Mlada

- Ich bin verheiratet (ja sam udata) - kaže. Izgovara rečenicu ritmično, onako kako su je naučili. Automatski. Bez osećaja.
- Jedva i to. Ona ništa ne pamti. - žali se svekar, svekrva namršteno klima glavom pored njega. - Ne znamo zašto, kako joj tako ništa ne ulazi u glavu. A završila je ona školu, čak četiri razreda je išla tamo u Italiju.
Mlada kao košuta, tanka, niska, grudima ni traga, lice srcoliko, nos pomalo kukast, usne divno iscrtane. Oči svetle, zelene, kosa kestenjasta, duga, vezana u rep.
Rekli su mi da ima petnaest. Sumnjam. Jedna druga mlada, koju sam učila pre ove, kriomice mi je pokazala pasoš:
- Vidiš... E.. Ali... to nije moje pravo ime. Ni prezime.
- Kako...? U pasošu ti nije pravo ime? Ma kako?
Smejala se.
- Vidiš, a godina rođenja... ni to nije pravo.
- ?!
- To su tako morali da stave... da bih bila punoletna. Inače ne bi mogli da me udaju, razumeš.
- Koliko zaista imaš?
Kaže mi. Setim se utiska kad sam je prvi put ugledala.
- Ideš da učiš jednu mladu. - kaže mi ovaj što mi je nalazio časove.
Pred kapijom me dočekuje devojčica u širokoj jakni.
- Tražim M. - kažem.
- Ja sam to.
Zabezeknem se.
- Pa ti si dete!
Dete je bilo u sedmom mesecu trudnoće.
- A to što piše Rim... ni to nije tačno. U London sam rođena.
- Pobogu! - kažem. - Pa što je to moralo da se menja?
- Oni u Englesku su mnogo strogi kod njih to ne bi moglo tako da se napravi u pasoš, znaš... Pa su napravili u Italiju.
Zatim se ućuti, pa poslednji put pokaže prstom:
- A ovo ovde... to mi nisu roditelji. To su mi baba i deda, njih su upisali da su mi roditelji. Oni su me i dali.
I zatim ponovi ono što mi je ponavljala svakog dana: Nedostaje mi mama. Nisam je videla godinama, otkad su me uzeli...

Kukala je za majkom svaki put. Žalila se na svekrvu, zahvaljivala mi što je učim da čita i piše.
- Sad ću ja moći sama... negde. - govorila je.

Ova druga mlada nije toliko govorljiva. Od prve je je daleko stidljivija, a i nekoliko godina mlađa, rekla bih.
Kažu petnaest. Ne bih joj dala više od trinaest.

- Glupača! - dovikne mladoženja, svaki put kada napravi grešku. Ona tad postaje još tiša, još povučenija.
Smeje se samo u retkim trenucima kad ostanemo same u prostoriji, ali i tad nekako sa zadrškom, krišom, u strahu da neko ne naiđe i ne prekori je zbog neprimerene radosti.
I ne strahuje bez razloga.
- Nije "Liebe Große" nego "liebe Grüße"! "Liebe liebe Große" možeš meni da kažeš, ja jesam ogromna, ali za druge to ne važi! - smejem se, a smeje se i ona shvativši šta je rekla.
- Tebi je to smešno? - vikne mladoženja, namršten, besan. Njemu je 17. Bela košulja i debeo zlatan lanac oko vrata. Okreće se i odlazi kod roditelja i babe.
- Baš ste je našli. Vredi za sve pare.
Mlada umukne, spusti pogled, uvukla bi glavu među ramena da može. Sakrila bi se iznutra, u oklop, poput kornjače.
"Kakav mazgov", mislim. "Kakvo grozno, obesno derište! Autentični gad u nastajanju!"
Užasno mi je što je on, njoj najbliži po godinama, onaj koji je redovno najžešće kinji.
A ona - užasuta mogućnošću da ne vredi "za sve pare" i da će biti vraćena kao kvarna roba, čime joj povremeno prete.

