Bilo je podne.
Planirao sam da čekiram kafanče zvano „Prešernova Klet“, ili se bar tako zvalo davno pre nego što su je renovirali, a naročito da čekiram „prebranac i kobaju“. Video sam pre neki dan taj natpis ispisan kredom na školskoj tabli psotavljenoj ispred .
Možda je malo rano za prebranac i kobaju? Napolju je 30 stepeni. Ne, jeo mi se prebranac sa kobajom, znao sam gde mogu da ga dobijem i nisam želeo da se upustim u dvoumljenja i troumljenja, jer sam znao kuda me dvoumljenja i troumljenja obično odvedu – u lutanje i lutanje okolo naokolo i smišljanja raznih razloga da ne izaberem ništa.
Dakle, „Prešernova Klet“ i pasulj sa kobajom.
Kafanče sada izgleda fino. Čistije je svakako od one stare prdekane.
Nekoliko stolova u prizemlju i na spratu, po zidovima table ispisane kredom, slične kao ona ispred, plafon od cigle složene u lučne svodove, poneka cigla je nedostajala, ali sve ipak fino, opušteno, kul.
I konobar je bio kul. Momak koji donosi piće, hranu, utovara gajbice, spušta i diže žaluzine, naplaćuje..Momak koji u tj kafani očigledno radi sve. Tako je i izgledao. Malo zgužvan, malo zadihan, dečko u svojim ranim tridesetim ili..Ne znam. Nikada nisam bio dobar u određivanju starosti i godina.
Za dva stola sedele su dve ekipice. Par veoma debelih devojaka od kojih je jedna nešto mrndžala drugoj na engleskom i ovamo, bliže izlogu tri mladića sa čistim, smeđim i retkim kosama kao da su ih osušili fenom pre pet minuta. Jedan je imao kariranu košulju i smeđu bradu. Bela ispivena lica, cvikeri, živahne oči, raspričani, definitivno studenti.
Seo sam u ćošak do zida i skroz do izloga. Odatle sam imao pregled cele kafane, a i ždrakao sam ulicu i sve te prolaznike koji su cirkulisali.
Uzeo sam jelovnik, kartu pića i krenuo da bistrim to, mada sam već unapred znao kombinaciju: prebranac sa kobajom, šopska salata i pivo. To je to. Ne volim da komplikujem.
„Imate prebranac i kobaju?“ pitah momka čim je prišao.
„Naravno..“
Od komplikovanja uvek ostanem i gladan i iznerviran. Letovanja, hoteli sa zvezdicama i njihove prenabudžene sale za ručavanje sa ovom i onom hranom – probao par puta da kombinujem i rezultat je bio – zajebi. Biraj poznato i ne luduj mnogo inače..ćorak. Kad je hrana u pitanju, volim siguricu.
Volim siguricu i kada su mnoge druge stvari u pitanju, ali hrana i sigurica mi idu super. To je tandem kojeg moj stomak voli. To je taj valcer, to je taj tango. Okej, probaj ovo, probaj ono ali drž’ se proverenih kombinacija kako ne bi posle pao u komu i obnevideo od gladi grabeći bilo šta i bilo gde .
Kul konobar se pojavio sa neka dva tanjira.
Uspravio sam se u stolici, međutim nosio ih je prema stolu gde su sedele dve debele devojke.
cvrc, moša.
Bacih oko na stol preko puta, da vidim šta su studenti jeli. Ništa naročito. U stvari bezveze skroz. Prvo neka supa, pa onda neka tanjušna salata i mislim hleb. hiebote nije čudno što su tako bledi i smeđi i sve..
Ali možda nemaju para? iebiga.
„Nešto za piće?“ kul konobar se stvorio pored mene.
„Pivo..ovo svetlo“
„okej stiže“
Za 12 sekundi eto ga sa zamagljenom čašom. Pivo je izgledalo mutno i zdravo, sa zdravom penom. Ne volim mutna piva, izgledaju mi nekako suviše poljoprivredno. Što je verovatno dobro ali.. ja volim kristalno čisto. Prešao sam prstom preko zamagljenog stakla i kao kod jedne foto-aplikacije na mom telefonu obrisao sam blur i otkrio kristalno čistu boju. To me je obadovalo. Ipak, pivo je imalo užasan ukus. Suviše gorak ako mene pitaš. Srećom bilo je dovoljno hladno da se ukus kao anesteziran tom hladnoćom malo izgubio negde na jeziku gde i treba da se izgubi.
Devojke su prionule na svoj ručak i jedna drugoj brljale viljuškom po tanjiru. Nisam dobro video šta jedu. Nešto je ličilo na krompir i nešto je ličilo na pileća krilca.
