Kada još nije bilo interneta, kao i većina i ja sam igrao jednostavne igrice na kompjuteru. Obično „Lines“ ili „Bubbles“.
Onda je došao net, pa četovi, pa brojni forumi..I ta urnebesna vatromet-vrteška je trajala nekih 10, možda 15..možda i celih 20 godina, ne znam više.
Mnogo ljudi, mnogo priča, pitanja, tema, interakcija, mnogo vremena.
A onda, sve je najednom postalo predvidivo.
Dosadili su mi ljudi. Dosadila su mi njihova pitanja, njihove teme, dosadilo mi je vreme, dosadio sam samome sebi u svemu tome i sve je to najednom prestalo.
Jedan po jedan, nestajali su forumi, četovi, fejsovi, meljovi, ljudi..Jednog po jednog, sve sam pogasio - ostao sam potpuno sam.
Već par godina opet igram Bubbles. Trudim se da ne razmišljam ni o čemu. Ne interesuje me više šta ljudi misle. Ne interesuje me više ni šta ja mislim. Napravio sam čitav krug - od Bubbles do Bubbles.
Ali, čovek je društveno biće.
Hteo ne hteo, društvo ga uvlači u svoje šeme i sisteme.
G-mail na primer, ne dozvoljava da ga zaboraviš. Ako ga ne otvoriš neko vreme, preti da se zaključa, samouništi, ugasi.
Kako ne bih izgubio sve te višegodišnje prepiske, sve te slike, uspomene, ja svako malo otvaram svoj mejl i hteo ne hteo, vraćam se da opet živim u svojoj „društvenoj“ prošlosti.
Tamo me od novosti sačekaju par besmislenih reklama koje odmah izbrišem. Kao kada neko dolazi u stan u koji niko ne živi, pa malo otvori prozore, možda zalije cveće..tako i ja obrišem tih par mejlova.
Ali tu su i svi ti neki ljudi. Naše prepiske. Prepiske u početku pune entuzijazma, vrcave, poletne, erotske, uzbudljive, iskrene, obimne, šarene..a kasnije, kako godine odmiču, već kraće i siromašnije, da bi na kraju zamrle potpuno, u neku najtužniju tišinu.
Podseća malo na šetnju kroz groblje, na foto-albume sa tavana, na lutke u izlogu neke napuštene robne kuće, na luna-park sa pogašenim svetlima, a istovremeno podseća i na život. Život koji se događao, živeo, prošao.
Gde su? Kako su? Šta li rade svi ti ljudi sada?
Jesu li nastavili svoje net-živote sa nekim drugim ljudima, na nekim novim forumima? Ili možda neko od njih isto igra Bubblez i otvara sporadično G-mail tek da se ne bi sam od sebe ugasio i izvršio virtuelno samoubistvo i pita se ovo isto što i ja?
Znam, star sam. Hard to thrill, and nothin' really moves me anymore, ali ipak, još tu i tamo poželim da me ljudi požele, da me neko od njih zainteresuje. Da vidim da li je ovo moje stanje kada polako gubim korak sa svetom zapravo normalno, opšte mesto za moje godine. Ili sam jednostvno debelo lud i sledeće što mogu da očekujem je da dugo zagledan u nebo polako ližem staklo od prozora..
I u ovakvom raspoloženju, pokušavam da tražim neke „forume za starije“ ali Google moje pitanje prepoznaje kao Dom za starije i nemoćne osobe i nudi čitave spiskove za staračke domove. Ništa drugo.
Jednim delom sam siguran da takvih foruma i nema. Drugim delom se plašim da možda ipak postoje, a onda..O čemu bi pričali mi koji smo već ispričali sve? Koja bi pitanja pitali mi, koji znamo da odgovora nema niti ih je ikada bilo? Mi koji znamo zbog čega se cela igra igrala i da je igri došao kraj.
Možda ima srećnika koji još uvek to ne znaju. Ili uspevaju da se pretvaraju i da vešto prevare sebe i srećni su kao i prvog dana, prvog mejla, foruma, četa..
Ja to svakako ne umem.
Ja imam pedeset godina.
