Ni blistava plavet bremenita belim stadima oblaka, ni stasiti planinski vrhovi nazubljeni kao medveđi očnjaci, ni talasi velike vode koji se propinju, pene i njište poput neukroćenih pastuva, ništa što je do sada pod nebeskom kapom stvorio, nije moglo po snazi i lepoti da se meri s prizorom niske kapljica koje u krivudavim linijama klize niz meku, satensku, oblu Aininu dojku. Pupoljak bradavice i jedna jedina bledo ružičasta latica oko njega drhte u smaragdnom Vainamojnenovom oku dok, skriven od njenog pogleda, vreba iz gustiša trske . Dug, beo pramen kose povremeno mu padne preko izboranog lica. Nervozno ga prebaci nazad. To traje tek časak – svejedno, srce mu zastane od straha da će u sledećem trenu čarolije nestati, da u jezeru više neće biti jedre i plahe Joukahajnenove sestre, koju je opkladom dobio. Zna li ona za to već? Zna li, i raduje li se? Svakako ne njegovoj staračkoj puti i reljefu bora po koži, ali, slavi i moći njegovoj, raduje li se? Čezne li za zagrljajem onog koji je pesmom ukorenio moćna stabla u do tada prazna njedra zemlje i koji je njihove krošnje uzdigao u visine i naselio ih pticama i vevericama?
Ni blistava krljušt riba posuta zlatnim i crvenim pegama, ni poj slavuja u šipražju, ni zažaren poljubac sunca na obodima brda, nisu mogli da razveju magluštinu teskobe kojom je Ainino srce bilo bremenito. Poslali su je da se okupa za svog – okrutne li igre reči – stogodišnjeg mladoženju, da pred njega izađe čista, nedirnuta. Došla je na jezero da se, u svečanoj tišini, oprosti sa dosadašnjom sobom, s nevinošću, sa slobodom. Starac joj nije dozvolio ni toliko mira. Slavuj je naglo utihnuo u trsci, i znala je da je tu. Osećala je kako joj proždrljivim pogledom klizi niz vrat, niz kičmu, kako joj gmiže po bokovima i bedrima. Preplašenim, isprekidanim pokretima pustila je kosu da joj padne niz leđa i prekrije golotinju, a zatim dlanom jedne a nadlanicom druge ruke pokrila stid, zgurivši se. Misli su je opsedale u rojevima, strašne misli, opasne misli: šta ako protumači ovaj čin kao odbijanje? Izleteće iz zaklona, a onda… !
Opet, da se nije postidela, i samu bi nagost njenu mogao kao izazov da protumači… Ničim ga više ne sme isprovocirati, ni pokretom, ni treptajem, ni dahom… I tako se Aino bori sama sa sobom nastojeći da ne diše.
“Zna da sam ovde”, misli Vainamojnen, “preplašio sam je, grlicu. Ne boj se, grlice, kavezom te neću okivati. Na vetru ćemo skupa jahati, svet ćeš sa mnom obleteti. Ne boj se, čudo među devojkama, ne boj se grlice Vajnamojnenova.”
Ni reč ne izgovara, ali ga nešto vuče da se kroz vitke stabljike progura malo napred, bliže lepoti.
Tiho!
Zabranjujem vam da šumorite!
Misli, ali ne govori. Mršti se na neposlušnu trsku i brbljivu vodu pod nogama.
Krenuo je ka njoj, odande, iz šipražja. Najradije bi se okamenila, ali dah popušta – teskoba se u njoj širi, napinje, a zatim, kao biserna izmaglica, izlazi na usta i kroz nozdrve, tone stopu-dve, a zatim ostaje da tromo visi nad vodom. Svakim dahom, novi sloj neprozirnog vela odleluja povrh jezera. Gomila se, raste, sakriva je od neželjenih pogleda, gura se među stabljike trske i štipa starca za oči.
