Čovek za izražavanje, ispoljavanje, razgovor, povezivanje ima mnogo mogućnosti: pokret, govor, boju, materiju, pismo. Ptica nema ništa drugo do glas. I taj glas je za nju važniji od svega ostaloga, jer je ptica među bićima najdruštvenija, najrazgovorljivija i najneposrednija. Ganutljiva je činjenica da ovo maleno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi, kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva i bez prekida mora cvrkutom da komunicira sa svojom krilatom braćom. Kod ptica je celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost, radost što su zajedno, što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje je nežnije, pažljivije, intimnije i društvenije i nema drugih bića kod kojih bi veza sa drugima imala tako važan i veliki značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, seobama ptica, ispoljava se čudesna i dirljiva vernost kakvu viđamo u dirljivim prijateljstvima i privrženim brakovima. Ova bogata prijateljska bratija, ljubavne i socijalne, prisne i tople sudbine imaju jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.
U divno napisanim knjigama o pticama piše da mali kos, kada već dođe sebi i ume da obraća pažnju i na drugo, ne samo na svoj stomak, upija u sebe one pesme koje iznad gnezda peva otac i kada se sledećeg proleća oglasi, peva očeve pesme. Ali, ne prođe ni nekoliko nedelja, već napušta naučene motive i peva sve individualnije. Drugog proleća svog života postaje sasvim osoben umetnik. Ljudi su primetili da postoji i druga mogućnost "školovanja" glasa. Na brdima, ili dolinama, šumarcima, pojavi se sasvim posebna, istaknuta umetnička ptičja ličnost, pod čiji uticaj ostali nehotice potpadaju, preuzimaju njegovu dinamiku, ritam, zdipe i nešto motiva, ali naročito preuzmu stil. Ptice pevačice imaju nečuven osećaj za stil. Njihovi koncerti se mogu slušati celo popodne ili veče.
Posle najniže zimske tačke kada sunce opet počinje da se uzdiže, prvih dana januara, prvo se oglasi senica. Nekada se oglasi na sunčevu svetlost, nekada se odazove na vreme topljenja. Istovremeno i svraka počinje da čegrće. Često se ućute nedeljama, ali na prvi znak proleća, na mlaku martovsku kišu već i kos započinje pesmu. Najpre samo pročisti glas tihim, oštrim falsetom. Obično kada skače između listova , traži crve, zastane, pročisti grlo sitnim krikom i nastavi da jede. Krajem marta ženke kosova se vraćaju iz Persije svojim muževima i mladoženjama koji su ovde proveli zimu. Kos već tada, ne besprekorno i tečno, peva. Kasnije, kos sa ukupno tri takta, peva strasnim i trijumfalnim glasom, u tri takta otkriva tajnu svog herojskog srca, herojsku misteriju svoje sudbine i zanos svog velikog čina, strasni polet natprirodne lepote. Slavuj započinje u aprilu, ponekad tek posle cvetanja voća. Sveže i kikotave vragolije crvendaća, eterične trile poljske ševe, češljugarevo biserno i senicino srebrno brbljanje susreću se u proleće. Kažu da ptice pevačice zaćute početkom jula, jer im se ptići izlegu, pa nemaju vremena za pesmu, jer goluždravcima treba skupljati i donositi hranu. Zaćute crni, raspevani kos, slavuj, kukavica, češljugar i senica. oglase se ponekad tek sredinom septembra. Izuzetak je šumska ševa, koja se ponekad čuje tokom celog leta, a u septembru sigurno. Posle oktobarskog pozdrava, zavlada tišina i šuma postane nema.
Šumska ševa je retka ptica. Uglavnom peva noću u slepoj i potpunoj tami i tišini. Ponekad kasno popodne zapeva, pre zalaska sunca, kada u zrelom blistavilu čak i vetar tronuto zastane. Prepoznaje se po hromatskim zvoncima. Najpre polako, melanholično peva svoju hromatiku praporaca, zamišljeno i zabrinuto, kao neko kome je teško na duši, pa jedva hvata dah, potom nešto brže, kao da uzdiše. Treći put još brže i ovaj življi ritam još više ističe melanholiju jednostavnog motiva, pa opet brže, življe, vatrenije, strasnije, većom silinom uzdigne u beskrajnoj tuzi cvrkut čiji tonovi padaju odozgo prema dole. I sve to odzvanja tako slatkim bolom, tako bespomoćnim i čarobnim jecajem. Ova plačevna tuga je kristalno čista i tako duboka i u njoj plamti divota koja prožima zanosom koji topi i spašava.
"Jedne noći me je probudio glas ptice. Beše to sasvim nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna pesma. Sutradan je ptičica sedela na vrhu čokota na kocu i pevala isto. Svaka je ptica shvatljiva samo metafizički. Ko ne zna za mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti. Tek kada su dogorele strasti i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek kad čovek više ništa od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u Božiji dlan, tek kada se u čoveku probudi nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja, tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti, nema trijumfa. Kada je čovek stigao sa druge strane života i više ne želi ništa, jedino što ga još zanima: čekam da me pozovu i dotle se molim. Ova spokojna, smirena, tiha molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne zemlje, od opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek najpre,obično, uvek razume negativno i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna pripadajuće pozitivno. Znao sam da se oprašta, znao sam i od čega. Smatrao sam to tužnim pomalo nemotivisanim. A onda jednog popodneva početkom leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno obrazloženje kako bi učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo dete za majčinim krilom, ali još jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako može prosta biti samo ptica koja peva. Nije to žudnja za smrću. Nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve blizine i poverljivo znati Boga kao ovu malu pticu."
