Kada je pesnik Ovidije izgnan iz Rima, on nije zavapio zbog toga što umire, već zato što je izgnan iz svog rodnog prostora i što je izgubio vezu sa Duhom mesta u kojem je bio srećan i ispunjen, u kojem je bio Veliki Pesnik.
Kada razmišljamo o prostoru, mislimo da je određen time što u njemu postojimo, zaboravljajući da on postoji sam po sebi, nezavisno od našeg prisustva. Jedna od tajni umetnosti jeste u tome da nam pokaže da postoji svet i bez nas, svet uprkos nama, da razotkrije prostor (ali i vreme), u kojem možemo biti, ali i ne biti.
Đorđo de Kiriko je uticao svojim metafizičkim slikama na menjanje svesti ljudi. Slikao je obične objekte u neobičnim okolnostima, dajući im nova značenja. U "Trahison des Images" (varke slika) naslikao je lulu, koja izgleda kao model za neku reklamu duvana. Ispod lule je napisao: "Ovo nije lula". Deluje kontradiktorno, ali je istinito: to nije lula, to je samo njena slika.
Faraonn, "stanovnik Rima", ruku pod ruku sa svojim Filimonom, probranim rečima maestralno oslikava neobične okolnosti svoje sobe, dajući joj nova značenja. U varci slike sobe, ništa ne skrivajući, izaziva misteriju svog postojanja u prostoru, u kojem može biti, ali i ne biti. Vreme u Faraonnovoj pesmi ne postoji, opevani prostor ga je prekrio, ono ne protiče.
U minijaturnoj pesmi, "...nepoželjan gost...", bacili smo pogled na Faraonnovu sliku na zidu i ostali zadivljeni likom koji nas opčinjava rečima. Faraonnova pesma je žudnja za beskrajem i ne prostorom, ona je opsena koja održava u životu sve nas koji smo večni u svojoj prolaznosti.
);ako je soba njena a ti u njenom krevetu a tvoja slika na njenom zidu ...onda ne brini,samo strpljiv budi, al ako ovi stihovi nastaju u tvojoj sobi ,onda ne smetaj i romantiku ne remeti
Onda sa mnom nešto ne štima 