Prodoran krik odapinje iz šipražja malo jato divljih pataka. Vajnamojnen vrišti i kune zbog nenadanog slepila. Trga izmaglicu naleglu na očnu jabučicu, ali ona se lepi nanovo, još silnije.
- Majko! – ječi starac. – Majko, pruži prste, ukroti je, upredi je!
Vazduh zatreperi, i jagodice neviljivih prstiju Gospe od Vazduha nežno odvajaju lepljive trake sa očiju Prvorođenog, namotavajući ih u biserno klupko. S hiljadu prstiju grabi, s hiljadu prstiju namotava, s hiljadu prstiju prede biserno belu haljinu za Aino, plahu golubicu, snahu dobijenu opkladom.
Eno ga. Visok i plećat. Moćan. Belokos. Izboran. Prastar. Dolazi iz trske po nju kao po osvojenu nagradu.
Pegave šake poturio unapred, preko ruku prebačena čudesno lepa biserna halja.
Aino ga gleda ne usuđujući se da trepne.
Vajnamojnen joj prilazi kao da je sama od izmaglice satkana – sasvim polako, odmeravajući korake kao otkucaje srca.
Na stopu od dragocenosti stane. Pažljivo bira reči u glavi.
- Ovako je svet ustrojen – šapne. – Noć i dan. Nebo i zemlja. Tišina i zvuk.
Aino ne trepće. Ne mrda. Ne diše.
- Muško i žensko.
Vajnamojnen proguta knedlu pre nego što, sasvim tiho, izgovori poslednje:
- Starost i mladost.
Zraci jutarnjeg sunca skakuću po talasima riđe Ainine kose kao divokoze po vrletima severnih planina. Ramena su joj snežne padine, pupak joj je vrtlog radovanja. On trzne rukama, i nabaci joj venčanicu preko glave.
- Život i smrt! – prošapće Aino u suzama. – Početak i kraj.
Tkanina zašušti, zapeva, klizne preko nje, a zatim se, prazna, razastre preko mirne površine jezera. Samo za časak Vajnamojnen u čudu širi oči, a zatim grabi haljinu krupnim, tamnim šakama, i panično ponavlja “Ne, ne, ne, ne!”
Prebira po tkanini ali od Aino ni traga ni glasa. Tek – ispod jednog kraja najednom izleti losos, beo, s bledo ružičastim pegama i riđih peraja, i odmagli u neprozirne dubine jezera u treptaju oka.
Vajnamojnen padne na kolena, u vodu, zajeca glasnije nego onog dana kada ga je Gospa od Vazduha donela na svet koji je tek trebalo da stvori, i dižući vlažnu, praznu bisernu venčanicu iznad glave povika:
- Zašto, mati? Zašto?!
Ni blistava krljušt riba posuta zlatnim i crvenim pegama, ni poj slavuja u šipražju, ni zažaren poljubac sunca na obodima brda, nisu mogli da razveju magluštinu teskobe kojom je Ainino srce bilo bremenito. Poslali su je da se okupa za svog – okrutne li igre reči – stogodišnjeg mladoženju, da pred njega izađe čista, nedirnuta. Došla je na jezero da se, u svečanoj tišini, oprosti sa dosadašnjom sobom, s nevinošću, sa slobodom. Starac joj nije dozvolio ni toliko mira. Slavuj je naglo utihnuo u trsci, i znala je da je tu. Osećala je kako joj proždrljivim pogledom klizi niz vrat, niz kičmu, kako joj gmiže po bokovima i bedrima. Preplašenim, isprekidanim pokretima pustila je kosu da joj padne niz leđa i prekrije golotinju, a zatim dlanom jedne a nadlanicom druge ruke pokrila stid, zgurivši se. Misli su je opsedale u rojevima, strašne misli, opasne misli: šta ako protumači ovaj čin kao odbijanje? Izleteće iz zaklona, a onda… !
Opet, da se nije postidela, i samu bi nagost njenu mogao kao izazov da protumači… Ničim ga više ne sme isprovocirati, ni pokretom, ni treptajem, ni dahom… I tako se Aino bori sama sa sobom nastojeći da ne diše.
