѣ. троп
У појању да се држи овакав устав: јутрења и вечерња — као што је обичај, на јутрењи преко целе године да се поју по 3 катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када" без тропара.


Годне же поемь разно. Прьвоую год сь оутрьнею безь пслтыра.
Часове појемо разно. Први час са јутрењом без псалтира.
на третиеи же годнѣ и на шестои и на деветои пѣваѥ по .҃г. каѳ пслтыра сь метаниѥ мь якоже ѡбычаи имамо.
На трећем часу, и на шестом, и на деветом, певамо по 3 катизме псалтира, са метанијама, као што имамо обичај.
на всако же начело вь придте поклонимь. по. ҃г. метан
На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се", по 3 метаније.
и пакы кончавше пслмь. и рекьшю ал҃лоу. по. ҃г. метан.
И опет, кад се заврши псалам и каже „Алилуја", по 3 метаније.
или вь вечрни. или вь меѳмонѣ или вь пслтыр. л вь годнахь. л вь полоунощьнцах. всако и же слоужбѣ сьврьшающи се концоу. гдѣре гл҃еть се. бе҃ оу щедри ны и бђви ны. по. ҃в҃ɪ. метан.
Било на вечерњи, било на метимону,[SUP]9[/SUP] било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби кад се служи крај, тамо где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас" — по 12 метанија.


Полоунощьница же пѣваѥть се вь цркви сь блаженами по. .҃г. каѳ. и канонь бц҃и.
А полуноћница се поје у цркви са „Блаженима", и три катизме, и канон Богородици.
а что же ѡстаѥть пслтыра. то изьгл҃и любо вь дн҃е любо вь нощи. тьчию да прѣпѣваѥть се пслтырь на дн҃ь и на нощь.
А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и ноћ.


Вь соубтоу же вечерь бываѥть якоже имамо ѡбычаи агрипнию.
У суботу увече бива, по нашем обичају, агрипнија.
се же пѣваемь на агрипнии рекше трь͠͠сто и по͠͠млоуи ме бе҃. и потмь. поемь. канон. агрипнине.
А ово појемо на агрипнији: пошто се каже Трисвето и „Помилуј ме, Боже", потом појемо канон агрипније.
и потмь чтеть се тетрьѥвангла глава ѥдна.
И потом се чита једна глава тетрајеванђеља.
аще ли боудеть невьзможно. да прѣполови.
Ако ли буде немогуће, да преполови.
и потмь начинаѥть се слоуж҃ба оутрьни.
И потом се почиње служба јутрење.
ѡтпѣвьше по шести псльмѣхь. по б҃ь г҃ь ѡтпѣвьше. .҃г. каѳ. и четврьтоу. каѳ. влажн҃е. сь припѣтиемь. ан҃гль сборь.
Отпојавши после Шестопсалмија „Бог Господ", а онда отпојавши 3 катизме, и четврту катизму „Блажени" са припевом „Анђела сабор";
потмь. сдѣлне. потмь. чтене. и по семь. степнне. все дыхан еуга по еугал. вьскр҃сение хсво. и потмь по͠͠млоуи ме бе҃. и пѣсни заѥдно да поѥть ѥдинь.
потом седилне, потом чтеније, и после овог Степена, „Све што дише", јеванђеље, по јеванђељу „Васкрсење Христово" и потом „Помилуј ме, Боже" и песме заједно да поје сам.
и потмь. канон. вьскрсѣ. якоже имамо ѡбычаи. и ͠͠стомоу аще имаши.
И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш.
и потомь сврьшаѥть се якоже и подбаѥть.
И потом се завршава, како је и ред.


О ͠͠стыхь же и бж҃ьствьныхь литоургияхь. противоу силѣ да слоужеть се.
О светим и божаственим литургијама: према могућности да се служе.


