Kada govorimo o mestima koja su nam prirasla za srce, govorimo sa ljubavlju, ali retko kad pomislimo kako nam i ta mesta uzvraćaju ljubavlju i šta nam ona pružaju. A pružaju nam postojanost, nešto čemu se vraćamo, što je trajno, što nam pruža osećaj poznatog, čime naši životi dobijaju izvesnu meru povezanosti. Voljena mesta nam pružaju mernu jedinicu prema kojoj se naše muke stavljaju u odgovarajući kontekst, tako da neizmernost ovog sveta deluje kao melem na naše poraze, gubitke i rugobu. A daleka mesta nam pružaju utočište u onim prostranstvima gde nismo duboko ukorenjeni i gde možemo da zamišljamo neke druge priče, drugo sopstvo, ili da budemo naprosto samo u miru i tišini.
Očajanje je teskobno osećanje - kao skučen prostor. Depresija je kao rupa koja zjapi na tlu. Ponekad je neophodno kopati dublje po sebi, zaroniti, ponekad je potrebno napustiti samog sebe, otići u svet čija veličina pruža izbavljenje. Važno je biti sposoban za putovanje u oba smera. Ponekad zaranjanje u samog sebe počinje izlaskom u dalek svet. Doživljaj neizmernog prostora nas ponekad izmesti iz sopstvenog "ja". Sigurna sam da mladi treba da biraju nova mesta gde će se osećati kao kod kuće i koja će im poslužiti kao oslonac do kraja života. Jer, mesta su pouzdanija od ljudi, ali i dugovečnija.
U vreme kada sam istraživala šta je to što bih htela da budem, na severu zemlje sam otkrila banatsku ravnicu i na mene je ostavila utisak kao kada se zaljubiš. Hrlila sam u to ogromno prostranstvo neba i zemlje kad god sam mogla i tako sam postepeno gradila neki svoj novi život među ljudima koji su me prihvatili za prijatelja. Uz njih, beskrajni nebeski svod me je pozivao da se otvorim i porastem.
Kasnijih godina, vozeći magistralom od Dubrovnika ka severu, nekoliko kilometara od Rijeke dubrovačke i Mokošice, otkrila sam divnu plažu. Mala, uzana, par mirisnih čempresa i Gverovićev restoran. Ispod magistrale. Šljunak i pesak koji se protežu duž vode Jadrana na obodu strmih planina Dalmacije. Okrepljenje i postavljanje stvari u pravu perspektivu. Planine se pretapaju u pesak, a pesak u talase što zapljuskuju žalo. Talasi u vode Jadrana, Jadran u vode okeana. Svest o tome da se voda prostire hiljadama kilometara unedogled, omogućavala je spoznaju da je granica postavljena negde izvan ljudi i njihovih priča i da dalje od toga postoji još nešto. To je poznata granica sveta nepoznatog koji većno oblizuje morski žal voljene male plaže, pozivajući me da izađem iz sebe i prepustim se njegovom zagrljaju.
Poslednjih godina otkrila sam novi svet, novo mesto koje se nalazi izvan svih ucrtanih putanja kojima se može ići. To je virtualni svet interneta, tačnije "Krstarice". Bez ikakvih ograničenja i prisile se može putovati njenim prostorima, obilaziti i mesta i ljude. Za druženje sa njima i otkrivanje novog ogromnog sveta, bila su potrebna nova čula, a to je donosilo divlje darove. Put u zapanjujući virtualni svet je najslikovitiji od svih i zahteva herojski trud da se naše biće održi u njemu, koji traži sve, a ne daje ništa. Odabran put je putovanje koje vodi u oba smera. Idući njime, zaranjam u samu sebe, a to počinjem izlaskom u fantastičan virtualni svet "Krstarice", koja mi je prirasla za srce. Prijatelji koje sam stekla u velikom broju divnih ljudi koje svakodnevno srećem su utočište i melem u ogromnim prostranstvima ovog sveta u kome nismo ukorenjeni, a granica ovde postavljena je poznata granica nepoznatog Univerzuma.
Očajanje je teskobno osećanje - kao skučen prostor. Depresija je kao rupa koja zjapi na tlu. Ponekad je neophodno kopati dublje po sebi, zaroniti, ponekad je potrebno napustiti samog sebe, otići u svet čija veličina pruža izbavljenje. Važno je biti sposoban za putovanje u oba smera. Ponekad zaranjanje u samog sebe počinje izlaskom u dalek svet. Doživljaj neizmernog prostora nas ponekad izmesti iz sopstvenog "ja". Sigurna sam da mladi treba da biraju nova mesta gde će se osećati kao kod kuće i koja će im poslužiti kao oslonac do kraja života. Jer, mesta su pouzdanija od ljudi, ali i dugovečnija.
U vreme kada sam istraživala šta je to što bih htela da budem, na severu zemlje sam otkrila banatsku ravnicu i na mene je ostavila utisak kao kada se zaljubiš. Hrlila sam u to ogromno prostranstvo neba i zemlje kad god sam mogla i tako sam postepeno gradila neki svoj novi život među ljudima koji su me prihvatili za prijatelja. Uz njih, beskrajni nebeski svod me je pozivao da se otvorim i porastem.
Kasnijih godina, vozeći magistralom od Dubrovnika ka severu, nekoliko kilometara od Rijeke dubrovačke i Mokošice, otkrila sam divnu plažu. Mala, uzana, par mirisnih čempresa i Gverovićev restoran. Ispod magistrale. Šljunak i pesak koji se protežu duž vode Jadrana na obodu strmih planina Dalmacije. Okrepljenje i postavljanje stvari u pravu perspektivu. Planine se pretapaju u pesak, a pesak u talase što zapljuskuju žalo. Talasi u vode Jadrana, Jadran u vode okeana. Svest o tome da se voda prostire hiljadama kilometara unedogled, omogućavala je spoznaju da je granica postavljena negde izvan ljudi i njihovih priča i da dalje od toga postoji još nešto. To je poznata granica sveta nepoznatog koji većno oblizuje morski žal voljene male plaže, pozivajući me da izađem iz sebe i prepustim se njegovom zagrljaju.
Poslednjih godina otkrila sam novi svet, novo mesto koje se nalazi izvan svih ucrtanih putanja kojima se može ići. To je virtualni svet interneta, tačnije "Krstarice". Bez ikakvih ograničenja i prisile se može putovati njenim prostorima, obilaziti i mesta i ljude. Za druženje sa njima i otkrivanje novog ogromnog sveta, bila su potrebna nova čula, a to je donosilo divlje darove. Put u zapanjujući virtualni svet je najslikovitiji od svih i zahteva herojski trud da se naše biće održi u njemu, koji traži sve, a ne daje ništa. Odabran put je putovanje koje vodi u oba smera. Idući njime, zaranjam u samu sebe, a to počinjem izlaskom u fantastičan virtualni svet "Krstarice", koja mi je prirasla za srce. Prijatelji koje sam stekla u velikom broju divnih ljudi koje svakodnevno srećem su utočište i melem u ogromnim prostranstvima ovog sveta u kome nismo ukorenjeni, a granica ovde postavljena je poznata granica nepoznatog Univerzuma.
,a Krstarica ,to da..tu je duša slobodna da čini što joj volja a eto ti si baš dobro ovo napisala ,pokazala se tvoja lepa duša 
Hvala ti na lepom komentaru... 