“Zna da sam ovde”, misli Vainamojnen, “preplašio sam je, grlicu. Ne boj se, grlice, kavezom te neću okivati. Na vetru ćemo skupa jahati, svet ćeš sa mnom obleteti. Ne boj se, čudo među devojkama, ne boj se grlice Vajnamojnenova.”
Ni reč ne izgovara, ali ga nešto vuče da se kroz vitke stabljike progura malo napred, bliže lepoti.
Tiho!
Zabranjujem vam da šumorite!
Misli, ali ne govori. Mršti se na neposlušnu trsku i brbljivu vodu pod nogama.
Krenuo je ka njoj, odande, iz šipražja. Najradije bi se okamenila, ali dah popušta – teskoba se u njoj širi, napinje, a zatim, kao biserna izmaglica, izlazi na usta i kroz nozdrve, tone stopu-dve, a zatim ostaje da tromo visi nad vodom. Svakim dahom, novi sloj neprozirnog vela odleluja povrh jezera. Gomila se, raste, sakriva je od neželjenih pogleda, gura se među stabljike trske i štipa starca za oči.
Prodoran krik odapinje iz šipražja malo jato divljih pataka. Vajnamojnen vrišti i kune zbog nenadanog slepila. Trga izmaglicu naleglu na očnu jabučicu, ali ona se lepi nanovo, još silnije.
- Majko! – ječi starac. – Majko, pruži prste, ukroti je, upredi je!
Vazduh zatreperi, i jagodice neviljivih prstiju Gospe od Vazduha nežno odvajaju lepljive trake sa očiju Prvorođenog, namotavajući ih u biserno klupko. S hiljadu prstiju grabi, s hiljadu prstiju namotava, s hiljadu prstiju prede biserno belu haljinu za Aino, plahu golubicu, snahu dobijenu opkladom.
Eno ga. Visok i plećat. Moćan. Belokos. Izboran. Prastar. Dolazi iz trske po nju kao po osvojenu nagradu.
Pegave šake poturio unapred, preko ruku prebačena čudesno lepa biserna halja.
Aino ga gleda ne usuđujući se da trepne.
Vajnamojnen joj prilazi kao da je sama od izmaglice satkana – sasvim polako, odmeravajući korake kao otkucaje srca.
Na stopu od dragocenosti stane. Pažljivo bira reči u glavi.
- Ovako je svet ustrojen – šapne. – Noć i dan. Nebo i zemlja. Tišina i zvuk.
Aino ne trepće. Ne mrda. Ne diše.
- Muško i žensko.
Vajnamojnen proguta knedlu pre nego što, sasvim tiho, izgovori poslednje:
- Starost i mladost.
Zraci jutarnjeg sunca skakuću po talasima riđe Ainine kose kao divokoze po vrletima severnih planina. Ramena su joj snežne padine, pupak joj je vrtlog radovanja. On trzne rukama, i nabaci joj venčanicu preko glave.
- Život i smrt! – prošapće Aino u suzama. – Početak i kraj.
Tkanina zašušti, zapeva, klizne preko nje, a zatim se, prazna, razastre preko mirne površine jezera. Samo za časak Vajnamojnen u čudu širi oči, a zatim grabi haljinu krupnim, tamnim šakama, i panično ponavlja “Ne, ne, ne, ne!”
Prebira po tkanini ali od Aino ni traga ni glasa. Tek – ispod jednog kraja najednom izleti losos, beo, s bledo ružičastim pegama i riđih peraja, i odmagli u neprozirne dubine jezera u treptaju oka.
Vajnamojnen padne na kolena, u vodu, zajeca glasnije nego onog dana kada ga je Gospa od Vazduha donela na svet koji je tek trebalo da stvori, i dižući vlažnu, praznu bisernu venčanicu iznad glave povika:
- Zašto, mati? Zašto?!
