Dečanska hrisovulja - osnivačka povelja manastira Visoki Dečani, 1330. godine - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Mrkalj

Dečanska hrisovulja - osnivačka povelja manastira Visoki Dečani, 1330. godine

Oceni ovaj blog

Komentari

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
  1. Mrkalj (avatar)
    PREVOD PRVE HRISOVULJE MANASTIRA DEČANI NA SAVREMENI SRPSKI JEZIK ТРАНСКРИБОВАН ТЕКСТ ПРВЕ ХРИСОВУЉЕ МАНАСТИРА ДЕЧАНИ
    Svedržitelj Gospod i Тvorac svega, onaj koji drži u vlasti svu tvorevinu, jedini u večnoj svetlosti, onaj koji prebiva u tri lica, bog od boga, svetlost od svetlosti, život i životodavac, prevečna mudrost i sila, koji je bez majke na nebesima poznat i opet radi našeg spasenja bez oca, od majke na zemlji vidljiv, bogočovek da bi ljude spasao i da bi u prvobitni raj uveo rajsku radost, sve je pretrpeo na zemlji živeći.
    Вьседржитељ Господ и Творьц вьсачьским, сьдржеј областију вьсу твар, једин вь свѣте присносуштнѣм, вь трех сьставѣх прѣбивајеѣј, бог от бога, свѣт от свѣта, живот и животу податељ, прѣвѣчна мудрост и сила, иже без матере на небесѣх знајем, и паки нашего ради спасенија без оца на земљи, от матере видим, Бог чловѣк, да чловѣки спасет, и вь првују породу вьведет рајскаго веселија, вьса прѣтрпѣ на земљи ходеј.
    Vladar i gospodar anđelima i arhanđelima i svim nebeskim silama, huljen i klevetan, ismejan, raspet, primivši sramnu smrt i iz mrtvih vasksnuvši, izvede iz ada ljudsku prirodu, uznese se k ocu na nebo, dok su ga apostoli i učenici njegovi gledali i žalili zbog rastanka s njim.
    Ангелом и архангелом и вьсѣм небесним силам владика и господ, похуљајем и оклеветајем, поруган распињајем и смрт поноснују пријем, и вьскрс из мртвих от ада вьзведе јествство чловѣчьскоје, на небеса вьзнесе се кь оцу, апостолом и учеником его зрештим, и жалујуштим о разлучени јего.
    Njima obeća da će poslati presvetoga duha i naučiti ih svakoj istini, i ne samo njegovim učenicima nego i svima koji veruju u njegovo ime, zato što poučeni i naučeni svi sveti stekoše slavu koju oko ne vide, ni uho ne ču, ni u srce čoveku ne dođe. Имже обешта се послати прѣсвети дух и наставит их на вьсаку истину, не тьчију јединѣм учеником јего, нь и вьсѣм вѣрујуштим вь име јего, имже вьразумљајеми и научајеми вьси свети славу получише, јеје же око не видѣ ни ухо слиша, ни на срце чловѣку вьзиде.
    Ko je kadar da ispriča o moći Božjoj? I nama priliči da uperivši k njemu oči srca i oči duše razumno shvatimo ko je ovaj car carevima i gospodar gospodarima, koji uzima duše i carevima i kneževima, u čijoj je ruci svako biće da mu se klanja sa strahom i radošću, kako je rekao po proroku Davidu: „Služite Gospodu sa strahom i radujte mu se s trepetom"; i opet: „Uzmite žrtve i uđite u njegove dvore"; i opet: „Prinesite Gospodu slavu i poštovanje". И кто довольн изглаголати сили Господње кь Њему же? И нам лѣпо јест вьперивше срдьчнѣји и душевнѣји очи смисьлно разумѣти кто си јест цар царем и господ господем, отјемљеј духи и царем и кнезем, вь њего же руку вьсако диханије сь страхом и радостију припадати јему, по пророку Давиду рекшуму: „Работајте Господеви сь страхом и радујте се јему сь трепетом. " и паки: „Вьзмѣте жртви и вьходите вь двори јего"; и паки : „Принсѣте Господеви славу и чьст."
    Njega zavoleše naši očevi i u njega se uzdaše, uzdaše se i spasli su se, jer odbacivši brigu o svemu zemaljskom i prihvativši se duhovnog razuma i straha Božjeg, zameniše zemaljsko carstvo nebeskim životom i beskrajnom slavom, ostavivši nam na zemlji uspomene dostojne hvale, ispunjavajući svakom nasladom i radošću naše duše i tela naša. Јегоже вьзљубише оци наши и на њего упьваше, упьваше и спасли се сут, вьзненавидѣвше бо вьсего земьљнаго, попеченије вь духовни разум и страх Божиј вьселивше, и измѣнише земьљним царством небесноје житије и славу некончајемују, оставьљше нам достохвалније памети на земљи, вьсакого наслажденија и веселија. наплњајуште душе и телеса наша.
  2. Mrkalj (avatar)
    Pomenuću Simeona Nemanju, prvog i svetog vladara, ljubitelja otadžbine, prosvetitelja srpskog i novog mirotočca i od njega rođenog sina iz mladosti od Boga voljenog, svetog i preosvećenog Savu, prvog srpskog arhiepiskopa i brata njegovog po telu, prvovenčanog kralja Stefana; i posle ovih sve naše roditelje koji su od njih zablistali i koji su carovali na zemlji, njima neka je večna uspomena. Rеку же Симеона Немању, прваго и светаго господина отьчьству љупца, просвѣтитеља српскаго и новаго мироточца и от њего рожденаго сина из млада Богом вьзљубљенаго, светаго и прѣосвештенаго Саву, прваго архијепископа српскаго, и брата јего по плти првовѣнчанаго краља Стефана; и по сих вьсѣх родитељ наших вьсијавших от них и царствовавших на земљи, им же буди вѣчна памет.
    Od njihovog plemena sam i ja, grešni i nedostojni rob Hristov, Stefan, kralj i s Bogom samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja, praunuk svetog Simeona Nemanje i unuk Stefana prvovenčanog kralja i sin svetog i moćnog i previsokog kralja svih srpskih i pomorskih zemalja, Stefana Uroša, sin i naslednik njihovog svetog korena, grana i jednorodni izdanak moga svetog roditelja, omiljen u njegovom srcu više od celog njegovog života, potpora i snaga starosti njegove. От њих же племене и аз грѣшни и недостојни раб Христу Стефан краљ и сь Богом самодржьц вьсѣх српских и поморских земьљ, правьнук светаго Симеона Немање и вьнук Стефана првовѣнчанаго краља и син светаго и крѣпкаго и прѣвисокаго краља вьсѣх српских и поморских земьљ, Стефана Уроша, син и наслѣдник светаго корѣне их, вѣтьв и отрасьл јединородна родитељу мојему светому, вьзљубљен вь срци јего паче вьсего живота јего, потпор и крѣпост старости јего.
    Zla moja od kojih postradah brzo ću ispričati, ne zbog moga bola koji pretrpeh, nego radi Božje slave, da svi oni koji čuju, posle ovoga nauče da ljube Gospoda i da ga se boje sa strahom kao svemogućega Boga. Злаја моја јаже пострадах вь брзѣ изреку, не моје ради болѣзни јуже пријех нь слави ради Божије, да вьси слишеште по сем научет се љубити Господа и бојати се сь страхом јако Бога вьсемогушта.
    Tako, dakle, dok sam živeo u ljubavi roditeljskoj i dok sam se uvek veselio u zemaljskoj slavi, zli i bedni đavo koji odiskona mrzi rod ljudski, koji je zaludeo braću da prodadu svoga brata prekrasnog Josifa i koji je stavio u srce izdajniku Judi da preda Gospoda svoga na raspeće, zaboravivši sva dobra učenja i naslade kojih se nauživao od svoga učitelja sa svetim apostoloma, ovaj isti i ovde se uselio u zlonaravne i zlomislene ljude, koje odgajiše moji roditelji i sam ja sa ljubavlju srca kao braću i čeda, koji ostavivši Boga i zaboravivši našu veliku ljubav, počeše postepeno sejati zli korov između mene i moga roditelja. Тако, убо, живушту ми вь љубви родитељској и вь славѣ земьљној веселешту ми се вьсегда, нь зли окајани дијавол ис прва ненавидеј рода чловѣчьскаго, вьзбѣсиви братију продати прѣкраснаго Јосифа брата својего, и вьложиви прѣдатељу Јудѣ вь срце прѣдати Господа својего на пропетије, забив вьса благаја ученија и наслажденија их же наслади се от учитеља својего сь светими апостоли, тьжде и зде вьсели се вь злоньравије и зломисьлније чловѣки, ихже вьспитѣше свети родитељије краљевства ми и само краљевство ми сь љубовију срца јако братију и чеда, иже оставьљне Бога и великују љубов нашу забивше начеше по малу сѣјати злије плѣвели, между мноју и родитељем краљевства ми.
    Oni koji su se pretvarali da su nam na različite načine bili verni, pokazaše se gori i bedniji od nevernih. Нам различновѣрни сь льстију јављајуште се, горши и оканѣји невѣрних јавише се.
    Oni koji pozavideše mome dobrom životu, navedoše ga zlim i nedoličnim savetima na tako strašno i nepodobno delo da je neugodno da se čuje i teško da um ljudski shvati. Иже поревновавше мојему доброму житију, свештанијем злим и неподобним, наведоше јего на таковоје дѣло страшноје и неподобноје јако неудоб слишати ни вь ум чловѣком вьмѣнити.
    Učiniše sa mnom ono što učiniše. Сьтворише о мнѣ јеже сьтворише.
    Poslušavši ih uskoro liši me svetlosti mojih očiju, ne sačekavši, ni ispitavši istinu, niti rasudivši pažljivo o presudi, jer sud je Бožji. И послушав их вьскорѣ свѣта очију мојеју лиши ме, не потрпев ни испитав истини ни расудив испитно суда јако суд Божији јест.
    A još pored toga predade me u zatočenje, predade me sa mojom decom caru Androniku da me drži u Kostantinju Gradu, to jest da se posle ovoga ne spomene ime moje, ni ime dece moje i da ne vidim zemlju moje otadžbine. И јеште кь сему и вь заточније вьдаст, ме и сь чеди мојими, прѣдати ме држати вь Константињѣ Градѣ цару Андронику, рекше јако по сем не јавити се имени мојему, ни чедом мојим, ни видѣти земље отьчьствија мојего.
    Blagi Bog, koji od početka sve zna i ispituje srca, koji je osnažio prodanog prekrasnog Josifa i postavio ga za cara mnogim narodima i svojoj braći, svestan ljubavi i pravde moga srca prema mome roditelju, pokaza prema meni veliko svoje milosrđe vrativši mi svetlost mojih očiju, i kao od samih usta smrtonosnoga ada istrže me; i pošto me izvede, posadi me na presto mojih svetih roditelja i praroditelja i kao cara i gospodara postavi me za vladara države moga oca. Благи же Бог испрва вьса вѣдиј, и испитајеј срца, укрѣпиви проданаго прѣкраснаго Јосифа и створиви јего цара многим језиком и над својеју братијеју, тьжде сьвѣдиј љубьв и правду срца мојего кь мојему родитељу, јави о мнѣ великоје милосрдије своје, свѣт очију мојију вьзвратив просвѣти, и јако от самѣх уст смртоноснаго ада истрже ме; и извед посади ме на прѣстолѣ светих родитељ и прародитељ краљевства ми и јако цара и владику постави ме господина вьсему стежанију оца мојего.
    I nije se utajilo ovo strašno delo od svih meni ravnih, od careva i kraljeva koji žive oko nas i od svih zemalja koje su čule. Јако не утаило се јест сије страшноје дѣло вьсѣм другом краљевства ми, царем и краљем окрст нас живуштим и вьсѣм странам слишавшим.
    I bih krunisan od Boga darovanom krunom kraljevstva srpskog istog dana sa mojim sinom 6829. godine, meseca januara, 6. dana, 5. indikta, na praznik Bogojavljenja, blagoslovom i rukom preosvećenog arhiepiskopa Nikodima i svih episkopa i celog Srpskog Sabora, da se zovem Stefan, Bogom pomilovani i Bogom prosvećeni Kralj, Uroš Treći. И Богом дарованим вѣнцем краљевства српскаго вѣнчан бих на краљевство вь једин дьн сь сином мојим вь лѣто 6829, мѣсеца генара, 6. дьн, индикта 5, вь празник Богојављенија, благословенијем и рукоју прѣосвештенаго архијепископа Никодима и вьсѣх јепископ и вьсего Сьбора Српскаго, јако звати се Стефан Богом помиловани и Богом просвѣштени краљ, Урош Третиј.
    A ja, veseleći se dušom i telom božanstvenom daru koji mi dade, vladaru moj Hriste, sa voljenim sinom mojim, mladim kraljem Stefanom, šta da ti dam, vladaru moj Hriste, za sve što si ti meni dao, jer palog me podiže i obamrlog ožive. Аз же веселе се душеју и телом о божьствьнѣм дарѣ јеже ми даст владико мој, Христе, и сь вьзљубљеним сином краљевства ми младим краљем Стефаном, что ти вьздам владико мој, Христе, за вьса јаже ми вьздаст, јако падша ме вьздвиже и умрштвена ме оживи.
    I setivši se strašnog časa smrtnog kao svi proroci i apostoli i mučenici i svetitelji i carevi što smrću završiše, a ni jedan od njih se ne oslobodi, svi se u grob useliše i sve primi zemlja kao mati, i bojeći se kada na Тvom sudu uzviknu anđeli: „Pokažite dela da nagradu primite", tebi se klanjam koji znaš sve moje poznate i nepoznate grehove tražeći tvoju veliku pomoć i strahujući i želeći svom dušom da sledim za učenjem i dobrim delima svetih roditelja i praroditelja mojih i da nadopunim i završim ono što nedostaje. И вь ум вьспријем страшни час сьмртни јако вьси пророци и апостоли и мученици и светитељије и царије сьмртију скончаше се, и ни јединже их не избист, вьси вь гроб вьселише се, и вьсѣх пријет земља јако и мати, и боје се јегда на судѣ Твојем вьзупијут ангели: „Понесѣте дѣла да мьзду примете", кь тебѣ припадају вѣдуштуму вьса моја прѣгрѣшенија јављенаја и нејављенаја, требује твоје помошти великије, и боје се от вьсеје душе, и желаје послѣдовати ученију и дѣлом добрим светих родитељ и прародитељ мојих и недостатьчнаја их исплнити и сьвршити.
  3. Mrkalj (avatar)
    Između svih ovih veličam i slavim preosvećenog i blaženog Savu koji se više od svih trudio oko svetih Božjih zapovesti, koga je i sam Hristos učinio blaženim i proslavio ga na Zemlji i na Nebu neiskazanom slavom. И вь сих вьсѣх блажу и слављу Саву блаженаго и прѣосвештенаго паче вьсѣх труждша се, о светих заповедех Божјих, јегоже и сам Христос ублажи и прослави на Земљи и на Небеси, неизреченоју славоју.
    On je ukrasio i prihvatio presto kraljevstva srpskog, stvorio Аrhiepiskopiju i mnoge druge crkve od početka sazdao i ukrasio ih, postavio u njih časne ljude, jedne za episkope, druge za igumane, i sabravši mnoštvo kaluđera i svakog crkvenog čina za slavljenje Božje, predade da ih drže prema svome činu.
    Иже украси и прѣје прѣстол краљевства српскаго, Архиепископију сьзда и иније многије цркви от начела сьзда и украсив постави вь њих чьсније мужи, ови јепископи, ови игумени, и много множьство сьбрав чрньц и вьсакого чина црковнаго на славословије Божије, прѣдаст држати по чину својему.
    On i ovde u ovom mestu koje se zove Dečani u Zatrnavskoj župi, našavši mesto krasno i pogodno za podizanje Božjeg doma, obeleži ga i potom blagoslovi svojim svetim rukama da ovo mesto bude svetilište.
    Иже и зде вь мѣстѣ сем нареченѣм Дѣчани вь жупѣ Затрнавској, обрѣт мѣсто красно и подобно на сьзданије дому Божија назнаменав и прочеје благослови светима рукама својима, бити јему мѣсту свѣтилиштному.
    I pošto neko vreme nije stigao da sazida ovaj hram uziđe u nebeska naselja ka ljubljenom Hristu tražeći za nas potpuno spasenje kao istiniti pastir koji se uvek brine o svom stadu.
    Нѣкаку врѣмени јему не успѣвшу сьздати си храм, вьзиде на прѣнебеснаја села кь љубимому јего Христу вьзискаје нам сьвршенаго спасенија, јако пастир истини вьсегда пећи се о стадѣ својем.
    Meni grešnom i nedostojnom robu ovoga svetoga, Stefanu, Bogom pomilovanom kralju svih srpskih i pomorskih zemalja, Urošu Trećem, njegovim molitvama otkri se ovo skriveno skroviše koje je na ovom mestu sakrio sveti gospodin i koje je kroz toliko vremena bilo sačuvano za mene i moga sina, mladoga kralja.
    Мнѣ же грѣшному и недостојному рабу сего светаго Стефану Богом помилованому краљу вьсѣх српских и поморских земьљ, Урошу Третијему, молитвами јего откри се ськровиште сије ськрвеноје на сијем селѣ, сим светим господином мојим, и за толико врѣме много, поштедѣно мнѣ и сину мојему, младому краљу.
    Počeh zidati dom Gospodu Bogu, svome svedržitelju i sazidavši ukrasih ga svim lepotama unutrašnjim i spoljašnjim i odredih da bude igumanija, opštežitije za kaluđere, sa blagoslovom gospodina mi oca Danila i svih episkopa i celog Srpskog Sabora.
    Начех зидати дом Господеви Богу, мојему пандократору и сьздав украсих вьсѣми красотами, вьнутьрними и вьнѣшњими, и нарекох его игуменија опште мѣсто чрнцем, сь благословенијем господина ми и оца Данила, и вьсѣх јепископ и вьсего Сьбора Српскаго •:•
    I priložih koliko mi je bilo moguće ovome hramu: sela i vlaških i arbanaških katuna i knjiga i časne krstove okovane i pozlaćene sa biserom i dragim kamenjem i različite divne ikone, okovane zlatom i srebrom sa svakim ukrasom i časne sasude osvećene i kandila i ripide i kadionice i svećnjake i krasne odežde i epitrahilje i narukvice i stolnjake i zavese i felone i haljine i svaku lepotu radi proslavljanja Božjeg doma i mnoga druga imanja za hranu i odevanje crkvenim služiteljima i nejakima i namernicima za uspomenu i za pomen meni i sinu mome i svim mojim roditeljima i praroditeljima, na vekove, amin.
    И јелико ми бист вьзможно приложити храму сему: сел, и катун влашких и арбанашких, и књижија и чьстније крсти окованије и позлаћеније, сь бисером и каменијем, и иконе красне и различне, окованије златом и сребром сь вьсаким украшенијем, и чьсније сьсуди свештеније, и кандила и рипидије, и кадилнице, и свѣштники, и красними ризами и петрахиљи и наруквицами, и набедрьницами, и трафезафори, и завѣси, и фелони, и диплами, и вьсакими красотами на просвѣштеније дому Божија и ина многа притежанија, јаже на крму и на одѣније вьсѣм служитељем црковним, и маломоштним, и страним вь памет и вь помен мнѣ и сину мојему, и вьсѣм родитељем и прародитељем краљевства ми, вь вѣки амин.
    (I još priložih svoj vinograd ispod manastira sa svim međama do velikoga puta i do vode koja teče u Dečane, i do crkve svete Trojice; i vinograd Dečanin sa svim međama do crkve svetog Georgija i do puta do Velike ceste i do Crvenobreškog potoka.
    (И јеште приложих краљевства ми виноград под монастир сь всѣми међами до великога пута и до воде која која тече у Дечане, и до цркве светије Тројице; и виноград Дечанин сь всѣми међами, до цркве Светаго Георгија, и до пута до великије цѣсте, и до Црвенобрешкого потока.
    I još priložih svoju zemlju Bivoljak sa svojim međama do Preke ceste i do Bistrice i do vode koja teče ka Kruševcu i do Papraćana preko do Bistrice. И јеште приложих краљевство ми земљу Бивољак сь всѣми међами. до прѣке цѣсте и до Бистрице и до воде која тече Крушевцу. и до Папраћани прѣко до Бистрице.
    I vinograd Harac; međa mu je put koji izlazi iz Črvenoga Brega do Velike ceste koja ide pod Črveni breg i preko Črvenobreške njive i odozgo prema crkvi svetog Georgija.) И виноград Харьц; међа му пут који исходи ис Ч[р]венога Брега до Великије цѣсте која тече под Црвени брег и прѣко до Чрвенобрѣшке њиве и од изгор прѣма цркве Светаго Георгија.
  4. Mrkalj (avatar)
    Prvo selo Dečani sa zaseocima i međama i to: Lučane, zaselak dečanski i Beleg, zaselak dečanski i Črveni breg, zaselak dečanski. Село прво Дѣчани, заселки и с међами, а се: Лучане, засельк дѣчански и Бѣлѣг засельк Дѣчански, Чрвени брѣг, засельк дѣчански.
    A Dečanima su međe od Črvenoga Brega na Gomilu, u reku, i od Rusalija u lokvu, od lokve pred Nikolinu crkvu, u reku. А Дѣчам међе. Од Чрвенога брѣга на Гомилу, у рѣку и од Русалији у локву, од локве прѣд Николину црков, у рѣку.
    A planine su im: Đerovica, Šip, do Turteša i do Pločice. А планине им: Ђеровица и Шип, до Туртеша и до Плочице.
    Selo Istinići sa svim međama.

