Velelepna bura beše na jezeru, koje je, uznemireno jakim i hladnim vetrom, stvaralo utisak da je živo. Ljuti, svirepi talasi i vetrovi u večitoj svađi se žestoko prepiru, razjareni na granitne litice koje uspravno stoje nad bezdanom i od pamtiveka spokojno gledaju na uzavrele bure kao na dečje igre. Poludeli talasi uzleću uz litice, a onda iznemoglo padaju u njihovo podnožje, rasuti u mnoštvo bele pene, kao srča rabijenog kristala.
Na liticama koje gordo izlaze iz bezdana, caruje tiha priroda svojom divljinom i čistom lepotom divova na isturenoj straži. Iz pukotina u kamenu izrasle su lipe, javori, brestovi.
Ogromna lipa krasi liticu... Pre 150 godina seme je palo između dve stene i rodilo se drvo. Raslo je neometano dok su mu stene to dozvoljavale.. Od tada, u samrtnom zagrljaju, izliva svoje korenje po kamenju, steže žilama, davi i mrvi stenje, istiska iz kamenja otpor i snagu. Svojim ogromnim žilama kao džinovskim prstima steže planinski greben i posle više uvijanja oko stena zariva ih u dubinu padine gde je čeka večiti zagrljaj sa zemljom. Uzajamna je veza zarivenih žila u zemlju da bi dobile i zemlje koja uvlači u sebe žile kako bi dala. Dubokom zahvalnošću i ponosom, zemlja daje odhranivši veliko stablo lipe sa mnoštvom grana i ogromnom krošnjom.
Ova naborana, istrošena, ubogaljena lipa ume da se smeje. Na ovoj litici je 150 godina vodila neravnopravnu i nemu borbu da preživi, pod naletima užasnih vetrova i hladnih kiša, kada je napregnuta izgubila svaki oblik i bez milosrđa, svirepom smirenošću i istrajnošću nastavljala samo da raste, neprekidno da raste. Danas je bespoštedna borba iza ove herojske lipe i ona u veličanstvenosti svoje životne snage nastavlja da se smeje.
"Šta joj se može još reći o životu posle svega čemu se ona smeje? - čime joj zapretiti? - čega se još može uplašiti? Šta znači umreti? Plašiti se smrti? Već se ne plaši. Nikada, ni za trenutak nije bila srećna, ali se smeje onome koji je zbog toga žali. Ne zna šta je obilje. Ne zna šta je spokojstvo. Mir joj je stran. Za bogatstvo i ne zna da postoji. Komfor? Šta je to? Mršavo, suvonjavo, žilavo, prekaljeno biće. Sa okorelošću jednog zločinca i s obazrivošću jednog mudraca. Da je postala čovek, živela bi životom Atile, ili Džingis-kana, ali bi jela kao Gargantua, smejala se kao Falstaf i ubijala mirno poput Bordžije. Da je postala zver, imala bi u sebi kraljevstvo lava, krvoločnost tigra, snagu pitona, smirenost slona, mišićavost divokoze i sigurnost orla. Da je postala pesnik, pisala bi pesme od kojih bi se zapalila hartija. Kad bi pisala muziku, planine bi po njoj zaigrale. Kada bi danas čovek imao osećaj za uzvišeno, ova lipa bi imala svog sveštenika., - vitkog mladića koji bi pevao i prinosio joj žrtve, stajao pred njom u blistava letnja jutra, klanjao joj se i uzvraćao osmehom."(B.H.)
Hvala.