Prvo nevjerica, odmah zatim kletva , pogled na omiljenu biljku izazva u meni gomilu pomiješanih osjećanja.Kao muškarac koji voli biljke ,za divno čudo nijesam od onih, onih drugih, hm bar se nadam.Kupio sam ga sa dva pera jedva živo, da ni gospođa koja mi je prodala nije htjela da uzme novac.Nego ta moja difenbahija a ja mislim ,da jeste , mada svako ko je vidio tvrdio je da to nije to, nebitno bila je svjedok mojih selidbi i kao čovjek podnosila sve što nas je snalazilo.Kad smo supruga i ja u podstanarskoj sobi pogledali oko sebe, na korak od nas samo dva kofera par nekih kesa , užas.Oštar domaćin dubokoga glasa ,prvo nas je sa sve đecom postrojio u hodniku,i sa prstom podignutim uvis očitao lekciju ,da nema gostiju,pušenja fajront je bio oko devet uveče ,iako smo mi baš negdje tih večeri slušali Jelenu Karleušu do tri po ponoći,gazda je slavio neki cirkus...ko zna.Stajali smo tako ispred njega a on se obraćao sa visine i uzgred mjerio moju bolju polovinu.Kad smo primili k znanju protokole i pravila , pustio nas je unutra.Namještaj je tek kasnije te nedjelje trebao da stigne a mi smo ušli usobu i umalo nijesam povratio od nemoći, bijesa .ne znam ni sam čega.Lutajući sjutradan po gradu u jednoj velikoj cvećari snimio sam krajem oka, biljčicu koja kao da me dozivala, gužvajući u znojavoj ruci
komadić papirne novčanice od koliko ne znam valjda pet maraka deutz,ušao sam unutra i kupio ono "Što liči na kupus" kroz gradski saobraćaj jedva sam ga donio kući bez pola listova,par puta mi se i kesa pocijepala.Otvorio sam kesu, a unutra žasu slomljeno i zgnječeno stabalce jedan list na dnu kese.......Posvećivali smo joj puno vremena,podsjećali smo sami sebe na nju, njenu sudbinu projektovali na nas, kao porodicu .Činilo nam se da ako ona preživi i mi imamo šanse, znate možda kako to ide.Svaka kap vode vraćala je u život, nekad nas je uz jutarnji radio pratila na posao,sa sve novim širokim listom i ponekim
pupoljkom.Uskoro je bila snažna,široki listovi do poda ,uvis je grabila svaki zrak suca.Znala je da odboluje, po par dana bez riječi smo brinuli o njoj ,ispitujući jedno drugo dali je dovoljno zalivena.
kad smo konačno bili na pragu da se uselimo u svoj dom,prvo što je dobilo svoj prostor i oko čega nije moglo biti spora bila je ona.Prvu
smo je i preselili,taksista nas je u čudu gledao u retrovizoru,i ponekad izvio glavu da proba da vidi sa kime to žena i ja pričamo.
Malecki psić koga su djeca , nahvatala napolju ,jedno jutro bio je fatalan za nju sa sve malim nevinim okicama,ju je raskopao i izgrizao do samog korijena.Kletve koje su uslijedile pokrenule su možda i onaj veliki uragan katarinu,koliko je tu bilo samo munja i gromova.
Pristojno smo je ispratili sve do kante za smeće.Ali uspomene na nju i ono što nam je značila sigurno ćemo čuvati duboko u srcu.
Poslednja izmena:
...a meni simbolično ime drveta, pa jedva čekam da dođe proleće, da ga iznesem na terasu...nadam se da će da preživi ....
