Procesi počinju u nevidljivom

I plemenita brlja i francuski konjak dejstvuju podjednako.
I Hakimov prst i Dišanova šolja ostaviće svoj trag.
O bozonu se nešto naslućuje, ali niko se ne usuđuje da tvrdi sta.
Nevidljivi procesi započeli su odavno i idu ka svome kraju,
dok Vreme polako svrdla rupu u Zemlji.
Iznenađen hor s nevericom će nestati u njoj kad dođe čas.

Sve je jasno.
"Vreme, ipak, upornije od svega, jebbe"

Baš dobra ova plemenita ...ajd još jednu.
Uzdravlje, Hakime. :)
 
Sve dok nista ne preduzimas ostajes u ovde i sada.
Ali to je, uce nas, nepodnosljivo i neprihvatljivo. Sve nase aktivnosti su usmerene ka eskapizmu od "ovde i sada".
Trosimo sebe uceci da zivimo svoj san,
umesto da se prepustimo i zivimo svoj zivot.
Govore nam da treba da se probudimo da bismo ostvarili san. Stvar je upravo obrnuta. Spavac ostvaruje san, a budan ostvaruje zivot.
Kao sto je san precenjen, zivot je duboko potcenjen. Kada nazremo kraj horizonta percepcija se menja.
 
Kada skupiš hrabrost i podigneš sidro već si stigao. Otvoreni da bismo bili otisnuti, nalik Odisejevoj posadi znamo da na tu obalu nikada ne bismo pristali, osim nasukani. Budi me kiša, nalazim se u nepreglednom moru stabala; osecam da sam jedan od njih, zahvalan sam i glasno blagosiljam. Kada nestane moranja nabujala ornost (volim rec) jako i dugo grli. Zagrljaj kao bogata nagrada.
Aritmija je način života. Postoji supstanca koju trošeći uvećavamo i kojom se hranimo postajući ona. Postoji pored svesti, kao pesak u vodi ne menjajući ni sebe ni svest.
 
Poslednja izmena:
Sve počinje u nekom davnom snu, sada već poluzaboravljenom i nestaje isto u snu
ali konačnom, ko zna kad.
Između ta dva sna plovi Život.
Ali i život bez snova samo je životarenje.
Mašta je hrana koja buja sama od sebe, pokretač, bez nje bi život bio bezbojan, prazan,
nepodnošljiv ?
Kao i bez ljubavi.
I kao što bi bez aritmije bio smrtno dosadan.

Čovek iz ravnice isto tako često podiže pogled ka nebu kao onaj sa planine,
ali nijedan od njih ne može se odlepiti od zemlje i kada bi hteo.

A misli, neuhvtljivi leptiri, kao snovi, kao život,
Kad pomisliš da ga imaš, već je odleteo.)
 
Dostici daljine koje su vece od osude, izdaleka spoznati, povrsno i sa osmehom tumacenje cilja daje zavrsenom danu oblik nalik smislu. Snazna poenta izostaje, kao sto sve snazno ne silazi do coveka. Pun mesec je svedok i saucesnik. Kuca krv mesajuci steroide i rakiju. Tesko je videti ono sto nas nadrasta. I novembar, dozivotni novembar, menja mi san. Ravnodusnost heroja koji moze da nikada ne zavoli zimu polako se rastvara u alkoholu. Iz zvucnika 'pobeci negde', a to negde je odavno pobeglo. Put je utaban, detinjstvo, ljubavi, odrastanje, rad, obaveze bolest i smrt; ispao iz tog koloseka lutam okolnim stazama, tamo gde je divljina usev, padam iako nedodirnut na negazenu travu i nalazim da sam joj slican. Svet ne pripada nama, mi pripadamo svetu i pitamo se sta je iza, iako je jasno da tu padaju nase senke cekajuci neku novu dusu. I opet ce zavist napadati slobodu, zaborav prevaru, a cast zivot. Pravdu niko nije zvao, a ljubav je sve vreme tu, kod mene, uci me kako da je uposlim.
 
Život je samo prelazno rešenje, na njega smrt stavlja konačni pečat i
gotovo.
Procesi truljenja započinju podmuklo i u vidljivom i u nevidljivom.
Ko se na vreme s tim pomiri, biće spokojan sve dok ne padne kao pokošena trava.

Svako ko je prešao utabani put kroz proleće i leto i stigao do novembra u jednom komadu,
može se smatrati srećnikom.
Sve dobro i zlo njegova su imovina, zar je malo?
Ako u njemu još kuca krv i steroidi, biće i u novembu još sunčanih dana.

Uz plemenitu brlju sve je lakše, vredi više i od prijatelja i od ispovednika,
prija duši, razgrće misli, sve dok se ne preskoči crta.

Ali, nema utehe, samo prazne reči.
Možda zagrljaj? :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top