Muka mi je od tih časova, ali ubeđujem sebi da devojčice time osnažujem - da im, dajući im znanje, dajem koliku-toliku mogućnost da se sutra izbore za vlastiti život.

Jednog dana mladoženju ugledam u autobusu. Ulazi u njega s još jednim dečakom: ovaj drugi je niži, deluje mlađe, ali možda su ipak vršnjaci. Obojici đačke torbe na leđima. Ugleda me, vidim da mu je neprijatno. Promrmlja pozdrav a zatim seda napred s drugom iz razreda.
Drug vadi mobilni i veselo pokazuje neku igricu. Objašnjava nivoe koje je prešao. Zatim prelazi na nešto drugo - ko će ga znati, fejksbuk ili instagram - pokazuje i smeje se.
Zatim se počne smejati i on. Prvi put ga vidim nenamrštenog. Naginje se ka drugaru iz odeljenja, zajedno gledaju u mobilni, ćaskaju i kikoću se.

Tek tada je užas postao potpun.
Nije on na istoj strani s onima koji su njegovoj mladoj oduzeli detinjstvo.
Detinjstvo je, surovo, oduzeto i njemu.
Zbog toga je okrutan.
Dok se u školi njegovi prijatelji uz kikot došaptavaju o devojčicama i prvim ljubavima, da li sa stidom krije to da je već oženjen? Da ga nisu pitali, da su mu kupili skupocen poklon, za koji se ispostavilo da košta više nego što vredi?
Na koji način balansira između dva sveta, sveta škole, kroz koji ga uklapaju u jednu njemu stranu kulturu, i vlastite kulture, u kojoj ne možeš da biraš koga ćeš da voliš i s kim ćeš da provedeš život?

Autobus se zaustavlja preko puta njegove kuće. Pozdravlja se s prijateljem nasmejan.
Izlazim posle njega.
U dvorištu mlada istresa stolnjak.
Ugledavši je, nestane mu osmeh s lica. Ponovo je namršten.
Ugledavši ga, brže-bolje presavija stolnjak, poguri se, i gledajući sebi u stopala, žurno odlazi u kuću.

 

[shonery]

Vrzino kolo je to... Strašno, strašno...

 

[sanja*]

Vrzino kolo jeste, i strašno jeste, ali su strašnije reakcije kakva je Napastova.
Takva tiha podrška podstiče i omogućava ovakve stvari, u stvari.

 

[Dragoljub69]

Majmunska civilizacija,ali bar nisu dekadenti!
Ćorsokak razvoja dakako u osnosu na vrhove zapada koji su u dekadenciji i propadanju...
Dva loša završetka jedne iste priče-kako ispisati treći,kako inicirati novi razvoj
ljudske civilizacije?Krucijalno pitanje današnjice!

 

[sanja*]

Morao si da ostaviš glup komentar, naravno.

 

[sanja*]

Po čemu je, recimo, Finska u raspadanju?

 

[sanja*]

Hm, taman sam mislila da pokrenem negde ogorčenu temu o religiji kao konzervansu tlačenja i potpori tlačitelja, kad naletim na ovaj video gde se neki hrišćani (valjda neka sekta? ) bore za, a ne protiv dece.

Compassion.
Saosećanje.
To je sve što je potrebno.

 

[Napast]

+ saosećanje za ostale ljude u priči i ne bi trebalo da bude više besa

 

[sanja*]

Kad bi imao saosećanje, onda bi primetio da je upravo i prema onome koji najviše kinji devojčicu iskazano saosećanje.
I njihovi roditelji doživeli su sličnu sudbinu, to je prosto krug nesreće koji se neprestano ponavlja.

Bes je bio usmeren samo ka tebi.
I to upravo zbog apsolutnog nedostatka bilo kakve empatije spram njihove nesreće.

I zbog toga što opravdavaš jednu užasnu, nehumanu praksu.