    A planina im je Pleš na Bukovi studenac (do Gozne glave i na Dučinu glavu) do Strelačke međe.
    Село Истинићи и свѣми међами.

    А планина им Плѣш на Букови студеньц (до Гозне главе на Дучину главу) до Стрѣльчке међе.
    Selo Prapraćani sa svojim međama. Село Прапраћани, и своими међами.
    A međe su mu sa Kruševcem i sa Brodlićima do Preke stene, na Ozrislalje kuće. А међе му с Крушевцем и с Бродлићи, до Прѣке стѣне на Озрислаље куће.
    Selo Strelac.

    A međe su mu na Stepanju crkvu, na Zablatje, na Teklište, na Blagojevo selište, na Tri oraha i u reku i na Gradište, na tri krsta, na Dubovik studenac, u Preku cestu, do Suhe Ljubuše, na Kosmače laze, u planinu do groba međnoga.
    Село Стрѣльц.

    А међе му на Степању црков, на Заблатје, на Теклиште, на Богојево селиште, на Три орахе и у рѣку. и на Градиште, на три крсте, на Дубовик студеньц, у Прѣку цѣсту, до Сухе Љубуше, и у планину на Косьмче лазе, у планину до гроба међнога.
    Selo Ljubolići.

    A međa Ljubolićima sa Orahovičićima kako silazi Srednji dol na Srednji Utrg, na put koji izlazi iz Ljubolića na mramor, drugi mramor nasred dubrave, izlazeći na njivu na treći mramor, na putu koji polazi iz Orahovičića u brdo, na četvrti mramor na Velikoj cesti, takođe u orah, posred Blatca i niz Sušicu Velikom cestom, na Radotin potok, a voda koja teče iz Blatca da im je na pola.
    Zaselak Ljubolićima su Bohorići sa svojim međama.
    Село Љуболићи.

    А међа Љуболићем с Ораховичићи како сходи с планине Срѣдњи дол на Срѣдњи Утрг, на пут који исходи из Љуболић на мрамор, други мрамор насрѣд дубрав,. на њиву излазеће на третји мрамор, на пути који походи из Ораховичић у брдо, и четврти мрамор на Великој цѣстѣ, такоре у орах посрѣд Блаца и низ Сушицу Великом цѣстом, на Радотин поток, а вода која из Блаца потече, да им јест на поли.
    Засельк Љуболићем Бохорићи, и својими међами:
    Selo Hrastovica sa zaseocima i svojim međama.

    Prilepi, zaselak Hrastovice.

    Preki Lug, zaselak Hrastovice.

    A međe Prekoga Luga s Črvenim Bregom, kako reka teče kroz selo i uz reku u Bigor studenac, takođe pravo malim putem pod livadu i u lokvu, u Suhodol.
    Село Храстовица, заселки и својими међами.

    Прилѣпи, засельк Храстовици.

    Прѣки Луг, засельк Храстовици.

    А међе Прѣкому Лугу с Чрвеним Брѣгом, како рѣка тече међу село и уз рѣку у Бигор студеньц, такоре право малим путем под ливаду, и у локву у Суходол.
    Selo Babe s međama.

    A ovo su međe Babama s Dobrčim dolom: od Topole na mramor, na lokvu i na drugu lokvu na Hridu, na Kokoš studenac, Bučjim putem, kako izlazi Bučji put, pa se oba puta sastaju na mramoru, u lokvu i u reku Trnavu.
    Село Бабе, и с међами.

    А се међе Бабам з Добрчим долом: од Тополе на мрамор, на локву и на другу локву на Хриду, на Кокош студеньц, Бучјим путем, како испада Бучји пут, и стајета се оба пути на мрамору, у локву и у рѣку Трнаву.
    Grmočel sa zaseocima i međama.

    A ovo su međe Grmočela sa Livljanima: mramor i putem na Topolu, a s Drevodeljom je međa Ilijino brdo kako se spušta u Jelšanicu, a Rogatcu je međa u Jerdan kako pristaje u Jelšanicu. A Rogatcu je međa s Prekim Lugom pod Sakovac i kako Trepetnik ističe iz Prekoga Luga pa utiče u Stlpčanicu.
    Грмочел заселки и с међами.

    А се међе Грмочелу с Ливљани: Мрамор и путем на Тополу, а с Дрѣводѣлом међа Илијино брдо како спада у Јелшаницу, а Рогацу међа у Јердан како пристаје у Јелшаницу, Рогацу међа с Прѣким Лугом, под Саковьц и како Трепетник потече из Прѣкога Луга, и пристаје у Стлпчаницу.
    Ažurirano 10.08.2017. u 14:52, autor: Mrkalj
  5. Mrkalj (avatar)
    Selo Uloćane sa svojim međama. Село Улоћане и својими међами.
    Selo Čabiće sa zaseocima i s međama.

    Međe Čabiću sa Štitaricom i Unjemirom: od Gubavča potoka Velikom cestom i uz brdo nad vinograd i (od vinograda uz Rudine) na lokvu, od lokve niz put, na dub, od duba na Dolnji put kod njive, koji ide od Jelšanice preko Vlasenoga polja u Prizrensku cestu koja ide iz Trepče i putem do Mlećana, od Mlećana preko do Trna.

    A međa Stepanje crkve s Čabićem kako upada Suhi dol u potok i uz Suhi dol pod Kićeni dub, na Ređev studenac i putem na Iglarev studenac.

    A Čabiću je međa s Đurđevikom: od Iglareva i gde se sastaju oba puta iz Drstnika i iz Đurđevika, takođe po brdu na dub, na mramor i na rogalj Svatove poljane i po brdu na lokvu, od lokve brdom posred Stlpa niz Dlboki potok, u reku, u brod.
    Село Чабиће заселки и с међами.

    Међе Чабићу с штитарицом и с Уњемиром: од Губавча потока Великом цѣстом и уз брдо над виноград и (од винограда уз Рудине) на локву, од локве низ пут на дуб, од дуба на Долњи пут кон њиве, који греде из Јелшанице прѣко Власѣнога поља у Призрѣнску цѣсту која греде из Трѣпче и путем до Млѣћани, од Млѣћани прѣко до Трна.

    А међа Степањи цркви с Чабићем како упада Сухи дол у поток и уз Сухи дол под Кићени дуб, на Ређев студеньц и путем на Игларев студеньц.

    А Чабићу међа з Ђурђевиком: од Игларева и где се стајета оба пути из Дрсника и из Ђурђевика, такоре по дѣлу на дуб, на мрамор и на рогьљ Сватове пољане и по дѣлу на локву, од локве дѣлом посрѣд Стлпа низ Длбоки поток, у рѣку, у брод.
    A ovo su međe Štitarice s Đurđevikom: od reke na crkvu, od crkve uz breg voznikom preko dola Dlbočaka, uz Drugi dolac, na Vlaški laz i uz brdo nad Vlahe, na voznik koji ide po brdu kroz Resnik i kroz Tolanovinu i kroz Štitaricu i brdom koje se proteže kroz Štitaricu i kroz Ovčarevo i niz brdo čiji deo silazi mimo Vlasenoga polja i onamo kod međaša, tim delom i pravo u reku, na mramor i takođe preko reke i preko bare u Gubavač potok koji polazi iz Jazvine. А се међе Штитарици з Ђурђевиком: од рѣке на црков, од цркве уз дѣл возником прѣз дол Длбочак, уз други дольц на Влашки лаз и уз дѣл над Влахе на возник који греде по дѣлу. међу Ресник и међу Толановину, и међу Штитарицу, и дѣлом који греде међу Штитарицу и међу Овчарево, и на опогор, који дѣл спада мимо Власѣно поље, и онуђе међника тѣмзи дѣлом и право у рѣку, на мрамор, и такоре прѣз рѣку и прѣз бару у Губавьч поток, који походи из Јазвине.
    Dobrodoli, zaselak Čabića, što sam dao ekonomu Radanu i njegovoj braći u baštinu, da se nasele.

    A međe su mu: od Nedeljine crkve, putem po bregu u studenac, u Svatovu poljanu i niz Vojihnin dol u Jazvinu, niz Jazvine na brdo i pod Grdanovu njivu ispod Kovačeva laza, u Trn, uz brdo iznad Urvi, takođe uz brdo, takođe pravo u Veliku cestu, u Nedeljinu crkvu.
    Засельк Чабићу, Добродоли, што да краљевство ми иконому Радану и јеговѣ братији у баштину да си населе.

    А међе му: од Недѣљине цркве путем по дѣлу у студеньц, у Сватову пољану, и низ Војихнин дол у Јазвину, низ Јазвин на дѣл, и под Грданову њиву под Ковачев лаз, у Трн, уз дѣл над Урви, такође уз дѣл, такоре право у Велју цѣсту, у Недѣљину црков.
    Srednje Selo s međama. Срѣдње село и с међами.
    Selo Kumanovo sa svojim međama koje sam ja zamenio arhiepiskopu Danilu za Jablanicu. Село Куманово и својими међами, а замѣни је краљевство ми архијепископу Данилу за Јабланицу.
    Altin sa zaseocima i sa međama.

    A ovo su međe celom Altinu: Matorski Preslop, na Tlsto brdo, na Vinogradište, kako upada u Žrkovo u Slatinu, takođe putem pod Radogoštu i pod Dlgu, u Bor, od Bora u Slepi potok, od Slepoga potoka na Ravnje, s Ravnja na Hlmac, s Hlmca u Mečinu, na Velju glavu i preko u Dročin kami i u Prude, u Bor, od Bora po brdu Vratnicu i po brdu na Črn kami i po brdu u Treskavac, po brdu nad Dobri dol i na Brnjac, na Ujezdnu, u Homorje i putem u potok, u Planik, s Planika pravo u Vrelo.
    Алтин заселки и с всѣми међами.

