...u Naivu i Zabludu...

...pored puta savijeno u klupce
ceka neke topline
niodkud doslo
pokislo kuce
pokusavam da ga ne gledam
prodjem
ne okrecem se
sebi ne dam
a ne znam da tako otvaram
jos teze kucavice
jos zbijenije
jos teze nenapisane
stranice
gdje su te majke i sestre
tople ruke
i blagi pogledi
pozivam nesto i nekoga
tamo iza brda
pozivam
al' ne vredi
...na trotoaru Mali Svirac
pokraj kutije bananske
uporno prsticima
tipka izlizane dirke
nekad postojale harmonike
a u glavi redja igru i smijeh
drugova prolaznika
i nije mu vise
ni do pjesme
ni svirke
i tako odjekuje
neka pjesma uz zvuke
dotrajalosti
i vrati se misao ljuta
u neke dane
neke proslosti
kad su me cuvali
malog kao Budu
da vidim tako nesto
a nijesu znali
da me tako uvode
u nespremnost za surovosti
u naivu i zabludu...
 
Kliknite za proširenje...
Neki ljudi nisu u stanju rečima da opišu šta osećaju, neki ljudi svoja, pa i tuđa osećanja dobro prepoznaju, čak i onda kada su samo diskretno izražena.

Saosećajnost je moguća samo uz razumevanje i svest, uz poštovanje druge osobe i dopiranja do srži sopstvenog bića. Kada vidimo sopstvenu srž, u stanju smo da vidimo i srž u drugima, ali i to da drugi ne postoji samo kao telo i um, već kao i duša. Saosećajnost je najviši oblik ljubavi u kojoj smo jedno sa drugim dušama, u kojoj smo naišli na neiscrpan izvor, te postajemo blagoslov sami sebi, ali i celom postojanju.

Provedoh noć u beskrajnom nizu sadašnjeg trenutka. Empatijom višeg reda uplivah u Biće onog što Faraonnom se zove. I osetih bol, nepreglednu kao stepa, naročito uzgajanu da bi pesnik živeo u "mene sve rane moga roda bole"...
Posle Madaskara i slončeta koji je ostao bez majke, vidimo sklupčano kučence i dete koje mora nasilno da odraste. Naivan , odrastao u zabludi, nespreman za surovosti sveta, Faraonn stihovima osvetljava one slike koje telo bole.

Koristeći slobodu stvaralačke igre, on ostavlja trag u vremenu stihovima "...u Naivu i Zabludu...", ali i svoj portret osvetljen svetlošću njihovom. Teško je naći nešto ozbiljnije u stvaralačkom žaru Faraonna od težnje da se iskaže, da potvrdi svoje postojanje, da se objavi, da krikne bol koji mu se vraća i koreni ga dublje.
"pokušavam da ne gledam
prođem
ne okrećem se
sebi ne dam"...
Stvaralačkim činom, pesnik oslikava svoje lice kao simbol ljudskog bića. Paradoksalno, Faraonn je u nemogućnosti da vidi ono što poseduje, jer je lice igrom postanka okrenuto drugima. Portret pesnika nam jasno prikazuje kako izgledaju vanjski nabori njegovog unutarnjeg života i koliko ga je ispralo umivanje večnim vremenom.
"pozivam nešto i nekoga
tamo iza brda
pozivam
al' ne vredi"...
Osvetljavajući svoj portret opisom Malog svirača, Faraonn boji svoj lik krikom odapetim u svet i prostor potezima Omčikusove kičice. Krik se vraća tvorcu zarivajući mu se u srce, osvetljavajući portret bez naličja i maski.
"a u glavi ređa igru i smijeh
drugova prolaznika
i nije mu više
ni do pesme
ni svirke"...
Krik Faraonna nije uslišen, odziva nema, vraća se odakle je i potekao. Nepostojanje komuniklacije sa svetom, nerazumevanje sveta za patnje koje telo bole, čine da on, ostavši sam, uranja nas u svoj suštinsko ispisan rukopisom života lik. Gledajući ga, vidimo da se lice otvara i da se pojavljuje čovek kakav jeste, bez maskiranog izraza, bez senke, bez poze. Portret liči na mapu životnog puta, lice okrenuto prema svetu je upravljeno iznutra božanskim u čoveku, te je postalo mera za ljudskost i individualnu lepotu.

Zanesena stihovima, oplemenjena empatijom, sa uživanjem posmatram blagosloven lik omiljenog mi pesnika koji caruje u vremenu i prostoru.
 
Pisac je onaj koji može
U trenu da preslika ono što mu oko vidi, pa ta slika prođe brzionom svetlosti kroz dušu izazivajući osećaje i zaglavi negde u stomaku....pa se onda vrati u glavu odakle sve to skupa, ta osoba pretoči u smisleni sklop reči koji čitaocu donese upravo to......sliku i osećaj i onaj čvor u stomaku ili polet, ili smiraj, smeh, radost ili tugu ili pitanja....bilo šta što je pisac video, osetio, pomislio....pisac je taj koji može da ti da reč kao ruku i povede te na put kojim hoda, da vidiš i osetiš pisca čoveka
:heart:
 
...Soradze,
moji redovi bi pred tobom
pozeljeli da se zamagle
jer je to navika i slika i pjesme i statua
da nedorecene budu
ali poslije razgolicenja ovakvog
uvede da im to nije ni bilo
potrebno,
jer sve je potvrdjeno
onako kako je i Faraonn
i pozelio i Soradze mu potvrdjuje
da pjesma ima svijetlo unutrasnje
kad nailazi na ovakve citaoce
i poznavaoce
koji i diktiraju standarde pjesnicima
...ne smije se pisanjem traziti
samo ispoljavanje i glaziranje
mora se imati u vidu
da ce stihovi nailaziti na provjere
na citaoce koji i preuzimaju vlasnistvo
pjesme
Faraonn i zastupa stav da vec napisano
prestaje da je blize pjesniku
nego citaocima...
Soradze je svojim pisanjem o
...u Naivu i Zabludu...
pokazala da uranja u redove i medjuredje
i 'kao sto se radi redje'
postavlja kako svoje misljenje
tako i zasto je ono tako...
...:hvala:
 
...Ljilja 3xM,
smireno i pozvano
izrijece
kako stav
tako i put kojim pisac tj. pjesnik
treba da ide
ako je to sto pokusava
biti
Ljilja3xM,
stoji pored redova i okretom na njih
ukazuje da su pokazali svijetlo
a pjesnik neka vidi
da li je uspio sebe ispoljiti
i opomenula ga
ako nije
da nastoji...:hvala:
 
LJILJA MMM;bt305563:
Pisac je onaj koji može
U trenu da preslika ono što mu oko vidi, pa ta slika prođe brzionom svetlosti kroz dušu izazivajući osećaje i zaglavi negde u stomaku....pa se onda vrati u glavu odakle sve to skupa, ta osoba pretoči u smisleni sklop reči koji čitaocu donese upravo to......sliku i osećaj i onaj čvor u stomaku ili polet, ili smiraj, smeh, radost ili tugu ili pitanja....bilo šta što je pisac video, osetio, pomislio....pisac je taj koji može da ti da reč kao ruku i povede te na put kojim hoda, da vidiš i osetiš pisca čoveka
:heart:
Kliknite za proširenje...


Лијепо речено :heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top