Njena majka i otac, bili su skormni, pošteni ljudi. Dobili su je prilično kasno i jedina želja bila da im ćerka završi školu i osamostali se.
O svom dedi znala je samo da je streljan za vreme rata.
Posle završene škole, zaposlila se kao medicinska sestra za negu starih lica i tako radila neko vreme, ali plata koju je dobijala bila je dovoljna tek da pokrije redovne troškove, hranu, stanarinu i slično.
Jednog dana, pročitala je vest da se medicinske sestre za isti posao traže u Nemačkoj, da je plata višestruko veća, uslovi višestruko bolji, te da su svi troškovi oko hrane i stanarine plaćeni.
Pomislila je, šta može da izgubi?
Njen život se svodio na puko preživljavanje. Zašto za isti posao ne bi bila plaćena višestruko? A mlada je i kada će da učini nešto za sebe, ako ne sada?
Tog hladnog oktobarskog jutra konačno se začulo kako neko otključava katanac i kako dugački lanac struže drvo na vratima barake. Njih nekoliko stotina bilo je kao stoka nagurano u jednu baraku. Danima nedeljama, sa ostalim ljudima i on se gurao unutra. Unutra je bilo zagušljivo i prljavo, a neizvesnost, glad i očaj na kraju su zamenile beznađe i nekakva tupa pomirenost sa sudbinom. Bela svetlost dana zabljesnu umorna i zgužvana lica zarobljenika. Čula se komanda i ubrzo je, zajedno sa ostalima, u koloni po jedan, koaračao uzbrdo, dok su ih stražari opominjali da se drže kolone..
Vukla je svoj veliki kofer ulicama Minhena, tražeči adresu na koju je trebalo da se javi. Ulice su bile čiste, ljudi opušteni, radoznali, veseli. Osećala je prijatno uzbuđenje i radost. Na novoj adresi dočekali su je ljubazni ljudi sa kojima se dogovorila da će već od sutra početi da radi u Domu za stare u jednom mirnom kraju Minhena.
Kolona se lenjo vukla uz brdo. Svi su bili suviše umorni da bi bilo šta pričali. Ubrzo, na jednom proplanku, podeljeni su u grupe. Ispred svake grupe postrojili su se nemački vojnici sa puškama obešenim o rame. Magla se skoro poptuno digla, trava je bila mokra, vazduh mu je punio pluća prijatnom hladnoćom i izalazio iz pluća kao topla para. Nije mislio ni o čemu, želeo je samo da se sve već jednom završi.
Na svom novom poslu ubrzo je upoznala koleginice, među kojima i jednu devojku iz Srbije, koja ju je sa lakoćom uputila u sve što je potrebno. Sobe su bile čiste i uredne i za razliku od staračkih domova u Srbiji, gde je u jednoj sobi znalo da bude i po šest staraca, sa samo jednom ili dve raspale natkasne za lične stvari, sa prozorima koji se ne zatvaraju kako treba, sa pokvarenim televizorom iznad vrata, ponekom kesom sa pocrnelim bananama i starcima koji su pogledom preklinjali da ih neko odveže, ili da im da čašu vode, ili da ih vrate nazad kući (koju su deca u međuvremenu ili izdala ili prodala), ili da ih jednostavno ubiju i prekrate im muke. Ovde su međutim sobe bile pune cveća, svetlosti, nežne muzike i tihog žagora. Starci su izgledali otmeno i negovano, nasmejano, a pored celog kompleksa nalazilo se i obdanište pa su mnogi sa uživanjem posmatrali decu kako se razdragano igraju u dvorištu.
Neko je nešto viknuo i vojnici su uzeli puške u ruke. Tamo dalje čulo se nešto kao jauk, pa nešto na nemačkom pa opet tišina. Opet komanda. Pravo ispred sebe, gledao je u lice mladog nemačkog vojnika. U rukama je držao čeličnu puščanu cev. Iznad crne rupe i nišana video je njegove čelično sive odlučne i mirne oči. Mladić je imao svež ožiljak iznad leve obrve. Ponovo je neko nešto viknuo.
