Faraon je bio granično biće koje je među ljudima značilo božansko, a među bogovima ljudsko. Jednom je nogom bio ovde, drugom onde, sa dva lica, živeo je dve odgovornosti i spajao dva sveta. Smelo mu se približiti tek oprezno, samo savijenih kolena, oborene glave, ne dodirujući ga, tihim glasom uvek oslovljavati imenom i titulom koje mu odgovaraju.
Epidemija kaljanja sve ga što je čisto, obaranja svega što je veliko, gaženja onih čije se glave uzdižu i trovanje svega što je zdravo uzrokuje nestajanje i država i naroda i rada i religija i ljubavi i lepote i snage i plemenitosti i igre i istine i prirode. Takva epidemija najteže pogađa Faraonna - pesnika, koji je sa "...lamentom nad Madagaskarom" sam, usamljen, bez slave, teške sudbine... Faraonn je potomak, simbol, čuvar, pesnik, grob pomrlih kraljeva, vojnika, umetnika, sveštenika. U sebi nosi stvaralački nagon, osetljivost i razornu strast, čuva ljudsku veličinu sve do vaskrsenja - stihovima koji krikom paraju nebo:
"...jedno maleno srce bije
u rukama mojim
bije
i ako se još rodilo nije
htelo je ono
da poplavi sve Sahare i Kalahare..."
"...lament nad Madagaskarom " je potresna pesma o nesnosnoj sudbini i čoveka i prirode u kojoj jedan početni krik pesnika nadjačava svaki nadolezaći. Epidemija uništavanja svega lepog i čistog na ovoj planeti je učinila da se krici pesnikove duše do bogova čuju.
Svojim stihovima nam Faraonn pokazuje da je biće Svetog Kruga, koji je pred Silama na sebe preuzeo grehe naroda. U Faraonnu se nalaze one božanske sile koje mogu da budu protivteže tamnim gresima čovečanstva. Njegov otmeni duh i visoka ljudska suština su znaci raspoznavanja ozbiljnosti pesnika odabranog od Sila za naročit zadatak. Jedan zadatak je da bude žrtva, da pati, da vrišti, da preuzme na sebe demone rođene od srozavanja čoveka.. i da propadne u svojoj osami. Drugi zadatak je da iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvara vezu čovekove sudbine i božanskog Bića uz pomoć Logosa; ono što su pokvarile neposvećene ruke, treba opet popraviti; treba da istrgne božiju suštinu potonulu u materiju, da donese svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo, čak i više od toga. Njemu nije dozvoljeno da doživi svet kakav jeste, on mora iznova da ga stvori. Faraonn zna da božanska suština za čoveka nije uvek otvorena, nego da je treba uvek iznova otvarati, čak i više od toga: snagom reči treba da otvori nadljudsko. Faraonn zna da tek tada može biti pesnik Svetog Kruga. I tek se tada vidi da je njegovo pesništvo osvećeno od više Sile.
Prijateljstvo sa Faraonnom - pesnikim Svetog Kruga je započelo nekim maglovitim osećajem da se već poznajemo; i više od toga - da smo nekada bili braća. I da je susret sa njim samo ponovno viđenje. I da je odvajanje samo privid. Uvek ostajem sa njim, pa i sada u osvećenim stihovima "...lamenta nad Madagaskarom"... kao što smo bili zajedno i pre susreta i pre stihova koje smo živeli, kao što smo zajedno u malenom srcu u rukama njegovim...