Hteo sam u stvari da vidim kakva je hrana u ovoj kafani generalno, valjda se to i radi kada si u nekoj kafani prvi put. Kao kada odeš kod krojača i čekaš negde, pa odmeriš one što probavaju odela i kažeš „oho ho..ovaj baš šije dobro..“
Nisam doduše bio kod krojača sto godina, ali tako nekako..Poslednji krojač za koga sam uopšte čuo da radi je jedan komšija u mojoj ulici, kome su uleteli autom u izlog. Mislio sam da je ta kuća zaključana, zatvorena ili tako nekako, a ispostavilo se da iza nekog musavog izloga gde nije bilo nikakvih odela, već samo razapeta neka krpa..radi čovek. Čovek star ko biblija ali ipak..
Stari zanati..
Eto konačno kul konobara i sa mojim prebrancem padobrancem.
„Izvoli“ reče „pijatno ti bilo!“
Kada sam čuo ovaj drugi deo, došlo mi je bilo da ga zagrlim i pustim koju suzu na ramenu. To je naravno bila samo misao. Tužna i nekako neočekivano izazvana misao, kao eho starih vremena u kojima je ljubaznosti bilo mnogo više. Zašto li je rekao „prijatno ti bilo“ ?
Nije morao to da kaže.
Svakako nije morao to. Nikoga nije bilo okolo da eventualno proveri da li je on i koliko je ljubazan sa gostima. I da li je možda izgovorio nešto što su se na nekom sastanku zaposlenih te kafane, onako puni preduzimačko-ugostiteljskog entuzijazma dogovorili: „Svakom gostu recite to to i to..(i naravno „prijatno vam bilo..“)
Ne, čovek voli svoj posao. To je to.
Ja ne volim svoj posao i na poslu mi je neprijatno bilo uvek. Ali to je drugo. Na mom poslu svakako nema nikoga kome bih i mogao nešto prijatno da uputim a da me ne skapiraju kao toatalnog bolida.
Stočić je imao metar sa metar i taman je sve lepo stalo: zemljana duboka posuda, tanjir sa salatom, korpica sa hlebom, escajg, čaša, jelovnik, čak i moj mobilni telefon.
Spakovao sam mobilni u torbu i okačio je o naslon stolice.
Ne treba mi da ždrakam na net. Ionako ne znam šta bih vrteo. Ionako me niko neće zvati, ionako nema poruka, nigde. A i ako ih bude, neka sačekaju. Jedine poruke koje bi mogle da stignu bile bi svakako neke neprijatne, neko smaranje, ili čak neka greška. A ja sam sada neko ko želi da mu bude prijatno.
...nastaviće se...
Planirao sam da čekiram kafanče zvano „Prešernova Klet“, ili se bar tako zvalo davno pre nego što su je renovirali, a naročito da čekiram „prebranac i kobaju“. Video sam pre neki dan taj natpis ispisan kredom na školskoj tabli psotavljenoj ispred .
Možda je malo rano za prebranac i kobaju? Napolju je 30 stepeni. Ne, jeo mi se prebranac sa kobajom, znao sam gde mogu da ga dobijem i nisam želeo da se upustim u dvoumljenja i troumljenja, jer sam znao kuda me dvoumljenja i troumljenja obično odvedu – u lutanje i lutanje okolo naokolo i smišljanja raznih razloga da ne izaberem ništa.
Dakle, „Prešernova Klet“ i pasulj sa kobajom.
Kafanče sada izgleda fino. Čistije je svakako od one stare prdekane.
Nekoliko stolova u prizemlju i na spratu, po zidovima table ispisane kredom, slične kao ona ispred, plafon od cigle složene u lučne svodove, poneka cigla je nedostajala, ali sve ipak fino, opušteno, kul.
I konobar je bio kul. Momak koji donosi piće, hranu, utovara gajbice, spušta i diže žaluzine, naplaćuje..Momak koji u tj kafani očigledno radi sve. Tako je i izgledao. Malo zgužvan, malo zadihan, dečko u svojim ranim tridesetim ili..Ne znam. Nikada nisam bio dobar u određivanju starosti i godina.
Za dva stola sedele su dve ekipice. Par veoma debelih devojaka od kojih je jedna nešto mrndžala drugoj na engleskom i ovamo, bliže izlogu tri mladića sa čistim, smeđim i retkim kosama kao da su ih osušili fenom pre pet minuta. Jedan je imao kariranu košulju i smeđu bradu. Bela ispivena lica, cvikeri, živahne oči, raspričani, definitivno studenti.
Seo sam u ćošak do zida i skroz do izloga. Odatle sam imao pregled cele kafane, a i ždrakao sam ulicu i sve te prolaznike koji su cirkulisali.
Uzeo sam jelovnik, kartu pića i krenuo da bistrim to, mada sam već unapred znao kombinaciju: prebranac sa kobajom, šopska salata i pivo. To je to. Ne volim da komplikujem.
„Imate prebranac i kobaju?“ pitah momka čim je prišao.
„Naravno..“
Od komplikovanja uvek ostanem i gladan i iznerviran. Letovanja, hoteli sa zvezdicama i njihove prenabudžene sale za ručavanje sa ovom i onom hranom – probao par puta da kombinujem i rezultat je bio – zajebi. Biraj poznato i ne luduj mnogo inače..ćorak. Kad je hrana u pitanju, volim siguricu.