Svakog dana ustajala je rano. Dolazila na posao i presvlačila se. Za razliku od onih polumrtvaca u Srbiji, oči ovih ljudi nisu imale smrt u sebi. Bile su to oči koje su se nagledale mnogo radosti u životu. Mnoga putovanja kruzerima po Mediteranu i toplim egzotičnim morima..mnoga fina, udobna druženja sa prijateljima u njihovim udobnim i sigurnim domovima..bile su to oči koje su gledale lep život.
Ležao je u jarku sa još nekoliko ljudi. Gledao je u nebo, magla se već potpuno digla i za koji sat biće i sunce. Desna strana grudi ga je bolela i disao je teško. Neko mu je ležo preko nogu. Tamo dalje čuo se opet glas na nemačkom. Glas pa pucanj..pa tišina..pa opet glas, pa pucanj, i tako sve bliže i bliže. Odjednom, iznad njega pojavilo se ponovo lice onog mladića sa čeličnim očima. Ponovo je čuo glas..
U sobi broj 17 ležao je stariji čovek. Jedan od onih koje ona neguje. Imao je ok 90 godina. Nije znala mnogo nemačkog, ali je znala da kaže „Dobar dan“, „Izvolite“, i „Doviđenja“ . Ovaj čovek je uglavnom spavao, ponekad bi pojeo malo keksa i mleka, pa bi opet utonuo u san. Nije mogao više da se kreće, tako da je njen posao bio da mu promeni pelene, obriše vlažnim maramicama i ponovo ga obuče. Jednog jutra, posle uobičajenog tretmana, rekao joj je šištavim glasom jedno „Danke..“. Pogledala je u njegove čelično plave oči. Imao je lepo lice, nekako suvo i mirno, a iznad leve obrve mali ožiljak. Nije znala kako se kaže „Nema na čemu“..već se samo ljubazno nasmešila, klimnula glavom i izašla..
O svom dedi znala je samo da je streljan za vreme rata.
Posle završene škole, zaposlila se kao medicinska sestra za negu starih lica i tako radila neko vreme, ali plata koju je dobijala bila je dovoljna tek da pokrije redovne troškove, hranu, stanarinu i slično.
Jednog dana, pročitala je vest da se medicinske sestre za isti posao traže u Nemačkoj, da je plata višestruko veća, uslovi višestruko bolji, te da su svi troškovi oko hrane i stanarine plaćeni.
Pomislila je, šta može da izgubi?
Njen život se svodio na puko preživljavanje. Zašto za isti posao ne bi bila plaćena višestruko? A mlada je i kada će da učini nešto za sebe, ako ne sada?
Tog hladnog oktobarskog jutra konačno se začulo kako neko otključava katanac i kako dugački lanac struže drvo na vratima barake. Njih nekoliko stotina bilo je kao stoka nagurano u jednu baraku. Danima nedeljama, sa ostalim ljudima i on se gurao unutra. Unutra je bilo zagušljivo i prljavo, a neizvesnost, glad i očaj na kraju su zamenile beznađe i nekakva tupa pomirenost sa sudbinom. Bela svetlost dana zabljesnu umorna i zgužvana lica zarobljenika. Čula se komanda i ubrzo je, zajedno sa ostalima, u koloni po jedan, koaračao uzbrdo, dok su ih stražari opominjali da se drže kolone..
Vukla je svoj veliki kofer ulicama Minhena, tražeči adresu na koju je trebalo da se javi. Ulice su bile čiste, ljudi opušteni, radoznali, veseli. Osećala je prijatno uzbuđenje i radost. Na novoj adresi dočekali su je ljubazni ljudi sa kojima se dogovorila da će već od sutra početi da radi u Domu za stare u jednom mirnom kraju Minhena.