    А се међе всѣму Алтину: Маторски Прѣслоп, на Тлсто брдо, на Виноградиште, како упада у Жрково, у Слатину, такоре под Радогошту путем, и под Длгу, у Бор од Бора у Слѣпи поток, од Слѣпога потока на Равнје, с Равнја на Хлмьц, с Хлмца у Мечину, на Велју главу, и прѣко у Дрочин ками, и у пруде, у Бор, од Бора по дѣлу у Вратницу и по дѣлу на Чрн ками и по дѣлу у Трѣскавьц, над Добри дол по дѣлу, на Брньц, на Ујездну, у Хоморје и путем у поток, у Планик с планика право у Врѣло.
    Selo Grad u Plavu.

    A međe su mu: od Gornjega Grada posred Medveđe glave, u dub i kako se brdo spušta k bari i kako bara utiče u Lim, pa onda gore uz brdo u Brezovu ravan i brdom Lisac preko Visatora u Suhe borove, niz Mrki dol, prema Vardištima i preko u Črvenu stenu, pravo u brdo i niz brdo u prvi potok više Petrove crkve i kako se potok uliva u Lim.
    Село у Плавѣ, Град.

    А међе му од Горњега Града посрѣд Медвѣђе главе, у дуб и како дѣл спада у бару, и како бара пристаје у Лим, и пак горѣ уз брдо у Брѣзову равьн, и дѣлом у лисьц, прѣз Висатор у Суха бора, низ Мрки дол, прѣма Вардиштем, и прѣко у Чрвену стѣну, право у дѣл и низ дѣл у први поток више Петрове цркве и како пристаје поток у Лим.
    A zaselak Gradu je Jare. А засельк Граду Јаре.
  6. Mrkalj (avatar)
    Selo Komarani.

    A međe su im s Ribarima: od Vitičrevskoga potoka, preko Komarštice u Hrid, uz Hrid u planinu, po brdu u Plav, nizbrdo nad Treskavac, pod Ribarske senokose, preko Treskavačkog potoka, uz rt preko posred Bučja i posred Laništa u Velji jedraški vrh i nizbrdo po staroj međi, posred njiva u Črešnju, starom međom u Glavicu, u reku Črvšticu i niz reku kako se Stara Črvštica uliva u Lim.
    Село Комарани:

    А међе им с Рибари од Витичрѣвскога потока, прѣз Комарштицу у Хрид, уз Хрид на планину, по дѣлу у Плав на опогор над Трѣскавьц, под Рибарске сѣнокосе, прѣз поток Трѣскавьчки, уз рьт прѣко посрѣд Бучја и посрѣд Льништ у вели врх у једрашки, и на опогор по старој међи, посрѣд њив у Чрѣшњу, старом међом у Главицу, у рѣку Чрвштицу и низ рѣку како Стара Чрвштица упада у Лим.
    Selo Velika.

    A međe Velike s Ržanicom: u Petkovu crkvu i kod Beloševa brega u brdo, i kako se kamen kotrlja u Veliku i Ržanicu, uz brdo u planinu Dragojla, do Svetostefanskog hrisovulja i do Gvozda, u Grohot kod Nosa, u Salče glade, preko u Stražište i niz Vitičrevski potok kako se uliva u Komaršticu, planina Ržana i lokva.
    Село Велика.

    А међе Велицѣ с Ржаницом: у петкову црков и кон Бѣлошева брѣга у дѣл. и како се ками вали у Велику и Ржаницу, уз дѣл у планину Драгојла, до хрисовула Светостефанскога и до Гвозда, у Грохот кон Носа, у Салче гладе, прѣко у Стражиште и низ поток Витичрѣвски како пристаје у Комарштицу, планина Ржана и локв.
    Selo Trepča.

    A međe su mu s Dosuđem: u granicu, uz dol kroz Gradac, u put, i u Zagradcu u Brdce, u Visoki krš kod brda i po brdu nad Trepču kako se kamen kotrlja, i opet u Visitor, u Kićeno drvce, u Obračju stenu, u Kršic, u studenac, od studenca pravo u Kopani breg na Blatu.
    Село Трѣпча.

    А међе му з Досуђем: у границу, уз дол међу Граца у пут, и у Заграци у Брце, у Високи крш кон дѣла и по дѣлу над Трѣпчу како се ками вали, и пак у Виситор, у Кићено дрѣвце, у Обрачју стѣну, у Кршиц, у студеньц, од студенца право у Копани брѣг на Блатѣ.
    Selo Grnčarevo.

    Međa Grnčarevu sa Dosuđem: u Luki vir, u kamen, u Zavodištnu glavu, uz brdo u Velji vrh.

    A s Gusinom je međa uz Svetostefanski hrisovulj, od Peći u Litu stenu, u Kamene struge, u Javorovi dol, u Predelac, u Brest, niz Volsku, u Beli potok, posred Godilje, više Babine bukve, u Dragomanj laz kod Dlgih luka, niz Vrmošu kod Babina luga, niz reku kod Krivača, u Trnovšticu, kod Prerovnica u Osredak, u Močila kod Strmoglavnica i kod Popove luke, u Vrbu, u Trifunj krst.
    Село Грнчарево.

    Међа Грнчареву з Досуђем: у Луки вир, у ками, у Заводишну главу, на Вели врх уз дѣл.

    А з Гусином међа уз хрусовуљ Светостефански, од Пећи у Литу стѣну, у камене струге, у Јаворови дол, у Прѣдѣльц, у Брѣст низ Волску, у Бѣли поток, посрѣд Годиље, више Бабине букве, у Драгомањ лаз кон Длгих лук, низ Врмошу кон Бабина луга, низ рѣку кон Кривач, у Трновштицу, и кон Прѣровниц у Осрѣдьк, у Мочила кон Стрмоглавниц и кон Попове луке, у Врбу, у Трифуњ крст.
    Selo Vrmoša.

    Međa Črnim gorama je između Plava i Budimlje, kod Kozjega hrpta, u lokvu i pravo uz brdo kroz Benču, idući gradačkom međom i pravo u Velje brdo i u Velji kami i nizbrdo po brdu kroz Gvozd spuštajući se s brega prema Lukovim potocima, a od Zle reke kuda se niti ore niti kopa, nego je sve planina i preko potoka na put kako silazi s Lipovice, i pravo uz brdo u Lokvu, na vrh i niz Borje u Radošev kami, a od Vrmoše, kuda se niti ore niti kosi nego je sve planina.

    Rikavcu je međa Skrobotnica.
    Село Врмоша.

    Међа Чрним горам међу Плавом и Будимљом, кон Козјега хрпта, у локву и право уз брдо међу Бенчу с Градьчком међом, и право у Велје брдо и у Вели ками и на опогор по дѣлу крозѣ Гвозд, испадајуће з дѣла прѣма Луковим потоком, и од Зле рѣке кудѣ се ни оре ни копа, този все планина, и през поток у пут како спада с Липовице, и право уз брдо у Локву, на врх и низ Борје у Радошев ками, а од Врмоше, кудѣ се ни оре ни коси този планина.

    А рикавцу међа Скроботница.
    A ovo su plavske planine: Hotina gora, Štirnica, Dobra Vodica, Sedmi Bori, a međa im je od Sedmih Bora putem u studenac, a takođe i u Treskavac, od Treskavca u Lučnicu, od Lučnice uz brdo u Sečenu stenu i po brdu u Dobru Vodicu, od Dobre Vodice u Hotiš, od Hotiša u Ržanu, od Ržane putem na bor u Kruševsko brdo, od brda u potok kod polja.
    А се планине Плавске: Хотина гора, Штирнице, Добра Водица, Седми Бори, а међа им од Седми Бор путем у студеньц, такоре у Трѣскавьц, од Трѣскавца у Лучницу, од Лучнице уз дѣл у сѣчену стѣну и по дѣлу у Добру Водицу, од Добре Водице у Хотиш, од Хотиша у Ржану, од Ржане путем на бор у Крушевски дѣл, од дѣла у поток кон поља.
    Selo Dobra Reka sa zaseocima i sa svim međama, i u njoj su ugovoreni konjušari koji su bili i u stare kraljice.

    A ovo je međa Dobre Reke: do Lima, od Lima u Lučin krst, od Lučina krsta u Bahanj, od Bahnja po rtu Previne, u planinu Stlbicu, u lokvu, u rt, u Torac, po brdu na Vrato i po grebenu Trebačke planine i po grebenu mimo Dosućku planinu i po grebenu do Grnčarevske planine, u Lipovicu i putem niz Lipovicu i u Črni potok do Svetostefanskog hrisovulja.
    Село Добра Рѣка с заселки и с всѣми међами, и у њеј урочни коњуси који су били у старе краљице.

    А се међа Доброј Рѣцѣ: до Лима, од Лима у Лучин крст, од Лучина крста у Бьхьњ, од Бьхња по рту Прѣвине, у планину Стлбицу, и у локву, и у рьт, у Tорьц, по дѣлу на Врато и по дѣлу Трѣбьчке планине и по дѣлу мимо Досућку планину и по дѣлу до планине Грнчаревске, у Липовицу и путем низ Липовицу и у Чрни поток до Светостефанскога хрисовуља.
    Komovima je međa do Gradačkog hrisovulja i od Komova u Štavnu poljanu i po bregu u Vetroševice, u Velji Peh, u Dragaljev potok, niz potok u reku i niz reku u Lim А Комома међа до Градьчкога хрисовуља и од Кому у Штавну пољану и по дѣлу у Вѣтрошевице у Вели Пех, у Драгаљев поток, и низ поток у рѣку. и низ рѣку у Лим.
  7. Mrkalj (avatar)
    I priložih jeklisijarha Vasilija Leondičevića sa njegovim selom Zerzevom, a međe su mu s Brestovcem kako bara ističe iz Drima i od bare na Ilijinu crkvu, do polovine luga, na Belocrkovski put. И приложи краљевство ми јеклисарха Василија Леондичевића и с јеговѣм селом Зерзевом. А међе му з Брѣстовцем како потече бара из Дрима, и од баре на Илијину цркьв, до половине луга на пут Бѣлоцрковски.
    A međa s Posteljštacima je od Medveđega dola, kako ide Pločki put na Rajka Posteljštaka kuću i na Zasedalište i posred Gradišta u Drim i po onoj strani Drima na Cestan kako je Drim tekao pod Veliki breg. А с Постељћаки међа, од Медвѣђега дола, како греде Плочки пут на Рајка Постељштака кућу и на Засѣдалиште, и посрѣд Градишта у Дрим. и по оној странѣ Дрима, на Цѣстьн како је дрим текьл под Вели брѣг
    Takođe i Prokopija Bogdanovića sa braćom i sa selom Paležima i sa svim međama u Brskovskoj župi.
    Такожде и Прокопија Богдановића с братјом, и с селом с Палежи, и с всѣми међами у Брсковској жупѣ.
    I u Ljubovićkoj župi Marko Kostić s decom i sa selom Jablčnom, a Črni Vrh mu je zaselak. U Komštici da sebi kosi seno. Međa mu je od Đevčine kako put ide uz goru u Košutu, pa gore u Savin senokos. И у Љубовићкој жупѣ Марко Костић и с дѣцом и с селом Јаблчном, и Чрни му Врх заселје. У Комштици сѣно да си коси. А међа му од Ђевчине како пут греде уз гору у Кошуту, и горѣ у Савин сѣнокос.
    Vlasi Ratiševci sa svojim međama; Vlasi Sušičani sa svojim međama; Vlasi Vardištani sa svojim međama; Vlasi Lepčinovci sa svojim međama; Vlasi Tudoričevci sa svojim međama. Власи Ратишевци и својими међами; Власи Сушичане и својими међами; Власи Вардиштане и својими међами; Власи Лѣпчиновци и својими међами; Власи Тудоричевци и својими међами.
    A evo koji htedoše da budu sokalnici:

    U Dečanima Krajislav i Mihoje; u Belegu Jaroslav Uvratičević; u Prapraćanima Predak i Preja Pavlović; u Istinićima Radoslav Bogdanović i Tul i Miroje Srdanović i Priboje Brajković; u Ljubolićima Mihoilo Dragoslaljić i Mirad Dragobratić; u Hrastovici Trošan i Mileša i Dragina i Brata; u Prilepima Vojko i Stanimir Negojević i Ozroje i Rajko zajedno s Vojihnom i Dragomil i Hranislav; u Babama Radomir Pribičić i Zoran; u Grmočelu Dobrovoj i Šiša i Demon i Tornik i Drajko Šapranović; u Čabiću Preljub Berojević, Pribac Hranetić, Miloš Toljenović, Dumica, Dobrčin Hrančić, Radoslav Štrbac, Bogoje Bratomiljić, Dragoman Hlečko, Gojimir, Ptulja Hranen, Bojko Budnić, Bujan s Predislavom, Bojko Dobrošević, Stajko Grupšić, Mirko sa zetom Vojilom, Budimir Britva; u Plavu u Velici Obrad Radinović, Pomen, Predoje, Hranislav; u Komaranima Radoslav, Andreja; u Trepči Luka; u Grnčarevu Raduj i Bogoje Bogutović i Radoslav Ljubslaljić; u Vrmoši Toloje i Hranota, Miljak; u Dobroj Reci Ljiljanović Smilj, Vitan Vilčić, Dobretko Đulić.
    А се кто хте бити сокалници:

    У Дѣчах Крајислав и Михоје; у Бѣлѣзѣ Јарослав Увратичевић; у Прапраћах Прѣдак и Прѣја Павловић; у Истинићих Радослав Богдановић и Тул и Мироје Срдановић и Прибоје Брајковић; у Љуболићих Михоило Драгослаљић и Мирад Драгобратић; у Храстовици Трошан и Милеша и Драгина и Брата; у Прилѣпѣх Бојко и Станимир Нѣгојевић и Озроје и Рајко с Војихном заједно и Драгомил и Хранислав; у Бабах Радомир Прибичић и Зоран; у Грмочелѣ Добровој и Шиша и Демон и Торник и Драјко Шапрановић; у Чабићи Прѣљуб Беројевић, Прибьц Хранетић, Милош Тољеновић, Думица. Добрчин Хранчић, Радослав Штрбьц, Богоје Братомиљић, Драгоман Хлѣчко, Гојимир, Птуља Хранен, Бојко Буднић, Бујан с Прѣдиславом, Бојко Доброшевић, Стајко Групшић, Мирко и зетем с Војилом, Будимир Бритва; у Плавѣ у Велицѣ Обрад Радиновић, Помен, Прѣдоје, Хранислав; у Комарах Радослав, Андрѣја; у Трѣпчи Лука. у Грнчаревѣ Радуј и Богоје Богутовић и Радослав Љубслаљић; у Врмоши. Толоје и Хранота, Миљак; у Доброј Рѣцѣ Љиљановић Смил, Витан Вилчић, Добретко Ђулић.
    A ovo su mađupci:

    u Velici Vladoje, Družoje, Dragojlo, Negoslav, Dragoš, Kotilko, Rajko, Đuroje, Stanko, Gradoje;

    u Komaranima Radin Stajšić, Milosav, Miroje, Milovan, Milgost, Miloslav Maglić, Draja Dragović, Obradac, Draguj Srdanović, Đuroje Dobrić, Radetko Milojević, Rajko i brat mu Bogoje, Hranimir, Bogdan Krčelej.
    А се мађупци:

    у Велицѣ Владоје, Дружоје, Драгојло, Нѣгослав, Драгош, Котилко, Рајко, Ђуроје, Станко, Градоје;

    у Комарах Радин Стајшић, Милослав, Мироје, Милован, Милгост, Милослав Мьглић, Драја Драговић, Обрадьц, Драгуј Срдановић, Ђуроје Добрић, Радетко Милојевић, Рајко и брат му Богоје, Хранимир, Богдан Крчелѣј.
    Altinjanin Zaharija i Mihal stanuju u Pilotu i Nikiti i ostavismo ih da daju crkvi svile: Zaharija četiri hiljade, a Mihalj dve hiljade godišnje.
    Сѣди Алтињанин Захарија и Михаљ у Пилотѣ у Никитѣ и остависмо их, а да давају цркви свиле: за всако годиште Захарија 4 тисуће, а Михаљ 2 тисући.
    Postavi iguman Arsenije Miloša Bratoslaljića s njegovim rodom u Trnavi da čuvaju zabran.
    Посади игумен Арсѣније Милоша Братослаљића и с родом у Трнавѣ да забѣла бљуде.
  8. Mrkalj (avatar)
    I još potpomognut milošću Božjom zavetovao sam se Gospodu mome svedržitelju da mi pomogne protiv mojih protivnika, protiv cara bugarskog, i pomože mi. И јеште благодати Божијеј поспѣштвујуштими обештах се Господеви мојему Пандократору да ми поможе на супротивники моје на цара блгарскога, и поможе ми.
    I priložih selo Rziniće sa svim međama i dva katuna vlaha.