U divno napisanim knjigama o pticama piše da mali kos, kada već dođe sebi i ume da obraća pažnju i na drugo, ne samo na svoj stomak, upija u sebe one pesme koje iznad gnezda peva otac i kada se sledećeg proleća oglasi, peva očeve pesme. Ali, ne prođe ni nekoliko nedelja, već napušta naučene motive i peva sve individualnije. Drugog proleća svog života postaje sasvim osoben umetnik. Ljudi su primetili da postoji i druga mogućnost "školovanja" glasa. Na brdima, ili dolinama, šumarcima, pojavi se sasvim posebna, istaknuta umetnička ptičja ličnost, pod čiji uticaj ostali nehotice potpadaju, preuzimaju njegovu dinamiku, ritam, zdipe i nešto motiva, ali naročito preuzmu stil. Ptice pevačice imaju nečuven osećaj za stil. Njihovi koncerti se mogu slušati celo popodne ili veče.
Posle najniže zimske tačke kada sunce opet počinje da se uzdiže, prvih dana januara, prvo se oglasi senica. Nekada se oglasi na sunčevu svetlost, nekada se odazove na vreme topljenja. Istovremeno i svraka počinje da čegrće. Često se ućute nedeljama, ali na prvi znak proleća, na mlaku martovsku kišu već i kos započinje pesmu. Najpre samo pročisti glas tihim, oštrim falsetom. Obično kada skače između listova , traži crve, zastane, pročisti grlo sitnim krikom i nastavi da jede. Krajem marta ženke kosova se vraćaju iz Persije svojim muževima i mladoženjama koji su ovde proveli zimu. Kos već tada, ne besprekorno i tečno, peva. Kasnije, kos sa ukupno tri takta, peva strasnim i trijumfalnim glasom, u tri takta otkriva tajnu svog herojskog srca, herojsku misteriju svoje sudbine i zanos svog velikog čina, strasni polet natprirodne lepote. Slavuj započinje u aprilu, ponekad tek posle cvetanja voća. Sveže i kikotave vragolije crvendaća, eterične trile poljske ševe, češljugarevo biserno i senicino srebrno brbljanje susreću se u proleće. Kažu da ptice pevačice zaćute početkom jula, jer im se ptići izlegu, pa nemaju vremena za pesmu, jer goluždravcima treba skupljati i donositi hranu. Zaćute crni, raspevani kos, slavuj, kukavica, češljugar i senica. oglase se ponekad tek sredinom septembra. Izuzetak je šumska ševa, koja se ponekad čuje tokom celog leta, a u septembru sigurno. Posle oktobarskog pozdrava, zavlada tišina i šuma postane nema.
Šumska ševa je retka ptica. Uglavnom peva noću u slepoj i potpunoj tami i tišini. Ponekad kasno popodne zapeva, pre zalaska sunca, kada u zrelom blistavilu čak i vetar tronuto zastane. Prepoznaje se po hromatskim zvoncima. Najpre polako, melanholično peva svoju hromatiku praporaca, zamišljeno i zabrinuto, kao neko kome je teško na duši, pa jedva hvata dah, potom nešto brže, kao da uzdiše. Treći put još brže i ovaj življi ritam još više ističe melanholiju jednostavnog motiva, pa opet brže, življe, vatrenije, strasnije, većom silinom uzdigne u beskrajnoj tuzi cvrkut čiji tonovi padaju odozgo prema dole. I sve to odzvanja tako slatkim bolom, tako bespomoćnim i čarobnim jecajem. Ova plačevna tuga je kristalno čista i tako duboka i u njoj plamti divota koja prožima zanosom koji topi i spašava.
"Jedne noći me je probudio glas ptice. Beše to sasvim nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna pesma. Sutradan je ptičica sedela na vrhu čokota na kocu i pevala isto. Svaka je ptica shvatljiva samo metafizički. Ko ne zna za mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti. Tek kada su dogorele strasti i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek kad čovek više ništa od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u Božiji dlan, tek kada se u čoveku probudi nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja, tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti, nema trijumfa. Kada je čovek stigao sa druge strane života i više ne želi ništa, jedino što ga još zanima: čekam da me pozovu i dotle se molim. Ova spokojna, smirena, tiha molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne zemlje, od opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek najpre,obično, uvek razume negativno i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna pripadajuće pozitivno. Znao sam da se oprašta, znao sam i od čega. Smatrao sam to tužnim pomalo nemotivisanim. A onda jednog popodneva početkom leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno obrazloženje kako bi učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo dete za majčinim krilom, ali još jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako može prosta biti samo ptica koja peva. Nije to žudnja za smrću. Nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve blizine i poverljivo znati Boga kao ovu malu pticu."