Pogledajte prilog 440289
Onda je došao net, pa četovi, pa brojni forumi..I ta urnebesna vatromet-vrteška je trajala nekih 10, možda 15..možda i celih 20 godina, ne znam više.
Mnogo ljudi, mnogo priča, pitanja, tema, interakcija, mnogo vremena.
A onda, sve je najednom postalo predvidivo.
Dosadili su mi ljudi. Dosadila su mi njihova pitanja, njihove teme, dosadilo mi je vreme, dosadio sam samome sebi u svemu tome i sve je to najednom prestalo.
Jedan po jedan, nestajali su forumi, četovi, fejsovi, meljovi, ljudi..Jednog po jednog, sve sam pogasio - ostao sam potpuno sam.
Već par godina opet igram Bubbles. Trudim se da ne razmišljam ni o čemu. Ne interesuje me više šta ljudi misle. Ne interesuje me više ni šta ja mislim. Napravio sam čitav krug - od Bubbles do Bubbles.
Ali, čovek je društveno biće.
Hteo ne hteo, društvo ga uvlači u svoje šeme i sisteme.
G-mail na primer, ne dozvoljava da ga zaboraviš. Ako ga ne otvoriš neko vreme, preti da se zaključa, samouništi, ugasi.
Kako ne bih izgubio sve te višegodišnje prepiske, sve te slike, uspomene, ja svako malo otvaram svoj mejl i hteo ne hteo, vraćam se da opet živim u svojoj „društvenoj“ prošlosti.
Tamo me od novosti sačekaju par besmislenih reklama koje odmah izbrišem. Kao kada neko dolazi u stan u koji niko ne živi, pa malo otvori prozore, možda zalije cveće..tako i ja obrišem tih par mejlova.
Ali tu su i svi ti neki ljudi. Naše prepiske. Prepiske u početku pune entuzijazma, vrcave, poletne, erotske, uzbudljive, iskrene, obimne, šarene..a kasnije, kako godine odmiču, već kraće i siromašnije, da bi na kraju zamrle potpuno, u neku najtužniju tišinu.
Podseća malo na šetnju kroz groblje, na foto-albume sa tavana, na lutke u izlogu neke napuštene robne kuće, na luna-park sa pogašenim svetlima, a istovremeno podseća i na život. Život koji se događao, živeo, prošao.
Gde su? Kako su? Šta li rade svi ti ljudi sada?
Jesu li nastavili svoje net-živote sa nekim drugim ljudima, na nekim novim forumima? Ili možda neko od njih isto igra Bubblez i otvara sporadično G-mail tek da se ne bi sam od sebe ugasio i izvršio virtuelno samoubistvo i pita se ovo isto što i ja?
Znam, star sam. Hard to thrill, and nothin' really moves me anymore, ali ipak, još tu i tamo poželim da me ljudi požele, da me neko od njih zainteresuje. Da vidim da li je ovo moje stanje kada polako gubim korak sa svetom zapravo normalno, opšte mesto za moje godine. Ili sam jednostvno debelo lud i sledeće što mogu da očekujem je da dugo zagledan u nebo polako ližem staklo od prozora..
I u ovakvom raspoloženju, pokušavam da tražim neke „forume za starije“ ali Google moje pitanje prepoznaje kao Dom za starije i nemoćne osobe i nudi čitave spiskove za staračke domove. Ništa drugo.
Jednim delom sam siguran da takvih foruma i nema. Drugim delom se plašim da možda ipak postoje, a onda..O čemu bi pričali mi koji smo već ispričali sve? Koja bi pitanja pitali mi, koji znamo da odgovora nema niti ih je ikada bilo? Mi koji znamo zbog čega se cela igra igrala i da je igri došao kraj.
Možda ima srećnika koji još uvek to ne znaju. Ili uspevaju da se pretvaraju i da vešto prevare sebe i srećni su kao i prvog dana, prvog mejla, foruma, četa..
Ja to svakako ne umem.
Ja imam pedeset godina.
Pogledajte prilog 440289
). Pozdrav 
, iako ti se smajlići gade. 