Kolona se lenjo vukla uz brdo. Svi su bili suviše umorni da bi bilo šta pričali. Ubrzo, na jednom proplanku, podeljeni su u grupe. Ispred svake grupe postrojili su se nemački vojnici sa puškama obešenim o rame. Magla se skoro poptuno digla, trava je bila mokra, vazduh mu je punio pluća prijatnom hladnoćom i izalazio iz pluća kao topla para. Nije mislio ni o čemu, želeo je samo da se sve već jednom završi.
Na svom novom poslu ubrzo je upoznala koleginice, među kojima i jednu devojku iz Srbije, koja ju je sa lakoćom uputila u sve što je potrebno. Sobe su bile čiste i uredne i za razliku od staračkih domova u Srbiji, gde je u jednoj sobi znalo da bude i po šest staraca, sa samo jednom ili dve raspale natkasne za lične stvari, sa prozorima koji se ne zatvaraju kako treba, sa pokvarenim televizorom iznad vrata, ponekom kesom sa pocrnelim bananama i starcima koji su pogledom preklinjali da ih neko odveže, ili da im da čašu vode, ili da ih vrate nazad kući (koju su deca u međuvremenu ili izdala ili prodala), ili da ih jednostavno ubiju i prekrate im muke. Ovde su međutim sobe bile pune cveća, svetlosti, nežne muzike i tihog žagora. Starci su izgledali otmeno i negovano, nasmejano, a pored celog kompleksa nalazilo se i obdanište pa su mnogi sa uživanjem posmatrali decu kako se razdragano igraju u dvorištu.
Neko je nešto viknuo i vojnici su uzeli puške u ruke. Tamo dalje čulo se nešto kao jauk, pa nešto na nemačkom pa opet tišina. Opet komanda. Pravo ispred sebe, gledao je u lice mladog nemačkog vojnika. U rukama je držao čeličnu puščanu cev. Iznad crne rupe i nišana video je njegove čelično sive odlučne i mirne oči. Mladić je imao svež ožiljak iznad leve obrve. Ponovo je neko nešto viknuo.
Svakog dana ustajala je rano. Dolazila na posao i presvlačila se. Za razliku od onih polumrtvaca u Srbiji, oči ovih ljudi nisu imale smrt u sebi. Bile su to oči koje su se nagledale mnogo radosti u životu. Mnoga putovanja kruzerima po Mediteranu i toplim egzotičnim morima..mnoga fina, udobna druženja sa prijateljima u njihovim udobnim i sigurnim domovima..bile su to oči koje su gledale lep život.
Ležao je u jarku sa još nekoliko ljudi. Gledao je u nebo, magla se već potpuno digla i za koji sat biće i sunce. Desna strana grudi ga je bolela i disao je teško. Neko mu je ležo preko nogu. Tamo dalje čuo se opet glas na nemačkom. Glas pa pucanj..pa tišina..pa opet glas, pa pucanj, i tako sve bliže i bliže. Odjednom, iznad njega pojavilo se ponovo lice onog mladića sa čeličnim očima. Ponovo je čuo glas..
U sobi broj 17 ležao je stariji čovek. Jedan od onih koje ona neguje. Imao je ok 90 godina. Nije znala mnogo nemačkog, ali je znala da kaže „Dobar dan“, „Izvolite“, i „Doviđenja“ . Ovaj čovek je uglavnom spavao, ponekad bi pojeo malo keksa i mleka, pa bi opet utonuo u san. Nije mogao više da se kreće, tako da je njen posao bio da mu promeni pelene, obriše vlažnim maramicama i ponovo ga obuče. Jednog jutra, posle uobičajenog tretmana, rekao joj je šištavim glasom jedno „Danke..“. Pogledala je u njegove čelično plave oči. Imao je lepo lice, nekako suvo i mirno, a iznad leve obrve mali ožiljak. Nije znala kako se kaže „Nema na čemu“..već se samo ljubazno nasmešila, klimnula glavom i izašla..
...