    A ovo su planine: Pleš, Đerovica, Pločica, Turteš, i kupih u Vitomira Ujezdnu i ove sve planine sa svojim međama.
    И приложи краљевство ми село Рзиниће и с всѣми међами, и 2 катуна влах.

    А се планине Плѣш, Ђеровица, Плочица, Туртеш, и купи краљевство ми у Витомира Ујездну и сије все планине својими међами.
    A ovo je zakon za merophe koji zemlju drže: da oru šest mati pšenice, dve ovsa, dve prosa, dve vinograda mat merom, kao i po drugim crkvama.

    Zgon da nemaju, a bedbu da imaju, a što uzoru bedbom, to bedbom i da se obradi.
    А се закон мѣропхом кто земљу држе: да ору 6 мьти пшенице, 2 овса, 2 проса, 2 винограда мьт мѣром, јако и по иних црквах.

    Згона да им не, бѣдбу да имају, и што узору бѣдбом този да се бѣдбом истежи.
    A za sokalnike zakon: mat pšenice, mat prosa, mat ovsa i mat vinograda. А сокалником закон: пшенице мьт, проса мьт, овса мьт, винограда мьт.
    A kovači i zlatari i sedlari i krojači i kožari i svi majstori da rade i da oru kao i sokalnici. I ono što bi od žita i vina obradili sokalnici i svi majstori, pošto srede, sve da predadu u crkvu. А ковачје и златарје и седларје и шьвци и стргунје и вси мајсторје да работају и ору јако и сокалници. И што хоте сокалници и вси мајсторје тежати жито и вино все да сврстовавше и прѣдаде у црков.
    A seno da kose kako meropsi tako i sokalnici, tako i svi majstori. Koja sela imaju sena, da ga, takođe kose, a u kojem selu nema crkvenog senokosa, a oni da kose onde gde se iguman dogovorio sa zborom. А сѣно да косе како и мѣропси тако и сокалници, тако и вси мајсторје. И која села сѣна имају да га такози косе, а у којем селѣ нѣ црковнога сѣнокоса, а они да косе где је игумьну зговорно сь збором.
    Jagnjetinu svako da daje, a popovi da daju vrhovinu kako su je i kod episkopa davali, jer sam ja kupio tu vrhovinu od hvostanskog episkopa. Јагњетину всак да даје, а попове да дају врховину како ју су и у пископа давали, јере купи краљевство ми тузи врховину у пископа хвостьнскога.
    Meropaška rabota je trebljenje žita. Мѣропша работа штице житотрьѣбљенје.
    Slad da prave sva sela kojima naredi iguman. Слад да чине вса села којим игумен повели.
    Sluge koje idu na put sa igumanom, ili s kojim kaluđerom, po crkvenom poslu, da se hrane crkvenom hranom, a ko sam ide po crkvenom poslu da se hrani od kuće. Отроци кто с игумьном на пут греду, а или с којим калуђером, по црковној работѣ, да се црковним брашном храни, а кто сам греде по црковној работѣ да се од куће храни.
    Vinograd svako da kopa, ili pop ili ko bilo ko zemlju drži. А виноград всак да копа, или поп или кто љубо кто земљу држи.
    Ako se nekom greškom dogodi požar u manastiru, sluge da pomažu u radu. И ако се по нѣкојем грѣху нанесе погорѣти манастиру, отроци да помагају дѣлати.
    Vlah koji napasa kobile, da ne uzima beleg od kobila, nego da se hrani mesečnom platom, a oni koji napasaju ovce da uzimaju na Đurđevdan ovcu s jagnjetom, a ono što izgubi da plati, a mesečnu platu da uzima. Влах кто кобиле пасе да не узима бѣлѣга оть кобил, нь да се храни мѣсечином, а кто овце пасу да узимају на Георгијев дьн овцу с јагњетем, а што изгуби да плати, а мѣсечину да узима.
    Srbin da se ne ženi od vlaha, a ako se oženi da je vodi u merophe, pa da je i njoj meropaški zakon, a i njenim unucima. Србин да се не жени у власѣх, ако ли се ожени да ју веде у мѣропхе и да је ње мѣропынки закон, и унучију јеје.
    Crkvena zemlja da se uopšte nikome ne daje, a onaj kod dođe crkvi, ako je sokalnik, da se kod sokalnika nastani gde bude obilje zemlje. Земља црковна да се у бь никому не дава, а кто приде к цркви ако је сокалник, да се к сокалником присади где буде обилје земље.
    Seoska zemlja da se ne cepa ni od jednog sela ni za boljarina, ni za sokalnika ni za popa. Oтеса да нѣ ни од когаре села, ни бољарину ни сокалнику ни попу.
    A za rataje: koliko ima iguman zaprega u kom selu iz toga sela da odredi za rataje koga hoće. A за ратаје: колико има игумен плугов у којем селѣ од тогађере села да постави ратаје кога хоће.
    U bilo kom selu u kojem se nalaze majstori, pa rode tri ili četiri sina, da ostane jedan na svom mestu, a ostali da postanu sokalnici, a ko bi zaželeo da uzme zemlju od meropaške zemlje, a on da postane meropah. И у којем љубо селѣ кто се маисторје обрьѣтају, тере се разроде 3 воља 4 синове, да остане једин на својем месте, а остали да поступе у сокалнике, ако ли си узљуби узети земљу од мѣропьшке земље, а он да поступи у мѣропхе.
    Popovski sinovi koji izuče knjigu, da ostanu sa ocem na svojoj popovskoj deonici, ako li knjigu ne izuči, a on neka bude meropah, a da se pop od popa postavi. Поповсци синове кто књигу изучи. да стоји с оцем на својем ждрѣбју, ако ли књиге не изучи, а он да је мѣропьх, а да се поп од попа стави.
    Ako li meropahov sin izuči knjigu, on neka bude meropah. Aко ли мѣропьшић књигу изучи да је мѣропьх.
    Sela da ne nose tovar, nego svako selo da hrani po jednog tovarnog konja da nosi crkveni tovar, a ako lipše pod crkvenim tovarom da ga crkva nadoknadi, a ako ugine u selu, da ga selo nadoknadi. Села товара да не носе, нь да храни всако село по једнога коња кудра да носи црковни товар, да ако умре под црковним товаром да га црков на мѣсто постави, ако ли умре у селѣ да га село на мѣсто постави.
    Plata za saslušavanje svedoka, taksa za jamčenje i kazna za onoga ko se ne bi odazvao pozivu s pečatom je četiri dinara,

    a za vraždu, onako kako je zakon po srpskoj zemlji, crkvi polovina, a potkazivaču polovina.
    Послух рука печат 4 динари.

    а за вражду, како је закон по српској земљи, цркви половина, а наводчији половина.
    Vlasi da nose propisanu so od crkvenog dohotka, a što donesu više, da je crkvi polovina, a polovna vlasima, a ako crkva bude želela može i to da im otkupi. Власи закону сол да носе од дохотка црковнога, а што веће донесу, да јест половина цркви, а половина влахом, ако ли црква узљуби и този да им откупи.
    Ažurirano 11.08.2017. u 23:00, autor: Mrkalj
  9. Mrkalj (avatar)
    Sve ovo završivši, Spasitelju moj, predadosmo božanstvenoj i neiskazanoj tvojoj moći, jer ti si davalac dobra, neiscrpni izvor svakog dara, uslišitelj svih koji te prizivaju istinom, ne želeći da iko propadne, nego zapovedajući svima da se spasu i da dođu do poznanja istine. С си вьса сьвршивше Спасе мој, и прѣдахом божьстьвнѣј и неизреченьѣј државѣ твојеј, ти бо јеси датељ благих, источник вьсакому данију неоскудни, услишитељ вьсѣм призивајуштим те истиноју, не хотеј нијединомуже погибнути, нь повелѣваје вьсѣм спасти се и вь разум истини прити.
    Jer svi se dive takvoj promisli koju pokaza za naše spasenje izabravši da se ovaploti, i pokaza slavu svoju učenicima svojim i nama darova krunu carstva zemaljskog i pokaza slavu svoju učenicima svojim i nama darova krunu carstva zemaljskog i pokaza slavu svoju pred zemaljskim carevima i mnogim narodima opet nam spremajući venac carstva nebeskog, jer reče u svom svetom jevanđelju: „Priđite, blagosloveni oca moga, nasledite carstvo nebesko koje vam je pripremljeno"; i opet: „Gde dva ili tri moje ime prizovu, tu sam ja među njima"; i prorok David govori: „Koliko je dobro, koliko je lepo kada braća žive zajedno, jer je za ovo Gospod zaveštao večni život".
    Вьсачьска бо удивљајут се таковому смотренију, јако за наше спасеније вьчловѣчити се изволи, и показа славу своју учеником својим, и нам дарова вѣньц царства земьљнаго и показа славу своју прѣд цари земьљними и многими језики, и паки готоваје нам вѣньц да царства небеснаго, рече бо вь светѣм својем јевангелији: „Придѣте, благословени оца мојего, наслѣдујте уготованоје вам царство небесноје;" и паки идеже: „Два или трије име моје призовут ту аз јесьм посрѣд их"; и пророк Давид глагољет: „Се кол добро и кол красно јеже жити. братији вь купѣ. о сем бо завешта Господ живот вѣчни".
    Radi ovoga i ja, grešii i nedostojni rob Hristov, Stefan Uroš Treći, Bogom pomilovani kralj svih srpskih i pomorskih zemalja, sabrah Sabor srpske zemlje, arhiepiskopa i episkope i igumane i kaznace i tepčije i vojvode i sluge i stavilce i dogovorih se sa njima i primih blagoslov od gospodina mi oca arhiepiskopa Danila i svih episkopa i svih igumana i od celog Sabora srpskog za ono što je priloženo ovome hramu. Сего ради и аз, грѣшни и недостојни раб Христу, Стефан Урош III, Богом помиловани краљ вьсѣх српских и поморских земьљ, сьбрах Збор српскије земље, архијепископа и јепископи, и игумени, и казьнце и тепчије и војеводи и слуги и ставилце, и зговорих се с ними и пријех благословеније от господина ми и оца архијепископа Данила и вьсѣх јепископ и вьсѣх игумен и от вьсего Сьбора српскаго јеже о приложенији храму сему.
    Ko će iskazati Božja milosrđa učinjena za mene? On je pokazao čudo divnije i slavnije od svih čudesa! И кто исповѣст јаже о мнѣ милосрдија Божија? Показа чудо дивнѣје и славнѣје вьсѣх чудес!
    Dok se ovaj hram zidao i dok se ova hrisovulja ispisivala u mome domu u Porodimlji, iznenada se pomami car Bugarski Mihail Šišmanić sa četiri silna cara i sa stranim narodima i sa mnogim neznabošcima, želeći da u ratu s mojim kraljevstvom pretome srpsku zemlju. Pošto sam protiv njega izašao s mojim voljenim sinom, mladim kraljem Stefanom i sa svom vlastelom moga kraljevstva, podigavši ruke k nebu, rekoh: „Slava tebi besmrtni care, kako su nepravednu misao i nedoličnu nameru ovi carevi smislili za mene". U velikoj borbi, s pomoću božjom i molitvama mojih svetih roditelja i praroditlja ubih cara Mihaila i satreh njegovu nadmenost i druge careve pobedih i razbih i uzeh njihovu imovinu na mestu zvanom Velbužd, 6838. (1330.) godine, jula meseca, 28. dana. Храму сему жиждему и сијему хрусовулу записивајемому вь дому краљевства ми у Породимљи, вьнезапу победи се цар Блгарски Михаил Шишманић сь инѣми силними 4-ми цари и сь иноплеменими језики и многими погани, на бран краљевства ми прѣјети хоте српску земљу. Аз же противу јему изьшьд и сь вьзљубљеним сином краљевства ми младим краљем Стефаном и сь вьсѣми властели краљевства ми, и вьздѣв руцѣ на небо, и рекох: „Слава тебѣ прѣвѣчни цару. јако неправедно помишљеније. и неподобно свештаније сији царије свешташе о мнѣ". И бившеј рати голѣмѣ, и сь помоштију Божијеју и молитвами светих родитељ и прѣродитељиј краљевства ми цара Михаила убих и отјех поношеније јего и иније царе побѣдих и разбих и вьзех достојанија их на мѣстѣ рекомѣм Велблужд, вь лѣто 6838. мѣсеца јулја вь 28. дьн.
    Dakle, bogoljubiva čeda, da ovo čuvši shvatimo milosrđe Božje prema nama. Potrudite se ne samo da se ne razori ili ne oduzme što od moga priloga i dara ovome hramu, nego štaviše da nadopunite ono što nedostaje, jer svi koji živimo na zemlji, kada pomremo, grobu ćemo predati svoja tela. Да тѣм убо слишавше, богољубиваја чеда, разумѣјим јеже на нас милосрдије Божије, потьштите се сије моје приношеније и дарованије храму сему, не тькмо што разорити или отнети нь паче и недостатьчнаја исплните, имам бо вьси живуштеји на земљи, смрт вькусивше гробу прѣдати телеса наша:
    Koga Bog izabere da kraljuje posle mene u bogodarovanoj našoj otadžbini, njemu nalažem svaku pomoć i osvetu. Ako se ko drzne da razori nešto od onoga što je zapisano u ovoj hrisovulji, od onoga što je u domu ili od spoljašnjega, takav da bude proklet i zasužnjen u ovom veku i u budućem od Gospoda Boga svedržitelja i od prečiste njegove matere i od svih svetih koji su od pamtiveka bili ugodni Bogu, neka bude pridružen Judi izdajniku i Kainu bratoubici i da se na njega ne smiluje Gospod, kao ni na Sodom i Gomor i da na sudu bude zajedno s onima koji su se odrekli slave Božje i koji su rekli: „Uzmi ga, uzmi, raspni, krv njegova na nas i na čeda naša".
    Да јегоже Бог изволит краљевствовати по мнѣ вь богодарованѣм отьчьствѣ нашем, на того вьзлагају вьсаку помошт и освету. Да аште кто дрзнет разорити от записаних вь хрисовуљи сем, вьнутьрњих дому или от вьнѣшњих, такови да будет проклет и завезан вь си вѣк и вь будушти от господа Бога вьседржитеља и от прѣчистије јего матере и от вьсѣх светих от вѣка Богу угодивших, да јест причьтен Јудѣ прѣдатељу и Каину братоубијцу и да не смилит се Господеви, јако и Содом и Гомор и да станет на судишти сь отрекшими се слави Божије, и рекшими: „Вьзми, вьзми, распни, крв јего на нас и на чедѣх наших".
    I od bogodarovane nam krune neka bude proklet i zasužnjen, amin! И от богодарованаго нам вѣнца да будет проклет и завезан, амин!
    STEFAN UROŠ TREĆI
    po mislosti Božjoj kralj svih srpskih i pomorskih zemalja
    СТѢФАН УРОШ III
    по милости Божијеј краљ вьсѣх српских и поморских земьљ.
  10. zxy (avatar)
    Nemam reči da ti zahvalim za ove divne tekstove koje si nam predstavio jer bez ovog tvog bloga nikada za njih ne bih ni čuo a kamo li ih video.U ovim smutnim vremenima deluju kao bistra voda izvorska koja krepi i nadu daje da ćemo se možda ipak jednog dana okrenuti svojim korenima ne bi li opstali u ovom svetu koji planski melje i razgradjuje naše narodno biće,i ne samo naše....
  11. Mrkalj (avatar)

