Čovek ne može da uguši sopstvenu zabrinutost ako, osvrnuvši se na poslednja dva veka istorije, jasno uvidi kako su s kolena na koleno, planski, sa sveta nestali najpre kralj, potom svi redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik... Bilo je izolovanih poduhvata da se ponovo uspostavi poredak koji su propali, oni koji su podigli svoj glas, bili su raščerečeni kličućom masom opijenom trijumfom, masom zapalom u tamnu epidemiju. Epidemija je nastala tako što su svi iz mase bili pretendenti na presto, svi su isticali zahteve za sveštenstvo, na aristokratiju, potom na znanje. Svi smo jednaki. Svi znamo sve, ako ne znamo - naučićemo. Kao da se kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo može naučiti...
Kraljevi su rekli: "Ako je to vama vladavina, budite vladari" Aristokrate su rekle: "Ako je to vama plemstvo, budite plemići"! Znajući da nisu postali ni kraljevsko, ni aristokratsko biće, u jeku epidemije, ukaljali su sve što je čisto, oborili su sve što je veliko, zgazili sve glave koje se uzdižu i zatrovali sve što je bilo zdravo. Tako su nestale države, nacije, narodi, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, plemenitost, igra ukus, istina.
Štefan George je pisao: "Svetilište gori i minuće iznad nas petsto godina dok se ponovo ne izgradi." Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos gori, razoren. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi, plemići, državnici, sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga, ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes.. Bespomoćnost. Nema odluke, nema smera, cilja, nema puta...samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda siromaštvo, užas, briga, greh... Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko su bili neko - sakrili su se...Jer, Der Tempel brennt! Svetilište gori!
Sveti krug, Temenos, samo jedan čovek čuva: p e s n i k. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je samo bio poslednj i kada su svi otišli, rekao je: "Izdržaću".
Od trenutka kada je ostao sam u svetom krugu, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbenost vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika ... morao je da prihvati, kao i zadatke umetnika viteza, lekara proroka, filosofa...Od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika. On zna da ono od čega zavisi cela sudbina ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu : Temenos. On zna da mora postojati: Vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima, magijski prostor gde čovek ulazi skidajući sandale, jer je to sveta zemlja, gde ljudski svet prestaje, gde gori vatra duha, gde čovek više nije čovek, već kosmičko čedo vasione, gde, kao što piše Malarme: "naše biće postaje autentično". Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuva u Temenosu.
Pesnik zna da je zadatak pesnika: Služba i Vladanje. Jer pravo da vlada ima onaj ko sebe podredi; samo je dostojan vladanja onaj koji služi. Služi narodu, a ako i ne ovom narodu onda: bogovima, duhu, čistoti, radu. Ovakva poezija je služba visokog reda i vlada: duhom, narodom, lepotom i svetom.
Pesnik je i vladalac i sluga. Pesnik ovim služećim vladanjem čuva središte čovekovog bivstva, "Večno carstvo", svetu baštinu čovečanstva. Pesnik je čuvar božanskog bivstva - kom služi i u čije ime vlada.
Sudbina pesnika je krug. Ako se u narodu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto, a oni koji žive u svetom krugu osnivači su nove zajednice, plemena i novog posvećenog naroda koji je središte Carstva. (B.H.)
Kraljevi su rekli: "Ako je to vama vladavina, budite vladari" Aristokrate su rekle: "Ako je to vama plemstvo, budite plemići"! Znajući da nisu postali ni kraljevsko, ni aristokratsko biće, u jeku epidemije, ukaljali su sve što je čisto, oborili su sve što je veliko, zgazili sve glave koje se uzdižu i zatrovali sve što je bilo zdravo. Tako su nestale države, nacije, narodi, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, plemenitost, igra ukus, istina.
Štefan George je pisao: "Svetilište gori i minuće iznad nas petsto godina dok se ponovo ne izgradi." Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos gori, razoren. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi, plemići, državnici, sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga, ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes.. Bespomoćnost. Nema odluke, nema smera, cilja, nema puta...samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda siromaštvo, užas, briga, greh... Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko su bili neko - sakrili su se...Jer, Der Tempel brennt! Svetilište gori!
Sveti krug, Temenos, samo jedan čovek čuva: p e s n i k. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je samo bio poslednj i kada su svi otišli, rekao je: "Izdržaću".
Od trenutka kada je ostao sam u svetom krugu, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbenost vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika ... morao je da prihvati, kao i zadatke umetnika viteza, lekara proroka, filosofa...Od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika. On zna da ono od čega zavisi cela sudbina ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu : Temenos. On zna da mora postojati: Vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima, magijski prostor gde čovek ulazi skidajući sandale, jer je to sveta zemlja, gde ljudski svet prestaje, gde gori vatra duha, gde čovek više nije čovek, već kosmičko čedo vasione, gde, kao što piše Malarme: "naše biće postaje autentično". Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuva u Temenosu.
Pesnik zna da je zadatak pesnika: Služba i Vladanje. Jer pravo da vlada ima onaj ko sebe podredi; samo je dostojan vladanja onaj koji služi. Služi narodu, a ako i ne ovom narodu onda: bogovima, duhu, čistoti, radu. Ovakva poezija je služba visokog reda i vlada: duhom, narodom, lepotom i svetom.
Pesnik je i vladalac i sluga. Pesnik ovim služećim vladanjem čuva središte čovekovog bivstva, "Večno carstvo", svetu baštinu čovečanstva. Pesnik je čuvar božanskog bivstva - kom služi i u čije ime vlada.
Sudbina pesnika je krug. Ako se u narodu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto, a oni koji žive u svetom krugu osnivači su nove zajednice, plemena i novog posvećenog naroda koji je središte Carstva. (B.H.)