Вь гд҃ьскые же вели кыѥ праздкы. подбаѥть намь сьблюдати. вь пѣни и бдѣни нощьномь. Поминающе слово глюще
А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели:
бдите и молите се да не вьнидете вь напасть. ͠͠дхь бо бьдрь. а пльть немощьна.
„Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно".[SUP]10[/SUP]
сего ради бдите. Троуди бо плодь своихь снѣсте аще сия сьврьшите. и блажени боудете.
Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својег уживати ако то извршите, и бићете блажени.


сии же оуставь вь пѣти и вь ядении оуписахомь.
Овај, дакле, устав појања и јела написасмо.


мольбою молимь се. яко да боудеть непрѣтворень развѣ аще вь болѣзнь вьпадеть. то ѥлико крѣпость можеть.
Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може.


О пити же и ѡ ядении. аще слоучить се нѣкомоу любимомоу пришьствиѥ на оутѣшениѥ ти. то да разараѥть се пость. развѣ срѣды и петька.
О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост — осим среде и петка.


О свободѣ же мѣста того. заклинаю гм҃ь нашимь іс҃ хм҃ь. и прѣ͠͠стою ѥго матр҃ию. яко же писахомь здѣ да не боудеть потворено.
О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и Пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено.
аще ли кто сиѥ прѣтворить и сьмоущати иметь живоущаго вь мѣстѣ семь. или что оузимати иметь ѥже ѥсть вь мѣстѣ томь. или ѡт книгь. или ѡт иконь. или и но что годѣ боудеть оу мѣстѣ томь. проклеть боуди и завезань ть. ѡт ͠͠стыѥ и животворещиѥ троиц(е ѡт)ца и сн҃а и ͠͠стго ͠͠дха. и мною грѣшнымь.
Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту том, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног.
и да не боудеть ж прощень ни вь сиемь вѣцѣ ни вь боудоущемь.
И да не буде опроштен ни у овом веку ни у будућем.


сего ради писавь и подьписахь си своѥ″ роукописание.
Због тога писах и потписах овај свој рукопис,
[въ лѣ. ѡт хрс. ҂а҃ р҃ ч҃ ѳ҃] вь л(ѣт ѕ҃ѱ҃з҃)
6707 (=1199) године.
† ВСѢХЬ ПОСЛѢДНИ САВА ГРѢШНИ
ОД СВИХ ПОСЛЕДЊИ, САВА ГРЕШНИ.




[SUP]1[/SUP] Пс 110, 10.
[SUP]2[/SUP] 1 Кор 2, 9.
[SUP]3[/SUP] Мт 7, 14.
[SUP]4[/SUP]Реминисценција на погребну стихиру.
[SUP]5[/SUP] Реч је о Хиландару; и даље, када се у тексту помиње „наш манастир", „тај манастир", мисли се на Хиландар.
[SUP]6[/SUP] То су ћелије, по свој прилици конак, за хиландарске представнике у Кареји, управном центру Свете Горе, за разлику од испосничке ћелије (Поснице, Исихастирије), коју је Свети Сава подигао у посебне сврхе и са нарочитим режимом.
[SUP]7[/SUP] Испосничка ћелија у Ораховици = Кареји посвећена је св. Сави Освећеном Јерусалимском.
[SUP]8[/SUP] Мт 18, 20.
[SUP]9[/SUP] Метимон је павечерњица (повечерје).
[SUP]10[/SUP] Мт 26, 41; Мр 14, 38
[SUP]11[/SUP]Мисли се на болест испосника који буде живео у ћелији.
 
Komenterisacu na drugu temu
Sveti Sava , kupio od saracena , i obnovio Davidov Dom , mesto Svete Vecere u Davidovom gradu
pored Jerusalima, podigao Crkvu , i nase srpsko poslanstvo cak pre toliko vekova .
To po navodima ruse "sch" templari , a posle toliko vekova zaostavstine i dalje je to sveto mesto .
Sveti Sava , koji je u dobrim odnosima bio sa svima , zasluzuje chast od svih nacija.
Vratimo pravo na nasu crkvu pored mesta Svete Vecere.
 

Back
Top