    Freska iz manastirske crkve u Dečanima,
    oko 1350. godine
    Puno ime Stefan Uroš III Nemanjić
    Datum rođenja oko 1276/posle 1284.
    Mesto rođenja nepoznato
    Datum smrti 11. novembar 1331.
    Mesto smrti Zvečanski grad
    Srbija
    Grob Manastir Dečani
    Dinastija Nemanjići
    Otac Stefan Uroš II Milutin
    Majka Jelena/Ana Terter
    Veroispovest pravoslavlje
    Supružnik Teodora Smilec, Marija Paleolog
    Potomstvo Stefan Uroš IV Dušan, Teodora, Simeon Siniša, Jelena, Dušic
    Kralj Srbije
    Period 1322–1331.
    Prethodnik Stefan Uroš II Milutin
    Naslednik Stefan Uroš IV Dušan



    Freska Stefana Dečanskog u manastiru Sveti Jovan Bigorski u Makedoniji.
  12. Mrkalj (avatar)
    UVODNA REČ
    Piše: Milica Grković

    Među najznačajnije i najgrandioznije srpske hramove srednjeg veka ubraja se crkva Vaznesenja Hristovog u manastiru Dečani završena 1334-35. godine, zadužbina i grobna crkva kralja Stefana Uroša III nazvanog po manastiru Stefan Dečanski. Blagodareći činjenici da su dečanski manastir i život njegovog ktitora opisani u većem broju srednjovekovnih literarnih dela nego i jedan srpski manastir, ali i u hrisovuljama, nalazimo niz značajnih podataka — o životu Stefana Dečanskog, o manstirskom vlastelinstvu, o graditelju crkve franjevcu Viti iz Kotora, ustrojstvu manastira, vremenu polaganja ktitorovih zemnih ostataka u grobnicu u crkvi, kao i o poznijoj translaciji i kanonizaciji Stefana Dečanskog, što je crkvu Vaznesenja Hristovog u Denanima uzdiglo iznad mnogih drugih vladarskih zadužbina. Postavši mesto hodočašća, crkva je vekovima darivana bez prekida što je vremenom stvorilo izuzetnu riznicu bogatu ikonama, bogoslužbenim predmetima i rukopisnim i štampanim knjigama.

    Crkva koja je podignuta po programu i za potrebe istočnohrišćanskih obreda, dobila je strukturni sistem i spoljnu obradu romaničkog stila. Dečanski saborni hram sadrži najraskošniji i najbogatiji klesani ukras srpske srednjovekovne umetnosti, ali i najveću srednjovekovnu galeriju fresaka. Slikane u razdoblju od 1339. do jeseni 1347. godine, ili leta 1348, sa preko hiljadu pojedinačnih figura i scena razvrstanih u više od 20 ciklusa, freske predstavljaju i najveći izvor podataka o vizantiskoj ikonografiji.

    Bogatstvo srpske dinastije Nemanjića uloženo u podizanje dečanskog hrama i vlastelinstva bilo je poznato ne samo u srednjovekovnoj Srbiji, nego i van njenih granica. Svojom raskošnom lepotom hram je nosio poruku o snazi srpske države na Kosovu i Metohiji i najlepše poruke budućim generacijama o tome kako se čuvala i proslavljala hrišćanska vera i koliko je u to ulagano. Na žalost, ekonomska snaga ovog manastira nije dugo trajala. Kada su Turci porobili Srbiju krajem XIV veka, razorili su manastirsku ekonomiju i rasturili posede. O tome najbolje svedoči kneginja Milica koja je vrlo brzo obišla manastir i na osnovu darovnice kralja Stefana Dečanskog izdala novu, kako bi sabrala ono što je rastureno i vratila ono što je oteto. Napor kneginje Milice bio je kratkog veka. Posle kneginjine smrti i pada despotovine, srpskom zemljom ovladali su muhamedanci kojima su bile strane hrišćanske svetinje. O manastiru je brinuo narod koji je živeo u okolini i monasi koji su život posvećivali Hristu Pantokratoru i očuvanju ove svetinje. Vernici kažu da su manastir štitile mošti svetog kralja Stefana Dečanskog koje se vekovima nalaze u manastiru.

    Istorijski izvori svedoče koliko je puta manastir bio bez zaštite i koliko puta je stradao. Prva hrisovulja manastira Dečani vekovima se čuvala u skrivnici manastira sa vrednim rukopisnim knjigama i mnogim dragocenostima. Današnja sudbina ovog manastira teža je nego ikad. Vekovima se znalo da je to srpska svetinja i Srbi su je čuvali. Proterivanjem Srba sa svojih vekovnih ognjišta, falsifikovanjem istorijskih podataka i besramnim lažima o tome da je manastir Dečani albanski manastir i da su Srbi na ovom prostoru bili okupatori, albanska etnička zajednica sa ovog dela evropskog tla tzv. „srpskog Jerusalima" šalje duboko anticivilizacijsku poruku Evropi i svetu.

    Zahvaljujući sadržaju Prve dečanske hrisovulje izdate 1330. godine, jeziku kojim je pisana, a naročito imenima ljudi i mesta koja su u njoj zabeležena, jasno je da je manastir Dečani srpsko kulturno i duhovno nasleđe koga je podigao kralj Stefan Dečanski iz dinastije Nemanjića na teritoriji srpske države, za Srbe koji su tu živeli na svojoj zemlji i čuvali hrišćanstvo, svoju pradedovsku veru. Pored ove osnivačke hrisovulje poznate su još dve verzije u obliku knjige. Pre tri decenije Pavle Ivić i Milica Grković priredili su za štampu sve tri Dečanske hrisovulje. Na žalost, preveliki obim hrisovulja nije dozvoljavao da se Prva dečanska hrisovulja izda na način kako bi pružila sve izvorne informacije i odgovarala zahtevima onih koji će je koristiti.

    Pored brige da se kulturna baština sačuva i zaštiti od vandalskih nasrtaja apbanskih terorista koji su se nakon katastrofalnih uništavanja 1999. godine, na žalost, ne smanjenom žestinom ponovili i marta 2004. godine, Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije — MNEMOSYNE nastoji da široj međunarodnoj i domaćoj javnosti pokaže šta je sve nastalo na Kosovu i Metohiji, a predstavlja izuzetnu vrednost ne samo za srpski narod, nego za hrišćansku kulturu u celini. Centar MNEMOSYNE ukazuje na sve neophodne mere zaštite spomenika, objekata, prirode, kao i zaštite elmentarnih ljudskih prava srpskog naroda i drugih nealbanskih zajednica koje je potrebno preduzeti u situaciji kada se ovaj deo teritorije Republike Srbije nalazi pod upravom Misije UN-a, što je, svojevrsan paradoks na evropskom tlu početkom trećeg milenijuma. Zato su se u izdanju Centra MNEMOSYNE u proteklom periodu pojavila dokumenta i publikacije koje daju stručne ocene stanja, ali i predloge za rešavanje vrlo složenih pitanja u domenu kulturne baštine, a u skladu sa osnovnim principima itegralne zaštite „zajedničkog evropskog nasleđa".

    U znak predstavljanja manastira Dečani i celokupnog hrišćanskog nasleđa na Kosovu i Metohiji pred svetom, Centar MNEMOSYNE daje doprinos objavljivanjem na engleskom jeziku prve darovnice kralja Stefana Dečanskog čime je, bez svake sumnje, ostvaren i izuzetan izdavački poduhvat.

    Ova Hrisovulja je čuvena vekovima u manastiru Dečani, a danas se nalazi u Arhivu Srbije. To je dovoljan razlog da se Manastir Dečani i Arhiv pridruže naporima Centra MNEMOSYNE u objavljivanju jednog od najznačajnijih srednjovekovnih dokumenata Srbije.

    Centar MNEMOSYNE

    Beograd, mart 2004.
  13. Mrkalj (avatar)
    HRISOVULJA KRALJA STEFANA UROŠA TREĆEG MANASTIRU DEČANI

    Istorijat
    U kancelarijama srpsknh vladara, vlastele i u manastirskim pisarnicama nastalo je mnogo dokumenata značajnih za političku i kulturnu istoriju srpskog naroda. Nažalost, tokom vremena mnogo pisanih isprava i bogoslužbenih knjiga je zauvek propalo. Pored toga što je u strašnim ratovima, požarima i drugim katastrofama nestalo bogato nasleđe, ipak je do naših dana sačuvano dosta pisanih izvora koji svedoče o srpskim srednjovekovnim državama. Najstariji pisani izvori potiču s kraja dvanaestog veka. Nema sumnje, i pre tog vremena postojala je srpska pismenost. Čuveno Miroslavljevo jevanđelje,[1] najlepši srednjovekovni spomenik, pisan krajem dvanaestog veka, svedoči da je srpski književni jezik već ranije bio formiran i da je u srpskoj državi bilo uzora na koje se pisar jevanđelja ugledao. Povelja Kulina bana,[2] pisana krajem dvanaestog veka, pokazuje kakve su se promene dogodile u srpskom narodnom jeziku. Sigurnost koju je pokazao pisar u poznavanju pravopisa i jezika pokazuje da je u kancelariji Kulina bana postojalo dosta sličnih dokumenata. Među nastarijim poznatim svedočanstvima koja govore o srpskoj državi i narodu jeste osnivačka povelja manastira Hilandara.3 Mada ova povelja nije naročito opširna, iz nje se može saznati o počecima podizanja dinastije Nemanjića, ali i povezanosti župana Stefana Nemanje sa ranijim srpskim vladarima, njegovim dedovima i pradedovima. Ovde je dat veoma važan podatak o poklonima koje je ktitor dao manastiru Hilandaru. Darovi koje je Nemanja dao vezani su za Prizren, Hoču i druga mesta koja su i danas poznata na Kosovu i u Metohiji, što svedoči da su u ovoj oblasti živeli Srbi.

    Iz trinaestog veka poznat je veći broj vladarskih isprava i raznih bogoslu žbenih knjiga, pisanih u kancelarijama vladara i vlastele i u pisarnicama srpskih manastira. Najviše pisanog nasleđa je ostalo iz vremena Stefana Prvovenčanog, kralja Radoslava, kralja Vladislava, kralja Uroša i kralja Milutina.

    Srednjovekovna Srbija je bila na vrhuncu moći u prvoj polovini četrnaestog veka. Nema sumnje, u to vreme je bila najznačajnija balkanska zemlja. Zidani su najveći manastiri, vladarski dvorovi su bili slični vizantijskim dvorovima, u rudnicima su kopane dragocene rude, trgovalo se sa susednim zemljama. U skladu sa tim cvetala je i pismenost. U to vreme nastalo je i najviše vladarskih isprava. Sazidani su najznačajniji srpski manastiri i za njih napisane najobimnije zlatopečatne povelje.

    Kralj Milutin je dao manastiru Svetog Stefana u Banjskoj na Kosovu zlatopečatnu povelju[3] koja je imala skoro tri hiljade redova. U njoj su popisani svi darovi koje je manastir dobio od vladara. Posle turske okupacije manastir Banjska je porušen a hrisovulja odneta u Istanbul, gde se i sada nalazi. Sličnu povelju je svojoj zadužbini manastiru Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u blizini Prizrena dao car Dušan.[4] Turci su i ovaj manastir razrušili, a jedna sveštenička porodica čuvala je ovu povelju u svome domu do kraja devetnaestog veka, a zatim je predala slobodnom Beogradu. U Narodnoj biblioteci u Beogradu čuvala se do Prvog svetskog rata, a onda je 1915. godine nestala i do danas o njoj niko ništa ne zna.

    Za vreme podizanja manastira Dečana 1330. godine kralj Stefan Uroš Treći izdao je hrisovulju kojom je utvrđen pravni položaj zadužbine i veličina poseda koji je tom prilikom bio priložen kraljevoj zadužbini. Bilo je dosta razloga da se osim prve verzije napišu još dve kako bi bila svima poznata svaka promena na manastirskom dobru. Pored mnogih dragocenosti u riznici manastira Dečana čuvane su vekovima sve tri verzije osnivačke kraljeve zlatopečatne darovnice, nastale u prvoj polovini četrnaestog veka.

