Biblijski potop je bio katastrofa , jer je zemlju preplavio potop i čovečanstvo je potonulo u okean. To tonjenje je bilo spoljašnje., kao što je spoljašnja i seoba naroda.
Danas živimo unutrašnji potop. Današnja nova seoba naroda je provala varvarstva iznutra, odozdo. Masa koja se nalazila dole, probila se u više društvene slojeve, proterala je razvijenog i uzvišenog čoveka i razorila razvijen i uzvišen način života, pa se time preokrenula psihološka situacija čoveka. Po sudbini, mesto koje pripada masi je dole, kao što je dole i mesto nesvesnog. Oni što je bilo dole izronilo je, ono što je bilo gore potonulo je. Nesvesno izranja poput nabujalog okeana i preplavljuje čovekovu svest, tako da svesno tone. Individualna svest, ma koliko je bila razvijena u masi se poništava i biva degradirana, jer masa ima nova svojstva: razdražljiva, lakoverna, jednostrana, zaostala, tiranska, tupa, mračna, histerična. Ona ne poseduje razum ni prosuđivanje, lako se može prevariti. To je potop u sudbini današnjeg čoveka. Više ne preti. On je ovde i već je preplavio veći deo čovečanstva.
Dospevši u gomilu i najrazumniji čovek za tren oglupavi. Mozak se isključi, svest potone i na njeno mesto stupa mutna oduzetost. Vlast nad čovekom preuzimaju nekontrolisani nagoni i čovek se bez ostatka uključuje u masu. U kolektivnom stanju, čovek veruje u ono u šta i ne veruje, poistovećuje se sa nečim, sa gledištem, osećanjem, činom, predmetom, drugim čovekom. Tada njegovo nesvesno, primitivno brka sebe sa nečim, ili sa nekim drugim i prihvata shvatanje drugoga i živi njegov život, dok je svest o sebi samom do pola raspršena i lebdi u mutnim vodama nagona.
Započeta primitivizacija, bez izuzetka načinje i potkopava svakoga. Gasi duh, srozava ukus na najniži stepen, od religije pravi praznovericu, od bogova idole i fetiše, mesto trezvene i jasne misli zauzima mutni mit i sujeverje. Takav čovek ne zna da misli, ne ume sebe da razlikuje od drugih, ne ume da voli, samo se plaši, drhti, besni i razara... naročito razara. On je odbačeni otpadak, koji se zaustavlja zbijen u masi i zauzima obrnut smer: prema tami, degeneraciji i pretvara se u bezobličnu grdobu.
Učenost, obrazovanje, rang, imanje, položaj, klasa, znanje neće spasiti čoveka i velika, mračna senka će ga sustići i prekriti, jer nikakva vrsta do sada znane ljudske sposobnosti, talenta, duha, uzvišenosti, nije dovoljno delotvorna da čoveka sačuva od srozavanja.
Glavno svojstvo primitivnog čoveka je totemizam. Totem je znak, oznaka, slika, koji u životu i veri primitivca ima prenosan smisao i značaj. Kada čoveku u masi nije načisto značenje nacije, roda , jezika, zajedničke narodne sudbine, (a stvarnost života ni ne može svesno da shvati) tada nastupa obrazac projektovan na neki predmet, totem.
Kolektivizam stvara toteme, znake i oznake. Psiha kolektivnog čoveka je toliko razdrobljena, da on živi jedan pored drugih kao zrna peska, ili obluci, bez ozbiljnog dodira, bez sloge ili uzajamne pripadnosti. Tada je potrebno nešto spoljašnje oko čega bi se mnoštvo sićušnih psiha okupilo i ujedinilo. To "nešto" je totem. Sitne duše, zaronjene u potpuni mrak nesvesnog, zamenjuju sebe sa stvarima, ustvari brkaju sebe sa stvarima, pa je tako totem tada stvar, simbol, slika u kome hiljade i hiljade ljudi žive zajedno. On je zamena beskrajno važna za primitivnu masu, zamena koja joj čuva dušu. (B.H.)
