Nemoj ovako

Postoje pesme u koje je prosto pretočen sav bolni osećaj vezan za neke dogadjaje.Malopre je na radiju bila ova pesma...zgrčio mi se stomak,kao da me neko udario i silno osećanje nekadašnje tuge se izlilo u mene već sa prvim notama.Davno On "ne zanjiše dušu" svojom pojavom ili rečima,ali note i stihovi umeju da iznenada,snažno razderu taj stečeni mir i razviju prašnjave zastave nespokoja.

Aleksandra...

 

[*Purple Baby*]

Potpuno te razumem,jer imam dosta takvih pesama,koje me vezuju za odredjene trenutke...i osobe...I bez obzira koliko vremena prodje od nekog takvog trenutka,kad cujem odredjenu pesmu uvek ga iznova prozivljavam...

 

[crvene cipele]

Kada god sam preotvorena u reakciji ili pisanju,posle imam potrebu da se povučem,odnosno ,obrišem napisano,pocepam .Tako i sada.Potsetilo me to na jedan roman koji sam pročitala ,a posle imala priliku,sasvim slučajno,da upoznam književnicu koja ga je pisala
.Saznavši o kome se radi prokomentarisala sam veoma snažnu emociju sa kojom je pisana knjiga.."Vi ste ro prepoznal?i"iznenadila se gosodja,a potom priznala da je, dok ga je pisala, deo po deo ,njena bliska prijateljica odnosila i prekucavala ,da ne bi posle nastanka bio uništen.,(Roman "Krojac" Tanja Pavisic).

 

[crvene cipele]

Spomenka Kovac

Nemoj ovako

Slusaj me,
Do juče delili smo sve,
Tolike noći besane,
Dane od svile satkane,
U ime svega,
Sad slušaj me

Slušaj me,
Znam da je prekasno za nas,
Dugo već slutim rastanak,
Al’ šta je jedan poljubac,
I malo nežnosti za kraj

Nemoj ovako, da odlaziš od mene,
Nismo mi bili na jedan dan,
Hoću u oči sada da me gledaš,
Kad kažeš, da za nas, sada je kraj

Slušaj me,
Daj da se gledamo na tren,
K’o neki par, jos zaljubljen,
Iako znam da gubim te,
U srcu zauvek, čuvam te

Slušaj me,
Ne tražim nemoguću stvar,
Samo da osetim, da znam,
Da sam ti neko jako drag,
Tek mali dar za rastanak