    Najstarija verzija nalazi se danas u Arhivu Srbije u Beogradu pod signaturom R-2. Čuvanaje u manastiru Dečani do druge četvrtine devetnaestog veka. Izgleda da je tada preneta u manastir Studenicu jer je to bilo za tako važan spomenik bezbednije mesto. Prema svedočenju Jovana Sterije Popovića, načelnika Popečiteljstva prosvete, od 26. decembra 1846. godine, ova hrisovulja je bila na čuvanju u srpskom narodnom muzeju.[5] Polovinom devetnaestog veka vraćena je u Dečane, o čemu svedoči u svojoj knjizi Dečanski prvenac Gedeon Jurišić.7 Miloš Milojević je potvrdio da je 1871. video u manastiru ovu dragocenost, koju su monasi dobro čuvali znajući njenu pravu vrednost.8 Od 1903. do 1916. manastir Dečani je bio pod upravom ruskih monaha. Oni su hrisovulju preneli u ćeliju svetog Jovana Zlatousta u Svetoj Gori.9 Srpska crkva kao i srpski naučnici bili su uznemireni zbog toga. Na skupu Srpske akademije krajem 1907. godine bilo je odlučeno da se umoli g. ministar prosvete i crkvenih poslova da preduzme potrebne korake da bi je vratili manastiru.10 Umesto u Dečane, hrisovulja je doneta u Beograd, a Ministarstvo vera ju je u martu 1921. godine dalo Državnom arhivu kako bi bila dobro čuvana.11

    Od dana kada je otkrivena u Dečanima pa do novog vremena hrisovulja je bila predmet velikog interesovanja, pa je nekoliko puta izdavana u celini ili se pisalo o njenim najzanimljivijim delovima. Prvi put je postala dostupna javnosti 1840, kada je štampana u Srpskim spomenicima.12Iz tog izdanja se saznaje da se original nalazio u jednom manastiru u kneževini Srbiji. To je mogla biti Žiča. Dosta dečanskih knjiga je 1835. preneto u taj manastir jer je bilo neophodno renovirati Dečane. Međutim, nije isključeno da je bila u Beogradu kada je neko napravio prepis kako bi ga Popečiteljstvo prosvete poslalo Pavlu Karano-Tvrtkoviću da ga štampa uz Dubrovačke povelje srpskih vladara. Dečanski jeromonah Gedeon Jurišić je posvedočio u knjizi Dečanski prvenac da se hrisovulja nalazila u Dečanima gde ju je on video 1852, opisao i u celini izdao. Na osnovu izdanja Pavla Karano-Tvrtkovića i Gedeona Jurišića Fr. Miklošić je uneo ovaj tekst u svoje izdanje srpskih srednjovekovnih spomenika.14 Iste godine je štampana i u Rusiji po prepisu Stefana Verkovića.15 Nažalost, ni jedno od ovih izdanja nije u potpunosti tačno i ne može se koristiti za paleografska i jezička istraživanja.16


    [1] Никола Родић, Гордаnа Јовановић, Мирослављево јеванђеље, Српска академија наука и умет- ности, Институт за српски језик, Београд 1986.
    [2] Осамсто година Повеље босанског бана Кулина, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Сарајево 1989.
    [3] Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА, IV, у Београду 1890, 1-11.
    [4]Лнко Шафарикв, Хргсовоула цара Стефана Душана, кошмђ оснива монастирЂ Св. Архангела Михаила и Гавршла у Призрену године 1348?, ГласникЂ Друштва србске словесности, XV, Београд 1862, 264-310.
    [5] 1оаннЂ С. ПоповићЂ, Древности србске, Повел& и дипломе, ГласникЂ Дружтва србске слове- сности, I, Београд 1847, 153-183.
    Ažurirano 12.08.2017. u 04:01, autor: Mrkalj
  14. Mrkalj (avatar)
    Opis i sadržaj

    Hrisovulja je napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390 x 5200 mm u kraljevom domu u Porodimlji, a to je neosporno bio vladarski dvor u Nerodimlji u južnom delu Kosova17. Pisana je ustavnim slovima, crnim mastilom, a inicijalna slova i kraljev potpis izvedeni su crvenom bojom. Ovako duga hrisovulja napravljena je od osam pergamenata prefinjene izrade. Gornji kraj je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenta. U sredini vrha povelje nalazi se ornament u obliku plavog kruga prečnika 58 mm oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama, pa je ukupni prečnik 137 mm. Plavi krug je načinjen od neke vrste voska na kome su postojala slova koja se danas ne mogu pročitati.

    Sastavljena je po istom obrascu kao i druge povelje toga vremena. Počinje simboličnom invokacijom, znakom krsta. Na levoj strani naspram ornamenta nalazi se simbolična invokacija Boga, trostruki ornamentisani krst, a pored samog krsta ispisana su slova koja predstavljaju jednu poznatu religioznu formulu: е(лена) ω(брѣте) д(рѣво) ч(ьстно) к(рьсть) г(осподьнь) б(ожиѥю) м(илостию). Sa desne strane nalazio se takav krst, od koga je zbog oštećenja početka povelje ostao samo levi donji kraj. Uz ostatke krsta nalaze se slova К i Б, što svakako znači da su i na uništenoj desnoj strani tog krsta bila ista slova kao uz krst na levoj strani. Naspram prvih pet redova početka sa leve strane nalazi se manji ornamentisani krst u kome je ispisano ι҃ь х҃ь ц҃ с҃, što znači „Isus Hristos car slave". Kao i u mnogim manastirskim darovnicama, uvodni deo je pisan visokim stilom srpskoslovenskog, tadašnjeg književnog jezika. Uvodni deo, arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazan odnos vladara darodavca prema Bogu i veri, odnosno, kraljevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar istakao razloge za odluku da podigne hram posvećen gospodu. Iza ovoga je intitulacija gde je naglašeno njegovo poreklo. Značajno mesto zauzima rodoslovno stablo u kome kralj darodavac ističe svoje slavne pretke koji su vladali srpskom zemljom, na osnovu kojih proističe i njegovo pravo na srpski presto. On ovako predstavlja svoje pretke: „Pomenuću Simeona Nemanju, prvog i svetog vladara, ljubitelja otadžbine, prosvetitelja srpskog i novog mirotočca i od njega rođenog sina od mladosti od Boga voljenog, svetog preosvećenog Savu, prvog srpskog arhiepiskopa, i brata njegovog po telu prvovenčanog kralja Stefana i posle ovih sve naše roditelje koji su od njih zablistali i koji su carovali na zemlji, njima neka je večna uspomena. Od njihovog plemena sam i ja grešni i nedostojni rob Hristov, Stefan kralj i s Bogom samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja".

    Posle isticanja prava na državu predaka data je autobiografska priča o teškoj sudbini u mladosti Stefana Dečanskog kada ga je otac oslepio i prognao iz zemlje. Priča se srećno završava jer mu je milost božja vratila vid, dovela ga na presto predaka i dala pravo da dobije kraljevsku krunu 1322. godine, a njegov sin titulu mladog kralja.

    Kada istoričari proučavaju odnos između kralja Milutina i sina mu Stefana Dečanskog ne mogu zaobići priču o sukobu oca i sina. Ta priča kao deo opširnog autobiografskog kazivanja o svađi Stefana Dečanskog sa ocem, kraljem Milutinom, kao i o oslepljenju Stefana Dečanskog svakako je prvorazredni izvor na osnovu koga se može suditi o ovim događajima jer je svedočanstvo potpisano rukom oslepljenog kralja.

    Literarni elementi u ovoj priči, više nego u drugim ispravama, vezuju hrisovulju za prvoklasne obrasce srpske srednjovekovne proze. Kada se prevede na savremeni jezik odeljak o sukobu oca i sina, dobar autobiografski stil originala ne gubi ništa od svoje literarne vrednosti. Stefan Dečanski dirljivo pokušava da opravda oca i da krivicu baci na druge. Toplim rečima izražava tugu sa željom da potomstvo zna kakvo je zlo bilo posejano u srpskoj zemlji: „Počeše postepeno sejati zli korov između mene i moga roditelja . Oni koji su se pretvarali da su nam na različite načine bili verni, pokazaše se gori i bedniji od nevernih. Oni koji pozavideše mome dobrom životu navedoše ga zlim i nedoličnim savetima na tako strašno i nepodobno delo da je neugodno da se čuje i teško da ljudski um shvati. Učiniše sa mnom ono što učiniše. Poslušavši ih uskoro liši me svetlosti mojih očiju ne sačekavši ni ispitavši istinu niti rasudivši pažljivo o presudi, jer sud je božji. A još pored toga predade me u zatočenje, predade me sa mojom decom caru Androniku da me drži u Konstantinju gradu, to jest da se posle ovoga ne spomene ime moje ni ime dece moje i da ne vidim zemlju moje otadžbine".

    Posle ovih izlaganja sledi dispozicija. Za razliku od uvodnog dela, pisanog srpskoslovenskim jezikom, srednji deo hrisovulje je na srpskom narodnom jeziku. Po ugledu na svoje prethodnike, osnivače drugih zadužbina, kralj darodavac je istakao da je hramu darovao knjige, krstove, sasude, kadionice i ikone pozlaćene i ukrašene biserom i dragim kamenjem. Zabeležio je da je služiteljima božjeg doma dao krasne odežde, epitrahilje, narukvice, stolnjake, zavese, felone i razne haljine. Istakao je da je dao i mnoga druga imanja za uspomenu na njega i njegovog sina, mladog kralja, kao i za pomen njegovim roditeljima i praroditeljima.

    Najveći deo prostora posvećen je popisima darovanih naselja, njihovim međama i nekim stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Tu su zabeležene i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru, odnosno, određena su prava i obaveze manastirske uprave i podložnika koji su bili dužni da brinu o manstiru.

    Poslednji deo povelje, eshatokol, pisan je kao i početak, srpskoslovenskim jezikom. U ovom odeljku ispričano je o saboru na kome su odobreni i potvrđeni pomenuti darovi. Pored toga, tu je kazivanje o pobedi kraljeve vojske u boju kod Velbužda 28. jula 1330. godine. Dakle, prve vesti o borbi ovde su zapisane neposredno posle bitke. S jedne strane, to su pouzdani istorijski podaci o pomami bugarskog vladara Mihaila Šišmanića koji je u savezu sa četiri vladara i mnogim neznabošcima želeo da otme srpsku zemlju. S druge strane, to je autobiografsko kazivanje pisano stilom ravnim stilu drugih srednjovekovnih bcografija. U raspravama o političkoj istoriji Srbije ovaj izvor nije mogao biti zaobiđen. Mada u tekstu nije napisan datum pisanja hrisovulje, nije teško odgonetnuti vreme njenog nastaAka, jer je pri kraju rečeno je da je pisana u vreme čuvene bitke kod Velbužda.

    Na samom kraju je kletva kojom se upozorava da će od Boga biti kažnjen svako ko razori nešto od onoga što je rečeno i zapisano u hrisovulji. Ispod teksta je kraljev potpis urađen crvenom bojom: „Stefan Uroš Treći, po milosti božjoj kralj svih srpskih i pomorskih zemalja". Ovu hrisovulju je izdao sam Stefan Dečanski bez učešća mladog kralja Dušana.

    Ovo su u najkraćim crtama izgled i sadržina osnivačke hrisovulje manastira Dečana. Podaci u njoj su od velikog značaja jer je pisana u vreme zidanja hrama i osnivanja velikog manastirskog poseda. Napisana na dugom svitku, ukrašena ornamentima na početku, na kraju je svakako bila overena zlatnim kraljevim pečatom koji, nažalost, nije sačuvan do današnjih dana. Tako bogato i raskošno opremljena, čuvanaje u manastirskoj riznici kao izuzetna dragocenost i garancija za sigurnost manastirskih prava.

    _____
    17 Stojan Novaković, Nemanjićke prestonice, Ras — Pauni — Nerodimlja, Glas SKA, ЬHHHѴІІІ, Drugi razred 52, Beograd 1911, 26.
  15. Mrkalj (avatar)
    Druga i treća verzija

    Pet metara dug svitak i zlatni kraljev pečat na svilenoj vrpci nisu bili namenjeni za svakodnevnu upotrebu nego da se uvek nalaze u manastiru kao dokaz kraljeve volje da osnuje prostrano manastirsko vlastelinstvo i da se zna da se mora poštovati sve što je propisao ktitor. Ovaj primerak, a ni sličan, nije se mogao nositi u udaljena naselja manastirskog vlastelinstva ako bi došlo do nekog imovinskog spora. Komplikovana struktura manastirskih poseda i ljudi koji su radili na tim posedima zahtevala je da se sačini još jedan primerak, podesniji za rukovanje i sa više značajnih podataka. Stoga je posle prve osnivačke hrisovulje u svitku nastala druga, u obliku pergamentne knjige.18 Sve ono što je izostalo u prvom primerku ili o čemu su nastale kasnije odluke zapisano je u ovoj knjizi. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj su stanovnici tih sela i katuna koji su bili poreski obveznici. Ovaj prošireni prepis nalazio se u manastiru, o čemu svedoči zapis na prvoj strani „hrisovoulv iže vb domou pandokratora" hrisovulja koja je u domu Pandokratora. Ovaj primerak je takođe potvrđen potpisom kralja Stefana Dečanskog. Međutim, iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, tada kralja Dušana. Postoji mogućnost da je ova verzija pisana za života kralja Dečanskog, a da je dopuna napisana pošto je Dušan uzeo presto u avgustu 1331. godine i preuzeo na sebe brigu oko završetka manastira Dečana. U prilog ovoj pretpostavci ide činjenica da je pisana u dvorskoj pisarnici u Porodimlji, kao i prvi primerak. Tokom mnogih vekova neki delovi teksta su izgubljeni, ali je ostalo dovoljno da bi se mogao steći potpun uvid u sliku srednjovekovnog manastirskog dobra. O njoj se nije ništa znalo sve dok Je oko 1^70. godine nije otkrio Miloš Milojević kada je u Dečanima tražio povelju kneginje Milice za koju je od ranije znao. Već 1872. bila je doneta u Beograd kako bi bila publikovana. Nažalost, kasnije je nestala, ali se ne zna da li je izgubljena u Beogradu ili je vraćena u manastir. U Beogradu se ne zna da je bila u nekom muzeju, arhivu ili biblioteci, a u Dečanima nema o njoj nikakvog traga. Treba je još potražiti u ruskoj svetogorskoj ćeliji svetog Jovana Zlatoustog, jer su je možda tamo odneli ruski monasi u isto vreme kada su bili odneli i prvi primerak. Danas se o njenom izgledu jedino zna na osnovu nekoliko sačuvanih snimaka, kratkog opisa u predgovoru štampanog izdanja koji su ostavili Stojan Novaković i Nićifor Dučić.19 Na osnovu toga vidi se da je i ova hrisovulja pisana ustavnim pismom, crnim mastilom, kao što je rađeno i u drugim pisarnicama iz vremena Nemanjinih potomaka.

    Prema mišljenju Miloša Blagojevića, treća verzija Dečanske hrisovulje napisanaje posle maja 1343, a pre kraja decembra 1345. godine.20 Glavna dopuna i proširivanje u odnosu na prvu osnivačku povelju sastoji se u tome što su popisani svi stanovnici sela i katuna kao i u drugoj verziji uz dosta drugih dopuna. Kako su godine proLazile, menjale su se prilike na posedu manastira Dečana. Da bi ovaj akt odražavao stvarno stanje na manastirskom dobru, bilo je neophodno stari sadržaj prilagođavati novom stanju, dakle, beležiti sve nove promene. To je osnovni razlog što se pristupilo izradi nove verzije hrisovulje, koja bi po svome sadržaju bila potpuna. Tako je urađena dopuna druge verzije, sačinjena preciznije, svakako zaslugom grupe ljudi koji su dobro poznavali prilike, granice i stanovnike prostranog dečanskog vlastelinstva. Nova hrisovulja je napisana u obliku rukopisne knjige na pergamentu, kaligrafski čitkim ustavnim slovima, crnim mastilom koje do današnjih dana nije izbledelo. Inicijalna slova su crvena, a takođe i potpisi kraljeva. Ovde su zajedno potpisi Stefana Dečanskog i sina mu kralja Stefana Dušana. Činjenica da je posle smrti kralja Stefana Dečanskog na hrisovulji stavljen njegov potpis ispred Dušanovog svedoči da je sin poštovao očevo delo i da su u manastiru poštovali prvog ktitora koji više nije bio živ.

    Sve stranice knjige u gornjem delu dosta su oštećene tako da se prvi i drugi red dosta teško čitaju, ali se tekst može rekonstruisati zahvaljujući ostalim verzijama.