Danas živimo unutrašnji potop. Današnja nova seoba naroda je provala varvarstva iznutra, odozdo. Masa koja se nalazila dole, probila se u više društvene slojeve, proterala je razvijenog i uzvišenog čoveka i razorila razvijen i uzvišen način života, pa se time preokrenula psihološka situacija čoveka. Po sudbini, mesto koje pripada masi je dole, kao što je dole i mesto nesvesnog. Oni što je bilo dole izronilo je, ono što je bilo gore potonulo je. Nesvesno izranja poput nabujalog okeana i preplavljuje čovekovu svest, tako da svesno tone. Individualna svest, ma koliko je bila razvijena u masi se poništava i biva degradirana, jer masa ima nova svojstva: razdražljiva, lakoverna, jednostrana, zaostala, tiranska, tupa, mračna, histerična. Ona ne poseduje razum ni prosuđivanje, lako se može prevariti. To je potop u sudbini današnjeg čoveka. Više ne preti. On je ovde i već je preplavio veći deo čovečanstva.
Dospevši u gomilu i najrazumniji čovek za tren oglupavi. Mozak se isključi, svest potone i na njeno mesto stupa mutna oduzetost. Vlast nad čovekom preuzimaju nekontrolisani nagoni i čovek se bez ostatka uključuje u masu. U kolektivnom stanju, čovek veruje u ono u šta i ne veruje, poistovećuje se sa nečim, sa gledištem, osećanjem, činom, predmetom, drugim čovekom. Tada njegovo nesvesno, primitivno brka sebe sa nečim, ili sa nekim drugim i prihvata shvatanje drugoga i živi njegov život, dok je svest o sebi samom do pola raspršena i lebdi u mutnim vodama nagona.
Započeta primitivizacija, bez izuzetka načinje i potkopava svakoga. Gasi duh, srozava ukus na najniži stepen, od religije pravi praznovericu, od bogova idole i fetiše, mesto trezvene i jasne misli zauzima mutni mit i sujeverje. Takav čovek ne zna da misli, ne ume sebe da razlikuje od drugih, ne ume da voli, samo se plaši, drhti, besni i razara... naročito razara. On je odbačeni otpadak, koji se zaustavlja zbijen u masi i zauzima obrnut smer: prema tami, degeneraciji i pretvara se u bezobličnu grdobu.
Učenost, obrazovanje, rang, imanje, položaj, klasa, znanje neće spasiti čoveka i velika, mračna senka će ga sustići i prekriti, jer nikakva vrsta do sada znane ljudske sposobnosti, talenta, duha, uzvišenosti, nije dovoljno delotvorna da čoveka sačuva od srozavanja.
Glavno svojstvo primitivnog čoveka je totemizam. Totem je znak, oznaka, slika, koji u životu i veri primitivca ima prenosan smisao i značaj. Kada čoveku u masi nije načisto značenje nacije, roda , jezika, zajedničke narodne sudbine, (a stvarnost života ni ne može svesno da shvati) tada nastupa obrazac projektovan na neki predmet, totem.
Kolektivizam stvara toteme, znake i oznake. Psiha kolektivnog čoveka je toliko razdrobljena, da on živi jedan pored drugih kao zrna peska, ili obluci, bez ozbiljnog dodira, bez sloge ili uzajamne pripadnosti. Tada je potrebno nešto spoljašnje oko čega bi se mnoštvo sićušnih psiha okupilo i ujedinilo. To "nešto" je totem. Sitne duše, zaronjene u potpuni mrak nesvesnog, zamenjuju sebe sa stvarima, ustvari brkaju sebe sa stvarima, pa je tako totem tada stvar, simbol, slika u kome hiljade i hiljade ljudi žive zajedno. On je zamena beskrajno važna za primitivnu masu, zamena koja joj čuva dušu. (B.H.)
Pazi ovo: za potop mu je malo jedan nik!! Hvala na razumevanju! Pozz