Volim siguricu i kada su mnoge druge stvari u pitanju, ali hrana i sigurica mi idu super. To je tandem kojeg moj stomak voli. To je taj valcer, to je taj tango. Okej, probaj ovo, probaj ono ali drž’ se proverenih kombinacija kako ne bi posle pao u komu i obnevideo od gladi grabeći bilo šta i bilo gde .
Kul konobar se pojavio sa neka dva tanjira.
Uspravio sam se u stolici, međutim nosio ih je prema stolu gde su sedele dve debele devojke.
cvrc, moša.
Bacih oko na stol preko puta, da vidim šta su studenti jeli. Ništa naročito. U stvari bezveze skroz. Prvo neka supa, pa onda neka tanjušna salata i mislim hleb. hiebote nije čudno što su tako bledi i smeđi i sve..
Ali možda nemaju para? iebiga.
„Nešto za piće?“ kul konobar se stvorio pored mene.
„Pivo..ovo svetlo“
„okej stiže“
Za 12 sekundi eto ga sa zamagljenom čašom. Pivo je izgledalo mutno i zdravo, sa zdravom penom. Ne volim mutna piva, izgledaju mi nekako suviše poljoprivredno. Što je verovatno dobro ali.. ja volim kristalno čisto. Prešao sam prstom preko zamagljenog stakla i kao kod jedne foto-aplikacije na mom telefonu obrisao sam blur i otkrio kristalno čistu boju. To me je obadovalo. Ipak, pivo je imalo užasan ukus. Suviše gorak ako mene pitaš. Srećom bilo je dovoljno hladno da se ukus kao anesteziran tom hladnoćom malo izgubio negde na jeziku gde i treba da se izgubi.
Devojke su prionule na svoj ručak i jedna drugoj brljale viljuškom po tanjiru. Nisam dobro video šta jedu. Nešto je ličilo na krompir i nešto je ličilo na pileća krilca.
Hteo sam u stvari da vidim kakva je hrana u ovoj kafani generalno, valjda se to i radi kada si u nekoj kafani prvi put. Kao kada odeš kod krojača i čekaš negde, pa odmeriš one što probavaju odela i kažeš „oho ho..ovaj baš šije dobro..“
Nisam doduše bio kod krojača sto godina, ali tako nekako..Poslednji krojač za koga sam uopšte čuo da radi je jedan komšija u mojoj ulici, kome su uleteli autom u izlog. Mislio sam da je ta kuća zaključana, zatvorena ili tako nekako, a ispostavilo se da iza nekog musavog izloga gde nije bilo nikakvih odela, već samo razapeta neka krpa..radi čovek. Čovek star ko biblija ali ipak..
Stari zanati..
Eto konačno kul konobara i sa mojim prebrancem padobrancem.
„Izvoli“ reče „pijatno ti bilo!“
Kada sam čuo ovaj drugi deo, došlo mi je bilo da ga zagrlim i pustim koju suzu na ramenu. To je naravno bila samo misao. Tužna i nekako neočekivano izazvana misao, kao eho starih vremena u kojima je ljubaznosti bilo mnogo više. Zašto li je rekao „prijatno ti bilo“ ?
Nije morao to da kaže.
Svakako nije morao to. Nikoga nije bilo okolo da eventualno proveri da li je on i koliko je ljubazan sa gostima. I da li je možda izgovorio nešto što su se na nekom sastanku zaposlenih te kafane, onako puni preduzimačko-ugostiteljskog entuzijazma dogovorili: „Svakom gostu recite to to i to..(i naravno „prijatno vam bilo..“)
Ne, čovek voli svoj posao. To je to.
Ja ne volim svoj posao i na poslu mi je neprijatno bilo uvek. Ali to je drugo. Na mom poslu svakako nema nikoga kome bih i mogao nešto prijatno da uputim a da me ne skapiraju kao toatalnog bolida.
Stočić je imao metar sa metar i taman je sve lepo stalo: zemljana duboka posuda, tanjir sa salatom, korpica sa hlebom, escajg, čaša, jelovnik, čak i moj mobilni telefon.
Spakovao sam mobilni u torbu i okačio je o naslon stolice.
Ne treba mi da ždrakam na net. Ionako ne znam šta bih vrteo. Ionako me niko neće zvati, ionako nema poruka, nigde. A i ako ih bude, neka sačekaju. Jedine poruke koje bi mogle da stignu bile bi svakako neke neprijatne, neko smaranje, ili čak neka greška. A ja sam sada neko ko želi da mu bude prijatno.
...nastaviće se...
Za kobaju si rekao da je imala manje mesa nego nezaboravni debeli palac, ali ne reče ništa za suljpa!?
Msm, nije bitno za priču, priča je zanimljiva i bez ove jezičke dileme... Imaš zadivljujuću moć opažanja i očigledan dar za pisanu reč.