    O ovom primerku prvi put se saznalo od Gedeona Jurišića kada je u Dečanskom prvencu javnosti saopštio da se u manastiru nalazi pergamentna knjiga u kojoj je napisana cela osnivačka hrisovulja. Saopštio je da se na kraju te knjige nalazi povelja kneginje Milice, diploma patrijarha Kalinika, mitropolita Nikona, mitropolita hvostanskog Maksima i overe arhijerejskim pečatima.21

    Ne zna se tačno kako je ova knjiga izgledala kada je pronađena u manastirskoj riznici, da li je bila cela ili je nedostajalo sedam početnih listova. U prošlom veku, kada su žitelji Kosova i Metohije zajedno sa dečanskim monasima bili u turskom ropstvu i u slobodnoj Srbiji gledali spas i nadu, hrisovulja je doneta u Beograd, kao svedočanstvo da je Srbija imala bogatu prošlost u kojoj su važno mesto zauzimali kraljevi, arhiepiskopi i carevi i da je u Metohiji u četrnaestom veku živelo srpsko stanovništvo i podizalo hrišćanske bogomolje. Ne zna se kakav je bio dogovor između monaha i onoga ko je knjigu preuzeo iz Dečana, međutim, ona nije vraćena u riznicu, svakako iz straha da je neka tuđe ruka ne uništi, kao što je pre toga mnogo srpskih knjiga i dokumenata bilo uništeno. Zna se da je 1872. godine bila u Beogradu ali ne sa istim tekstovima koje je dvadeset godina ranije video Gedeon Jurišić. Nije sigurno da je i tada postojao početak, ali pouzdano se zna da je u vreme kada ju je video Gedeon Jurišić imala više teksta povelje kneginje Milice i zapis patrijarha Kalinika. Moguće da je početak nestao u pomenutom periodu, na šta ukazuje obeležavanje stranica crnim mastilom i arapskim brojevima od jedan do sedamdeset devet. Posle objavljivanja 1880. godine22 o njoj se nije govorilo sve dok u direkciji ratnog plena posle Prvog svetskog rata nije pronađen sanduk rukopisa Miloša S. Milojevića. Između Prvog i Drugog svetskog rata postala je vlasništvo Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti,23 gde se i danas čuva pod brojem 360. Kada niko nije ni slutio da postoji sačuvan početak, koji je nedostajao još prilikom prvog izdavanja u drugoj polovini devetnaestog veka, jedan katolički sveštenik je taj deo doneo u Beograd da utvrdi kakav je to stari rukopis i u Arhivu Srpske akademije ostavio fotokopiju. U naučnim krugovima Dečanska hrisovulja je bila dobro poznata pa je lako utvrđeno da je to davno izgubljeni deo njene treće verzije. Nije poznato kako se posle toga taj deo našao u Londonu. Šest listova dragocenih za srpsku prošlost otkupljeno je od londonskog kolekcionara Džefrija Saksa i tako je danas posle mnogo vremena Dečanska hrisovulja celovita u Arhivu Srpske akadmije nauka i umetnosti u Beogradu.24 Jedan list nedostaje, ali to je prvi list na kome nije bio deo njenog sadržaja. Dakle, sada tekst ima 3234 reda.
  16. Mrkalj (avatar)
    Uz ovu verziju hrisovulje nalazi se nekoliko dopisanih tekstova kojima su se kasnije regulisala prava manastira zasnovna na odredbama osnivačke darovnice. U te dopune spada povelja kneginje Milice, udovice kneza Lazara. Posle Kosovske bitke, krajem četrnaestog veka, onaje posetila manastir Dečane, kako joj je nalagalo njeno vladarsko pravo i dužnost. Tom prilikom zatekla je rastureno dečansko imanje pa je želela da obnovi rasuto dobro, pozivajući se pri tom na prava utvrđena ktitorskom ispravom. Nema sumnje, imala je u rukama ove dečanske darovnice i na osnovu njih pri kraju treće verzije zapisala u svojoj povelji: „Zbog toga povratih ranije oteta sela koja su upisana u hrisovulji prvoga.. ."25 Osim povelje kneginje Milice, pri kraju se nalaze isprave hvostanskih mitropolita, overene arhijerejskim pečatima. Oni su se takođe pozivali na odredbe osnivačke povelje kralja Stefana. Svi kasnije dopisani tekstovi svedoče da je Dečanska hrisovulja imala pravnu snagu još dugo posle nestanka vladarske kuće koja je podigla manastir.

    Svojim obimom i sadržajem tri verzije osnivačke darovnice manastira Dečana nadmašuju sve do sada poznate povelje. Na neki način, one predstavljaju celinu pa ih je u razmatranju svega što pružaju najbolje posmatrati kao jedinstven sadržaj.

    Vekovima su ove dečanske darovnice poštovane i smatrane za veoma važan dokument. Biografi Stefana Dečanskog su pisali o njima kao o značajnom delu srpskog kralja. Danilov nastavljač pišući o životu Stefana Dečanskog kaže: „Postavi božastveno i zakonopoložno utvrđenje svoga rukopisa da bude nepokolebimo i posle njegove smrti, sastavi hrisovulje u kojima su svi prinosi i darovi njegovi i prilozi u selima i drugim ostalim njegovim prilozima, i o ustavu i davanju crkve te sa svakim utvrđenjem sastavi, što je netaknuto do današnjeg dana".26

    Grigorije Camblak, poznati književnik s početka petnaestog veka piše: „Priloži manastiru mnoga sela i prihode po različnim mestima svoje oblasti za potrebe bratiji kao što (to) stoji (piše) i u premudroj njegovoj hrisovulji, pokazujući njegovu želju i usrdnost k Bogu i ovo sve njemu uruči".27 Grigorije Camblak je neko vreme živeo i radio u Dečanima pa je u rukama imao neki od primeraka ove osnivačke povelje. Verovatno je iz nje koristio izvorne podatke kako bi životopis Dečanskog što vernije prikazao. Na osnovu sačuvanih primeraka hrisovulje turski sultani su manastiru potvrđivali privilegije i kažnjavali one koji su hteli od manastira Dečana uzimati danak.

    Iz svega što je do sada rečeno jasno se vidi da je velika sreća što je do današnjih dana sačuvan ovaj dokumenat. Zahvaljujući tome, mogu se utvrditi mnoge važne činjenice koje osvetljavaju stanje na prostoru srednjovekovne Srbije. Na prvom mestu, od neprocenjive važnosti je to što je Dečanska hrisovulja sačuvana u triverzije, što omogućava njihovo poređenje. Na osnovu toga može se pratiti rad srednjovekovnih manastirskih i dvorskih kancelarija. Kada se uporede sve verzije dolazi se do važnih zaključaka o načinu rada srednjovekovnih pisara i donatora koji su obezbeđivali trajnost svojih darova.

    Prva verzija je jedino pisana u obliku svitka, dakle, imala je svečani karakter. Njeni tvorci su više pažnje posvetili delovima pisanim srpskoslovenskim jezikom, u kojima dominira teološka sadržina. U odnosu na ostale verzije manje pažnje i prostora je posvećeno podacima o ljudima i naseljima.

    Kada se uporede sve verzije, nameće se zaključak da je manastirska uprava uvidela da je sadržaj prve hrisovulje nedovoljan da bi se mogao pratiti život i rad ovako velikog vlastelinstva. Uprava je, uz saglasnost darodavca, od pisara zahtevala da urade nove dokumente, koji će biti prikladniji za rukovanje i u kojima će se upisati svi novi posedi, njihove granice i svi stanovnici koji su imali neke obaveze, kao i sve promene koje su bile bitne za život i rad manastira. Odnos drute i treće verzije svedoči da je manastirska uprava neprekidno vodila računa o prostranom vlastelinstvu, pa je rezultate svojih zapažanja i registrovala. Između pisanja druge i treće knjige proteklo je neko vreme i u tom periodu nastale su znatne promene na posedima, što se vidi kada se one uporede. U trećoj verziji je upisano kako su menjane međe, dopunjavani su spiskovi ljudi i donošene neke nove odredbe. Tu se vidi s koliko je pažnje praćena i registrovana svaka promena koja se odnosila na manastir i njegov posed. Šire posmatrano, odnos ovih verzija pokazuje kako se u srednjem veku postupalo i u drugim velikim zadužbinama koje su imale posede. Tako je moglo biti i na posedima tadašnjih velikaša. Postupak pri radu u dečanskoj pisarnici i potreba da se naprave različite verzije darovnice ukazuje da je tako moglo biti i u drugim centrima pismenosti.


    _____
    18 Ovu povelju prvi je izdao Miloš S. Milojević: Dečanske hrisovulje, Glasnik srpskog učenog društva, Drugo odeljenje, knj. 12, u Beogradu 1880, a drugi put, po njegovom prepisu, Pavle Ivić i Milica Grković: nav. delo, 73-140.
    19
    Miloš S. Milojević, nav. delo.
    20 Miloš Blagojević, Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?, Istorijski časopis, XVI + XVII, Beograd 1970, 70-86.

    21 Gedeonъ Іosifъ ЮrišiNъ, nav. delo, 31.
    22 Miloš S. Milojević, nav. delo.
    23 Akademija je ovaj rukopis otkupila od naslednika Miloša Milojevića.
    24 Ovi podaci su dobijeni od akademika Vasilija Krestića, upravnika Arhiva SANU.


    25
    Pavle Ivić i Milica Grković, nav. delo, 282.
    26 Život kralja Stefana Uroša III Dečanskog od Danilovog učenika, Stara srpska književnost 3, izbor i redakcija Dragoljuba Pavlovića, u seriji Stara srpska književnost u sto knjiga, knj. 3, Novi Sad — Beograd 1970, 41 (po prevodu Lazara Mirkovića).
    27 Život kralja Stefana Dečanskog o<) Grigorija Camblaka, Stara srpska književnost 3, 150 (takođe po prevodu Lazara Mirkovića).
  17. Mrkalj (avatar)
    Pravopis i jezik

    Između ovih verzija postoje neke male razlike u jeziku i pravopisu. Međutim, sve su one pisane mlađim raškim pravopisom. Dakle, grupe ja i je se pišu ligaturama. Glasovi ćiđ se obeležavaju pomoću kig iza kojih je jer ili palatalni vokal. Redukovano i obeležava se pomoću osmeračkog i. Upotrebljava se samo jedno jer (ь). Slovo s upotrebljava se samo u brojnoj vrednosti. To je pravopis kojim je pisana većina raških povelja. Jedino je u prvoj verziji između 121. i i 132. reda umetnuto parče pergamenta gde je ispisano deset redova teksta koji ne postoji u drugim verzijama. Tekst je svakako dopisan posle četrnaestog veka, resavskim pravopisom koji takođe nije potvrđen ni u jednoj drugoj verziji. Toponimi kao Bivoljak i Harac vinograd ne pominju se u drugoj i trećoj verziji nego samo u prvoj pa i to potvrđuje da je pomenuti tekst iz nekih nepoznatih razloga dopisan kasnije, kada se u srpskim pisarnicama pisalo resavskim pravopisom.

    Već je rečeno da je Dečanska hrisovulja izrazit primer diglosije, što je odlika srpske pismenosti u srednjem veku. Uvodni i završni delovi hrisovulje u sve tri verzije pisani su srpskoslovenskim jezikom. Vь u predlogu i inicijalnom položaju se čuva i ne prelazi u u: (vь ljubvi roditeljskoj, vь jedin dьn. Refleksi praslovenskih grupa *tj, *dj u ovim delovima su sačuvali staroslovenske reflekse št i žd: prežde, kadilnice i sveštniki, živuštej, roždenago. U vladarskim imenima čuva se f: Stefan. Pisar se trudio da ne obeleži narodnu crtu jednačenja po zvučnosti ali mu nije uvek polazilo za rukom. Pisar nije kršio normu prilikom pisanja -go u genitivu prideva, zamenica i brojeva: prodati prekrasnago Josifa, brata savojego. Čuvaju se staroslovenski oblici kosih padeža zamenice trećeg lica: brat jego po plti, jego že vьzljubiše. U odeljcima pisanim narodnim jezikom vьu predlogu i inicijalnom položaju dalo je u: Selo Babijane a u njem Dehoje. Refleksi praslovenskih grupa *tj i *dj su ć i đ: s zaselki i s međami. Grupa čt dala je št: što je. Jednačenje po zvučnosti je zabeleženo već u najstarijim spomenicima, međutim, ovde pisanje ove glasovne promene nije dosledno sprovedeno: dražьvko / drašьko, radьko / ratьko. U narodnom jeziku f je dalo p: a sin mu Stepan. Kod prideva se javlja -ga umesto staroslovenskog -go: vse planine svojimi međami do hrisovula svetostefanskoga i gradačkoga i svetogorskoga. U narodnom jeziku upotrebljava se odnosna zamenica koji: Kako put grede iz luga kruševskoga na lokvu koja ima dračije. Ovde su date samo neke od karakterističnih crta koje su pokazale šta je norma srpskoslovenskog jezika, a šta je u to vreme već bilo promenjeno u srpskom narodnom jeziku.
  18. Mrkalj (avatar)

    Organizacija života na vlastelinstvu


    Sve tri verzije sjajno osvetljavaju i druge prilike u srednjovekovnoj Srbiji, jer brojem podataka prevazilaze sve poznate isprave slične vrste iz vremena vladavine potomaka Stefana Nemanje. One daju pouzdane dokaze o veličini i prostiranju manastirskog vlastelinstva, koje je činilo geografsku celinu od reke Belog Drima u metohijsko-prizrenskoj kotlini do Komova na današnjoj crnogorskoj granici i od Peći do reke Valbone u Albaniji. Tačnije rečeno, oblast u slivu Lima može se nazvati severozapadnom oblašću, a oblast u slivu Drima jugoistočnom. Jugoistočna oblast može se podeliti na dve zone. Prva, s većim brojem naselja može se nazvati metohijskom, a prostire se u slivu Belog Drima. To je bilo kontinuirano manastirsko zemljište, ali je bilo i nekih odvojenih poseda. Drugu, altinsku, kojaje zauzimala veliki prostor u današnjoj severoistočnoj Albaniji, ali sa manje naselja nego u prvoj zoni, činio je deo starog Altina, u slivu reke Valbone, pritoke Velikog Drima. Centralno mesto bio je manastir Visoki Dečani, zadužbina Stefana Dečanskog, u podnožju planine Bogićevice i Đerovice, na samoj obali reke Bistrice. Drugi deo naselja bio je izvan Metohije i sliva Belog Drima. Ta naselja su se nalazila u gornjem i srednjem Polimlju. Manji broj naselja nalazio se u kosovskoj Drenici, Potarju i Zeti. Na tom prostoru bila su sela i katuni u kojima su popisani stanovnici koji su u to vreme živeli na manastirskom dobru.

    Stojan Novakovnć je ispitivao društveno stanje i narodni život u srednjovekovnoj srpskoj državi.28 Najveći broj zaključaka doneo je upravo na osnovu onoga što je pružala Dečanska hrisovulja. Upoređujući broj stanovnika druge i treće verzije zaključio je daje u srednjovekovnoj Srbiji bila priličnapokretljivost stanovništva i da su ljudi rado dolazili na dečansko dobro. Kao i cela srednjovekovna država u to vreme, Dečansko vlastelinstvo bilo ratarsko-stočarsko, sa malim brojem zanatlija i drugih staleških kategorija. Na njemu je bilo 2097 ratarskih kuća, računajući tu popove i majstore, 69 kuća sokalnika i 266 vlaških porodica.

    Naselja su imala svoj/posebnu organizaciju, oblikovanu oko seoskog jezgra. LJudi su živeli onako kako su diktirali tradicionalni zakoni. U sklopu tih naselja seoska porodica predstavljalaje celinu i u njoj se živelo u skladu sa potrebama žitelja. U takvim uslovima se stvarala seoska kultura, zasnovana na nasleđu i uticajima koji su stizali sa različitih strana i bili nekada jači, nekada slabiji.

    U nauci se često postavlja pitanje, s obzirom na dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti i graditeljstvu, da li su samo strani ili i domaći majstori realizovali zamisli i zahteve darodavca prilikom podizanja velikih zadužbina. Jedan od odgovora nalazi se već u tekstu druge i treće verzije Dečanske hrisovulje. To je kazivanje o delatnosti protomajstora i njegove porodice. Kralj lično je znao za njihov rad i njihovo značajno mesto među graditeljima toga vremena i o tome saopštava: „Ja, kralj, utvrdih da je protomajstor Georgije s braćom Dobroslavom i Nikolom radio i ukrašavao po mnogim crkvama u srpskoj zemlji, i još po volji božjoj u domu Pandokratora sazidaše trpezariju i pirg nad portom i oko crkve i u gradu mnoge podvige učiniše".29 Ime jednog od majstora Dobroslav je srpsko i potvrđuje njegovo poreklo.