 

[Napast]

Ne bas... Bes prisutan u tebi, usmerava se na nekog (u ovom slucaju na mene)
ili na nesto. Pravi uzrok tog besa nisam j. Pravi uzrok je?

 

[sanja*]

O, izvinjavam se na nepreciznosti. Bes je usmeren na tvoje stavove.
A uzrok besa je užas. Kada si nečim užasnut, i znaš šta uzrokuje užas, i onda naletiš na odobravanje ili veličanje užasa ili uzroka, osetiš bes.
Mada je užas preciznija reč od besa.
Ja sam užasnuta onim što si pisao.

 

[Napast]

u jednom trenutku sam prestao da objašnjavam (nisam hteo da se pravdam) jer je postalo besmisleno.
Jednostavno imaš potrebu da budeš besna, u ovom trenutku sam to ja, u nekom drugom neko drugi.

Ali eto uzmimo da sam ja zaista pisao nešto užasno. Gde je sasećanje prema meni?
Kada bi ga bilo ne bi bilo besa ni prema meni zar ne?
Kada sam rekao " saosećanje i za ostale ljude u priči" mislio sam i na sebe.
Sve je ovo jedna velika priča, mi svi imamo probleme, i svi zaslužujemo saosećanje.
Ili možda smatraš da me poznaješ toliko dobro da ja ne zaslužujem saosećanje...
Važno bi bilo napraviti i granicu između saosećanja i sažaljenja. A?

 

[sanja*]

Ne znam kako bi ti pošlo za rukom da napraviš tu granicu kad nisi kadar za saosećanje.

I ne, ne zaslužuju svi saosećanje.
Recimo, nemam saosećanja za Hitlera. Bez obzira na to što me ne bi bilo da njega nije bilo, jer su mi se baba i deda upoznali kao zatvorenici u konc logoru u Nemačkoj.

Nemam saosećanja ni za tebe koji smatraš da je najbolja sreća koju devojčica iz teksta zaslužuje razvijanje Stokholmskog sindroma.

 

[Napast]

Saosecanje podrazumeva:
Svest da smo svi u istom problemu, da svako od nas nosi svoj krst
Reakcija: bravo brate! neka i tebi i meni i svima nama Bog da snage da nosimo svoj krst
Covek kopa po kontejneru? Bravo brate sto se boris, mnogi bi odustali.
Sazaljenje:
Zaborav da je sazaljevac takodje u problemu, mozda sustinski vecem od sazaljevanog.
Cesto ima za cilj da se "resavanjem" tudjih problema izbegava pogled na svoje probleme
Reakcija: jadan ti! Nipodastavanje borbecoveka za sopstveno spasenje.Ocajanje. Bes.

 

[sanja*]

Moja reakcija nije "jadan ti".
Naprotiv, tvoja reakcija je "Nemam apsolutno nikakvog osećaja niti predstave o tome kako ti je, ali samo nek ti tako bude i dalje! Thumbs up!"

Probaj da kažeš čoveku koji kopa po kontejneru "bravo što se boriš", pa da vidiš kako će da odreaguje.

Za razliku od tebe koji na tuđu nesreću reaguješ s "bravo, moglo je da bude i gore, znaš?", ima onih koji razmišljaju kako bi situacija mogla da se promeni nabolje. I da bi po tom pitanju trebalo nešto učiniti.

Ako ne može da se učini ništa, dakle, ako se odreknemo vere u bilo kakvu mogućnost boljitka - onda (možda) ima smisla poželeti toj osobi da sa svojom večnom patnjom može da se izbori.
Mada nisam sigurna nije li humanije poželeti joj brzu smrt.


Saosećanje nije potpuno odsustvo bilo kakvog osećaja, kao što ti sugerišeš.
Znam da ti je nemoguće da shvatiš, jer si apsolutno bezosećajan, i jer nemaš ni najmanju mogućnost empatije. Nisi sposoban da se staviš u poziciju drugog. Ali ok, za to je nužna sposobnost decentracije, a tebi to žestoko fali. Postojite samo ti i tvoja duboko i suštinski nehumana dogma.

Ide Napast parkom i naiđe na scenu silovanja.
"Bravo, sestro, što se možda nećeš ubiti nakon toga, ima ih kojima to pada na pamet!" , kaže Napast, i zadovoljan svojom "saosećajnošću" i time što je prisustvovao veličanstvenoj sceni borbe za život, veselo produžava napred.

U stvari, juče sam baš gledala neki

, da znaš da me podsetio na tebe. Ali original tvoja filozofija, samo što se on ne krije iza "boga". On priznaje da u boga ne veruje.
Njemu mogu da oprostim, jer bar ne laže sebe. A ni druge.

 

[sanja*]

I ne, ne izbegavam pogled na svoje probleme.
Samo nisam toliko bezdušna da na tuđe probleme reagujem poput tebe.

 

[Napast]

1. Ide Napast parkom i naiđe na scenu silovanja.
Napast pokuša da spreći silovanje (nadam se, jer ćovek ne zna šta bi uradio dok mu se to ne desi).

2. Ide Napast i sretne žrtvu silovanja (silovanje se već deilo).
Bravo sestro, vidim boriš se, kako znaš i umeš. Nadam se da ćeš iz nečeg lošeg što se desilo stvoriti nešto dobro.
Jer to je jedan od osnovnih principa dobra. Transformisanje lošeg u dobro.
Vidiš razliku, ili je bes preveliki?

 

[Napast]

Za razliku od tebe koji na tuđu nesreću reaguješ s "bravo, moglo je da bude i gore, znaš?", ima onih koji razmišljaju kako bi situacija mogla da se promeni nabolje.

zašto se ova dva isključuju, zašto ne vidiš da ja pričam i o jednom i o drugom?
bravo moglo je da bude gore u onome što sam pričao je više "bravo, svi se mi borimo, i da ima i goreg ali znaj svi se borimo i svima nam je teško"
+
"promena situacije na bolje" u u mojoj priči je nada da iz svega na prvi pogled lošeg može da se izrodi nešto dobro, izvlaćenje nečeg dobrog iz svega
posmatranje potencijala svega

 

[sanja*]

1. Ide Napast parkom i naiđe na scenu silovanja.
Napast pokuša da spreći silovanje (nadam se, jer ćovek ne zna šta bi uradio dok mu se to ne desi).

2. Ide Napast i sretne žrtvu silovanja (silovanje se već deilo).
Bravo sestro, vidim boriš se, kako znaš i umeš. Nadam se da ćeš iz nečeg lošeg što se desilo stvoriti nešto dobro.
Jer to je jedan od osnovnih principa dobra. Transformisanje lošeg u dobro.
Vidiš razliku, ili je bes preveliki?

Odlična razlika.
Situacija s devojčicom je nešto što traje ili nešto što je prošlo?

 

[sanja*]

zašto se ova dva isključuju, zašto ne vidiš da ja pričam i o jednom i o drugom?

Zato što si devojčici poželeo samo da razvije Stokholmski sindrom.

 

[Napast]

situacija sa devojčicom je nešto što je prošlo u smilsu da je već udata. Udaja je prošla. Da si opisala veridbu to bi bilo nešto što traje.

Nisam joj to poželeo to mi ti stavljaš u usta, a ja rekoh da mi je besmisleno da se pravdam od takvih optužbi.

 

[Napast]

Ali da se razumemo, stavljati u isti koš naci logore i udaju devojčice romske nacionalnosti je stvarno?

Razmišljam o ciganima kao o nekom indijanskom plemenu koje je nekom nesrećom završilo u "civilizaciji"
takvo kakvo je to pleme se u toj civilizaciji ne snalazi baš najbolje, ona joj je strana.
To pleme ima svoje običaje, i jedan od njih je rano udavanje/ženidba i "kupovina" mlade.
Da se radi o plemenu u savanama Amerike to bi bilo simpatično, govorilo bi se o pravu plemena da postupa u skladu sa svojim običajima.
Ali pošto je pleme locirano u Evropi onda je to strašno?
Pokušavaš izjednačiti njihove običaje sa našim običajima i nazivati njihov običaj trgovinom ljudima.
I sve vreme peniš trgovina ljudima trgovina ljudima.
Ako u konkretnoj situaciji postoji neka ogromna razlika u odnosu na njihov standardni običaj rane udaje onda ti to nisi ničim u priči naglasila.
postoji li?

 

[Napast]

da i da dodam...
situacija je još više prošla zato što je devojka trudna.

 

[sanja*]

Pa ti priču nisi pročitao?

 

[sanja*]

Dakle, ne govorim o jednoj devojčici. Nisi pažljivo čitao priču.
Dalje, u priči se pominje i organizovano falsifikovanje ličnih dokumenata. Ni to nisi primetio.

što se tiče specifičnih običaja i kulture - meni je romska kultura u smislu muzike, bliskosti s magijskim, i nekim legendama koje su vezane za određene apokrifne spise jako bliska.

Međutim, ako ima boga - onda nije sve dozvoljeno. Ako nema - jeste, kao što je lepo primetio Dostojevski. Ako nema boga, onda zaista nema toga što bi čovek mogao da napravi drugom čoveku a da za to ne nađemo racionalno opravdanje.

Ukoliko boga ima - onda je u svest svake kulture, bez obzira na mesto na zemaljskoj kugli, utisnut osećaj onoga što je humano, i onoga što je nečovečno.

Gde možemo da vidimo svest neke kulture? U običajima?
Ne, običaji mogu biti takođe nehumani, odrođeni od čovečnog.

Svest neke kulture vidimo u poetici te kulture. U onim njenim pesmama i pričama koje su zakačene za večnost.

Dečji brakovi nisu odlika isključivo romske kulture. Dakle, ovo nije kritika Roma, kao naroda, nego kritika prisilne udaje.
prisilnu udaju si imao manje-više u svim kulturama, dečje brakove takođe.
Nije li pedofil (kasnije progralešn za sveca) Milutin oženio sedmogodišnju Simonidu?

Da se danas nešto takvo desi, ti ne bi preduzeo ništa da to dete izbaviš iz takvog braka, jer je "udaja već prošla"?
Čin venčanja je u stvari čin pečata ropstva koji se ne može skinuti? Nešto što te zanavek utamničava?

Dakle, dečji brakovi ili, uopšte, prisilni brakovi su bili tradicija i kod nas. Prodaja dece (a to jeste trgovina ljudima: kada daš pare za neku robu, a ta roba je ljudsko biće, i nakon prodaje postaje tvoje vlasništvo, onda se tu zaista radi o trgovini ljudima; ako imaš pravo da robu reklamiraš i tražiš povraćaj novca, a pri tome je roba čovek, onda se tu de facto radi o trgovini ljudima) je bila uobičajena i na istoku Srbije, i to ne tako davno. Jednom ću napisati priču koju mi je ispričala baka jedne moje učenice - o tome kako su nju roditelji "udavali". Nije Romkinja.

Gde sam ono bila?
A da, kultura kao vid otpora tradicionalnom i običajnom. Svaki narod je ima.
Mi imamo Banović Strahinju koji zbog nehumanosti i nesaosećajnosti proklinje "gospodu 'rišćansku", a što se tiče prisilnog braka i trgovine ljudima imamo takve bisere kao što su Omer i Merima, bezbrojne primere u bajkama, a u autorskoj književnosti jednu "Nečistu krv", recimo.

Ne postoji kultura na svetu u kojoj prisilni brak nije opevan u epu kao nešto tragično i u svojoj suštini pogrešno.