    Po broju i obimu zakonskih odredaba Dečanske hrisovulje ide u red najpotpunijih izvora srpskog srednjovekovnog prava. Dato je dosta pravnih odredaba za sve kategorije stanovništva zadužene za održavanje manastira i njegovog dobra.

    U prvoj verziji date su najbitnije odredbe, koje su u ostalim prepisivane, ali i menjane ili dopunjavane. Bilo je važno sve precizirati i registrovati svaku promenu koja je menjala ili dopunjavala odredbu.

    Bile su određene i zapisane dužnosti za merophe koji drže zemlju. Ne zna se tačno odakle potiče reč meroph. U srednjem veku to je bio naziv za zavisne zemljoradnike koji su imali najviše obaveza prema feudalnim gospodarima. U Dečanskom vlastelinstvu imali su obaveze kao i na drugim crkvenim imanjima. Morali su obrađivati vinograd, raditi oko pšenice, ovsa i prosa. Imali su i dopunske radove koji su se zvali bedba, a na posedima manastira Dečana bili povoljniji nego na mnogim drugim mestima. Sve što su uzorali bedbom morali su i obraditi. Bili su obavezni da kose manastirske livade i da se brinu o senu. Nažalost, deca merophanisu mogla da pređu u stalež sveštenika čak i ako su pametna pa izuče knjigu, koja popovskoj deci daje pravo da postanu sveštenici.

    Dat je i zakon za sokalnike, koji je bio povoljnji nego za merophe. Još uvek se ne zna tačno značenje ove kategorije feudalnih podložnika. Svakako je povezana sa rečima sokal, sokalnica, što u osnovi znači ognjište, kuhinja. Mećutim, teško je utvrditi šta je pravo značenje reči sokalnik. Šest puta su manje imali posla na radu oko pšenice, dva puta oko prosa i vinograda. Međutim, seno su morali kositi kao i svi ostali. Ako u selu nije bilo crkvenog senokosa, bili su dužni da kose gde im iguman manastira Dečana odredi.

    Zanatlije su bile obavezne da rade za manastir kao i sokalnici. Termini koji označavaju srednjovekovne zanatlije potpuno su jasni. Mnogi od ovih termina sačuvali su se do danas. Kovači, zlatari, sedlari, kožari i svi ostali majstori morali su raditi oko vina i oko žita i sve što srede morali su predati crkvi. Seno su takođe morali kositi. Bilo je propisano da na očevom mestu može među zanatlijama da ostane samo jedan sin, a ostali kako žele. Neki su mogli postati sokalnici a drugi su mogli da uzmu zemlju od meropaške zemlje i da postanu meropsi.

    Dato je dosta zakonskih odredaba namenjenih vlasima. Srbin nije smeo da se ženi vlahinjom. Ako bi se oženio morao je da je dovede među merophe i da za nju i njene potomke važi meropaški zakon. U ovom zakonu termin vlah znači stočar. Srbin je u ovom slučaju termin za zemljoradnika. Ovaj zakon je dat iz praktičnih razloga. Život stočara bio je lakši nego zemljoradnički pa je zakonski moralo biti sprečeno da zemljoradnici napuštaju seoska domaćinstva i odlaze među pastire. Mišljenje da su vlasi bili stočari potkrepljuje zakonska odredba u kojoj se govori o pravima i obavezama vlaha koji napasaju kobile i onih koji napasaju ovce. S obzirom na to da su vlasi imali stoku, njihova dužnost je bila da donose propisanu so, ali ako više donesu onda je polovina crkvena, a polovina od tog viška njihova.

    Sveštenici su takođe imali dosta obaveza. Izričito je naglašeno da su dužni da kopaju vinograd. Imali su specifičnu obavezu da daju vrhovinu, dohodak koji su popovi davali episkopu koji ih je zaređivao i u čijoj su duhovnoj nadležnosti bili. Zakonom je bilo određeno da popovski sinovi naslede oca ako izuče knjigu, jer je postojalo pravilo da se sveštenik može rukopoložiti ako mu je otac sveštenik. Međutim, ako popovski sin nije bio sposoban da položi ispit morao je da stupi u niži red, da ode u merophe.

    Bilo je dato niz odredaba koje su se odnosile na celo selo. Slad su morala praviti sva sela. Seoska zemlja nije smela da se uzima ni za sokalnika ni za boljarina. Svako selo je moralo hraniti po jednog tovarnog konja koji bi nosio crkveni tovar. Ako bi taj konj uginuo pod crkvenim tovarom, crkva je morala nadoknaditi štetu, ali ako je uginuo u selu, tada je selo bilo dužno da nadoknadi štetu.

    Bilo je određeno kolika će biti plata za saslušavanje svedoka, kao i kazna za one koji se ne odazovu na sudski poziv. Vražda, globa za ubistvo ili tešku telesnu povredu bila je plaćana isto kao i u celoj srpskoj zemlji.
  19. Mrkalj (avatar)
    Sve ove odredbe nalaze se u svim verzijama. U drugoj i trećoj verziji zakonske odredbe su proširene. Svakako se uvidelo da treba dodati ono što je važno za funkcionisanje manastirskog dobra, a i cele države. Plavljani su oslobođeni kopanja vinograda, a umesto toga vraćena je na snagu obaveza davanja crkvi na Krstovdan šezdeset perpera, kako su davali u vreme kraljeve babe, kraljice Jelene. Dobrorečani su bili zaduženi da napasaju konje. Vlasi Tudoričevci i Gojilovci bili su dužni da napasaju kobile. Vlasi Ratiševci, Svetovračani, Pagarušani i Sušičani napasali su stada manastirskih ovaca. Vardištani su čuvali goveda. U prvoj verziji pominju se Vlasi po imenima svojih skupina. U trećoj verziji beleže se njihove obaveze. To znači da je bilo potrebno odrediti čuvare stoke tek pošto se manastirska stoka silno razmnožila, pa je bilo neophodno da se upiše u dokumentu ko je dužan da se stara o njoj. Obaveza davanja jagnjeće kože upisana je u prvoj i drugoj verziji. Nije jasno zašto je u trećoj verziji ova odredba izostavljena, kada se zna da su te jagnjeće kože služile za pravljenje pergamenta. U prvoj verziji nema odredbe o oslobađanju dečanskih vlaha od svih rabota i prenosa kraljevih stvari na njihovim konjima. U drugoj verziji je odredba data, uz obrazloženje: darodavac je smatrao da je za poslove manastiru dato malo vlaha, koji su, uz to, bili siromašni. U treću verziju je preneta iz druge. Samo u drugoj i trećoj verziji postoji odredba o oslobađanju dečanske metohije od davanja zobi i sena kraljevim konjima. Ostala je obaveza davanja određene mere žita prilikom vladarevog prolaska. U prvoj verziji ne pominje se pravo manastira na uzimanje soli i gvožđa. Druga verzija je obogaćena ovom odredbom, a u trećoj je dodata i prizrenska carina. Po odredbama prve verzije, nije se smela odvajati zemlja ni za boljarina, ni za sokalnika niti za bilo koga drugog. U trećoj povelji ova odredba je ostala, uz dopunu da se može napraviti izuzetak ako dozvoli kralj. U prvoj verziji određena je cena za saslušanje svedoka, taksa za jamčenje i za vraždu bila je kao u celoj srpskoj zemlji. U trećoj verziji postoji ista odredba, ali je proširena dodatkom koji se odnosio na manastirske ljude i na njihove sporove. Gde god da su se sporili, pred kraljem, arhiepiskopom, episkopom, duhovnikom ili pred nekim drugim sudijama, sve globe su pripadale crkvi. Pitanje vrhovine koju su davali sveštenici u trećoj verziji je opširnije objašnjeno. Kralj svakako nije bio zadovoljan kako je njegov dar usmeren crkvi, paje svoju zaslugu istakao objašnjavajući da je on pravo kupio od episkopa hvostanskog za četiri stotine ovaca s jaganjcima i pet stotina perpera. Uviđajući da u prvoj verziji nisu upisana mesta koja ko zauzima na saboru, u nove verzije je to moralo biti zapisano. Naravno, između nastanka prve i treće verzije proteklo je dosta vremena pa se videlo gde treba u novoj verziji intervenisati. Nema sumnje, trebalo je upisati da se zauvek zna da prilikom dolaska arhiepiskopa u manastir on zauzima igumanovo mesto, ali kraljevo mesto ne može niko zauzeti jer je to mesto za kralja izabrao Gospod. S obzirom na to daje manastir dobio dosta monaha, javila se potreba da se ubeleži na šta su imali pravo. Najvažnije što su kaluđeri dobijali po određenim merama bili su vino, hleb i vuna.

    Po obimu odredaba, uzimajući u obzir sve verzije hrisovulje, može se reći da one spadaju u red najpotpunijih izvora srpskog prava pre Dušanovog zakonika. Budući da je te odredbe zajedno sa ocem kralj Dušan odobravao i potvrđivao, može se pretpostaviti da su mnoge od njih bile i njegovo delo, koje mu je otkrilo potrebu stvaranja jednog opširnijeg i potpunijeg zakonika. Nema sumnje, zajednički rad i zajedničke pobede kralja Stefana Dečanskog i mladog kralja Stefana utrle su put ka carstvu. Isto tako, i zajedničko donošenje i potvrđivanje pravnih normi zabeleženih u Dečanskim hrisovuljama pripremili su podlogu i osnovu za izdavanje carskog zakonika.

    Ove isprave odlikuju se bogatstvom pravne i ekonomske terminologije, što znači da su u prvoj polovini četrnaestog veka ovi terminološki sistemi bili izgrađeni. Najbrojniji su termini poreklom iz srpskog narodnog i književnogjezika. Malo je pozajmljenica iz jezika susednih naroda, što pokazuje da se srpska pravna i ekonomska terminologija uglavnom samostalno razvijala.

    __________


    28
    Stojan Novaković, Selo. Iz dela „Narod i zemlja u etaroj srpskoj državi", Glas SKA, XXIV, Beograd 1891.
    29 Pavle Ivić i Milica Grković, nav. delo, 130.
  20. Mrkalj (avatar)
    Onomastički podaci

    Najveći deo teksta druge i treće verzije čine popisi imanja i ljudi na tim imanjima. U svetu je malo starih izvora u kojima je sačuvano tako mnogo onomastičkih podataka. Ovde je zabeleženo više od trinaest hiljada onomastičkih podataka. Na osnovu njihove analize došlo se do veoma važnih zaključaka. Poreklo imena pomaže da se utvrdi struktura stanovništva ove oblasti. Da bi slika bila jasna, urađen je uporedni pregled porekla imena za svako naselje po prvom popisu sačinjenom u drugoj verziji (DH II) i po drugom popisu sačinjenom u trećoj verziji hrisovulje (DH III). Poređena su tri sloja imena: slovenska, hrišćanska i ostala.


    DH II DH III
    red. br. NASELJE br.
    %
    slovenska
    imena
    hrišćanska
    imena
    ostala imena ukupno slovenska
    imena
    hrišćanska
    imena
    ostala imena ukupno
    1. DEČANI br.
    %
    60
    88,24
    5
    7,35
    3
    4,41
    68
    2. DEČANSKI BIVOLARI br.
    %
    8
    53,33
    7
    46,67
    15 8
    53,33
    7
    46,67
    15
    3. LUČANE br.
    %
    72
    88,89
    1
    1,23
    8
    9,88
    81 75
    89,29
    1
    1,19
    8
    9,52
    84
    4. BELEG br.
    %
    21
    87,5
    1
    4,17
    2
    8,33
    24 25
    86,2
    2
    6,9
    2
    6,9
    29
    5. ČRVENOBREŽANE Br.
    %
    65
    95,59
    1
    1,47
    2
    2,94
    68
    6. ISTINIĆI Br.
    %
    85
    86,73
    10
    10,21
    3
    3,06
    98 113
    88,98
    11
    8,66
    3
    2,36
    127
    7. PRAPRAĆANE br.
    %
    164
    94,25
    7
    4,02
    3
    1,73
    174 182
    93,33
    10
    5,13
    3
    1,54
    195
    8. STRELAC br.
    %
    126
    91,24
    8
    5,84
    4
    2,92
    137 156
    89,65
    10
    5,75
    8
    4,6
    174
    9. LJUBUŠA br.
    %
    23
    95,83
    1
    4,17
    24 41
    89,13
    2
    4,35
    3
    6,52
    46
    10. LJUBOLIĆI br.
    %
    208
    90,83
    16
    6,99
    5 2,18 229 223
    90,65
    18
    7,32
    5
    2,03
    246
    11. BOHORIĆI br.
    %
    84
    93,33
    4
    4,45
    2
    2,22
    90 83
    93,26
    4
    4,49
    2
    2,25
    89
    12. HRASTOVICA br.
    %
    90
    89,11
    8
    7,92
    3
    2,97
    101 95
    87,96
    8
    7,41
    5
    4,63
    108
    13. PRILEPI br.
    %
    40
    86,96
    3
    6,52
    3
    6,52
    46 49
    89,09
    4
    7,27
    2
    3,64
    55
    14. PREKI LUG br.
    %
    36
    83,72
    2
    4,65
    5
    11,63
    43 41
    85,41
    2
    4,17
    5
    10,42
    48
    15. BRATOTIN DOL br.
    %
    14
    100
    14 23
    95,83
    1
    4,17
    24
    16. BABE br.
    %
    270
    95,74
    6
    2,13
    6
    2,13
    282 260
    96,3
    6
    2,22
    4
    1,48
    270
    17. GRMOČEL br.
    %
    281
    93,05
    12
    3,97
    9
    2,98
    302 270
    92,78
    12
    4,13
    9
    3,09
    291
    18. ULOĆANI br.
    %
    158
    91,86
    10
    5,81
    4
    2,33
    172 191
    88,02
    12
    5,53
    14
    6,45
    217
    19. ČABIĆ br.
    %
    570
    88,78
    43
    6,7
    29
    4,52
    642 579
    89,08
    42
    6,46
    29
    4,46
    650
    20. DOBRODOLI br.
    %
    43
    93,48
    3
    6,52
    46
    21. SREDNJE SELO br.
    %
    77 88,5 4
    4,6
    6
    6,9
    87 73
    91,25
    3
    3,75
    4
    5,0
    80
    22. KUMANOVO br.
    %
    33
    97,06
    1
    2,94
    34 33
    97,06
    1
    2,94
    34
    23. ČABIĆANI U KUMANOVU br.
    %
    20
    100
    : 20
    24. TREBOPOLJE br.
    %
    170
    95,51
    2
    1,12
    6
    3,37
    178 152
    96,82
    2
    1,27
    3
    1,91
    157
    25. BABIJANE bR.
    %
    101
    92,66
    5
    4,59
    3
    2,75
    109 78
    90,7
    5
    5,81
    3
    3,49
    86
    26. LUŽANE br.
    %
    64
    76,19
    16
    19,05
    4
    4,76
    84 60
    75,0
    16
    20,0
    4
    5,0
    80
    27. GORANE br.
    %
    257
    93,12
    14
    5,07
    5
    1,81
    276 195
    92,86
    12
    5,71
    3
    1,43
    210
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja