Dvanaestog novembra 1956. godine u maloj sali stare "Borbe" sa 212 stolica, rodilo se novo pozorište, kome je Borislav Mihajlović Mihiz dao ime Atelje 212.
"Sećam se premijere "Faust" - napisala je Marija Crnobori. "nismo imali novca za scenografiju i kostime. Na sceni je bila samo jedna stolica i nas četvoro: Mata Milošević, Viktor Starčić, Ljubiša Jovanović i ja u svečanoj odeći. U prvom redu sedela je Jovanka Broz. Predstava je počela...."
Atelje 212 nije oformila država, već grupa ljudi, navedeni glumci i legendarna Mira Trailović, žena koja je bila nekoliko koraka ispred svog vremen, uz podršku tadašnjih intelektualaca i umetnika.. Rođenjem Ateljea 212 u pozorišni život ulazi ne samo avangardna drama, već i veliki savremeni svet, kao i nova domaća drama. Svoj put pozorište je gradilo najboljim komadima 20. veka - Beketovim "Godoom", delima Joneska, Foknera, Mrožeka, Pintera, Džojsa, Ženea, Olbija, mjuziklom "Kosa", delima koja su prvi put prikazana pred jugoslovenskom publikom. Zacrtava taj put i komadima domaćih savremenika predstavljajući drame Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Biljane Srbljanović i Milene Marković. Od početka je Atelje nudio novine i iznenađenja koja su privlačila mladu i intelektualnu publiku koja je u pozorištu tražila pouku i politički komentar, ali i igru, humor, duh svog vremena, nešto čega nije bilo u drugim teatrima.
Radeći, Atelje je izgradio svoj stil provokativne glume, ležerniji, sklon improvizacijama, oličen u načinu igre Zorana Radmilovića, Danila Bate Stojkovića, Cice Perovića, Aligrudića, Renate Ulmanske, Mire Banjac, Seke Sablić, Ružice Sokić, Taška Načića, Bore Todorovića, Petra Kralja, Milutina Butkovića, Đuze Stojiljkovića, Dragana Nikolića, Nede Spasojević i drugih gromada našeg teatra. Oni su svojim radom označili da Atelje 212 nije samo novo i drugačije pozorište, nego i novo stanje duha, potreba da se ide u korak sa svetom, potrebu za novom slobodom misli i stvaralaštva.
Sada već daleke 1992. godine, Atelje 212 dobija novu, adaptiranu zgradu i postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena "Mira Trailović" ima 385 sedišta, a Teatar u podrumu, tj. Scena "Petar Kralj" 141 sedište.
Tokom 60 godina postojanja, Atelje 212 opstaje kao jedan od najznačajnijih teatara u regionu. Poslednjih godina nametnuo se kao lider regionalne saradnje i obeležio svojim uspesima pozorišni život Beograda, Srbije ali i nekadašnje Jugoslavije.
Slavljenička godina je u znaku premijera, sa namerom da ih do kraja sezone bude, kako u pozorištu kažu, i više od mogućnosti sa kojima, u vremenu nenaklonjenom umetnosti, raspolažu.
Iz Cacijevog "USPOMENARA 212"
GOSPOĐA
Sinoć je održana, najavljena na sva zvona, premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Pred početak probe u prepun bife ulazi velika upravnica Mira Trailović.
Neko reče:
- Gospođo, viđeni ste sinoć na premijeri u divnoj toaleti. Kako je bilo?
- Šta da vam kažem, još jedan uspeh Ateljea 212 - reče Mira i zaštitnički prigrli prvog ko joj pade pod ruku.
CICA
Bora Todorović i Dragan Nikolić otišli da obiđu Slobodana Cicu Perovića posle operacije. Odvratna bolnička atmosfera, ne znaju šta da pitaju teškog bolesnika. A onda jedan od njih procedi:
- Cile, treba li ti nešto?
Skoro bez glasa, Cica Perović odgovori:
- Taksi!
DEVIZE, DEVIZE
Dragan Nikolić Gaga kad smisli neki štos za bife, ispriča ga svakome ko se pojavi, tako da ga oni koji sede u bifeu čuju po ko zna koliko puta.
Osamdesetih godina Gaga se hvali:
- Znaš li šta sam uzeo Mileni za 8. mart?
- Šta, Gago?
- Sto maraka iz tašne!
ZELENO, VOLIM TE ZELENO
Jednoga dana obukla Tanja Bošković sve zeleno: i haljinu zelenu i čarape i čizme zelene i zelen turban... Gleda je sin Đorđe, gleda, pa nežno upita:
- Je li, majko, za kim si u zelenom?
OLUJA
Prepun bife, a tek je 10 i 15. Otkazana proba, nije važno zbog čega. Svi ozareni. Tura stiže turu. Vreme prolazi. Odjednom se smrači i poče da grmi. Pljusak sve jači i jači! Milutin Butković otpi konjak, uhvati delić tišine i nežno izgovori gledajući oluju:
- Sine, za sve su krivi ovi komunisti!
BOEM I PIJANDURA
Dugogodišnji dekorater Ateljea 212 je Đoka Milovanov.
Ume ponekad Đoka da se iznervira, retko, ali ume. Evo kako to izgleda, na primer:
- Objasni mi, molim te, - kaže Đole - kako to, kad se glumac napije, onda je boem, a kada se dekorater napije, onda je pijandura?
JAHANJE
Hani, Gospava, Baronica Šteten, Mir-Jam, Julijana Palanački, Žuta, Julijana Tolnaj, Sarka, Meg, Jelisaveta Hadžiantonijević, Žanka...samo su neki od mnogobrojnih likova Ružice Sokićć. Gluma je njena višedecenijska ljubav. Reklo bi se jedina. Ipak, volela je Ruža još mnogo toga, npr. jahanje, pa skijanje... Neko upita:
- Da l' Ruža još skija?
- Ne, otkad je povredila kuk u Austriji!
- A da li jaše?
- Ne jaše više konje, sada jaše kosmodisk!
FIKSIRANO
Ko zna koji "Radovan" po redu. Ulazim na scenu kao Jelenče Vilotić. Unosim poslužavnik sa kafom i govorim jednu od suludih pesama:
" Oduvek sam bio večita žrtva
jer je okolina u meni gledala
samo ono animalno, životinsko.
Čitavu svoju mladost proveo sam u
biblioteKi:
Hipokrit, Tacit, ODgore de Balzak, braća Milenković...
Nikad niste čuli za te pisce!
Šta ste pročitali od tih pisaca?"
Usred pesme spuštam poslužavnik na sto. Radmilović uzima šoljicu sa kafom. Vidim - drži je tako kao da kaže: "Udari me!"
Utom se moja pesma završava. I zaista, kao tačka na moj revolt i protest ide udarac po Zoranovoj poluispruženoj ruci. Šoljica pada na pod, a kafa, kao po savršeno preciznoj režiji, pljusnu nekako odozdo nagore po košulji zaprepašćenog Radovana.
Publika vrišti od smeha, naročito tetka Rumenka.
Izlazim sa scene. Zamnom lete preko kulise šoljice i tacne. Čujem Zorana kako kaže:
- Ovaj me skroz ulipa. Na ništa me napravi! On mene pita šta sam čit'o! More, yebaću ti majku! On mene da pita šta sam čit'o! Ja bio član biblioteke....!
Na sledećoj predstavi ne pada mi napamet da ponovim isti štos.
Unosim kafu, recitujem, spuštam poslužavnik na sto, a Zoran požurio: uzeo šoljicu s kafom, ispružio ruku ka meni, a laktom me gurka skoro neprimetno, da ne zaboravim da ga lupim po ruci. Dopalo mu se.!
Znači - stvar je fiksirana!
* korišćeni tekstovi O.M. i M:C:M:
Dragi blogeri, pozdravlja vas Soradze!
"Sećam se premijere "Faust" - napisala je Marija Crnobori. "nismo imali novca za scenografiju i kostime. Na sceni je bila samo jedna stolica i nas četvoro: Mata Milošević, Viktor Starčić, Ljubiša Jovanović i ja u svečanoj odeći. U prvom redu sedela je Jovanka Broz. Predstava je počela...."
Atelje 212 nije oformila država, već grupa ljudi, navedeni glumci i legendarna Mira Trailović, žena koja je bila nekoliko koraka ispred svog vremen, uz podršku tadašnjih intelektualaca i umetnika.. Rođenjem Ateljea 212 u pozorišni život ulazi ne samo avangardna drama, već i veliki savremeni svet, kao i nova domaća drama. Svoj put pozorište je gradilo najboljim komadima 20. veka - Beketovim "Godoom", delima Joneska, Foknera, Mrožeka, Pintera, Džojsa, Ženea, Olbija, mjuziklom "Kosa", delima koja su prvi put prikazana pred jugoslovenskom publikom. Zacrtava taj put i komadima domaćih savremenika predstavljajući drame Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Biljane Srbljanović i Milene Marković. Od početka je Atelje nudio novine i iznenađenja koja su privlačila mladu i intelektualnu publiku koja je u pozorištu tražila pouku i politički komentar, ali i igru, humor, duh svog vremena, nešto čega nije bilo u drugim teatrima.
Radeći, Atelje je izgradio svoj stil provokativne glume, ležerniji, sklon improvizacijama, oličen u načinu igre Zorana Radmilovića, Danila Bate Stojkovića, Cice Perovića, Aligrudića, Renate Ulmanske, Mire Banjac, Seke Sablić, Ružice Sokić, Taška Načića, Bore Todorovića, Petra Kralja, Milutina Butkovića, Đuze Stojiljkovića, Dragana Nikolića, Nede Spasojević i drugih gromada našeg teatra. Oni su svojim radom označili da Atelje 212 nije samo novo i drugačije pozorište, nego i novo stanje duha, potreba da se ide u korak sa svetom, potrebu za novom slobodom misli i stvaralaštva.
Sada već daleke 1992. godine, Atelje 212 dobija novu, adaptiranu zgradu i postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena "Mira Trailović" ima 385 sedišta, a Teatar u podrumu, tj. Scena "Petar Kralj" 141 sedište.
Tokom 60 godina postojanja, Atelje 212 opstaje kao jedan od najznačajnijih teatara u regionu. Poslednjih godina nametnuo se kao lider regionalne saradnje i obeležio svojim uspesima pozorišni život Beograda, Srbije ali i nekadašnje Jugoslavije.
Slavljenička godina je u znaku premijera, sa namerom da ih do kraja sezone bude, kako u pozorištu kažu, i više od mogućnosti sa kojima, u vremenu nenaklonjenom umetnosti, raspolažu.
Iz Cacijevog "USPOMENARA 212"
GOSPOĐA
Sinoć je održana, najavljena na sva zvona, premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Pred početak probe u prepun bife ulazi velika upravnica Mira Trailović.
Neko reče:
- Gospođo, viđeni ste sinoć na premijeri u divnoj toaleti. Kako je bilo?
- Šta da vam kažem, još jedan uspeh Ateljea 212 - reče Mira i zaštitnički prigrli prvog ko joj pade pod ruku.
CICA
Bora Todorović i Dragan Nikolić otišli da obiđu Slobodana Cicu Perovića posle operacije. Odvratna bolnička atmosfera, ne znaju šta da pitaju teškog bolesnika. A onda jedan od njih procedi:
- Cile, treba li ti nešto?
Skoro bez glasa, Cica Perović odgovori:
- Taksi!
DEVIZE, DEVIZE
Dragan Nikolić Gaga kad smisli neki štos za bife, ispriča ga svakome ko se pojavi, tako da ga oni koji sede u bifeu čuju po ko zna koliko puta.
Osamdesetih godina Gaga se hvali:
- Znaš li šta sam uzeo Mileni za 8. mart?
- Šta, Gago?
- Sto maraka iz tašne!
ZELENO, VOLIM TE ZELENO
Jednoga dana obukla Tanja Bošković sve zeleno: i haljinu zelenu i čarape i čizme zelene i zelen turban... Gleda je sin Đorđe, gleda, pa nežno upita:
- Je li, majko, za kim si u zelenom?
OLUJA
Prepun bife, a tek je 10 i 15. Otkazana proba, nije važno zbog čega. Svi ozareni. Tura stiže turu. Vreme prolazi. Odjednom se smrači i poče da grmi. Pljusak sve jači i jači! Milutin Butković otpi konjak, uhvati delić tišine i nežno izgovori gledajući oluju:
- Sine, za sve su krivi ovi komunisti!
BOEM I PIJANDURA
Dugogodišnji dekorater Ateljea 212 je Đoka Milovanov.
Ume ponekad Đoka da se iznervira, retko, ali ume. Evo kako to izgleda, na primer:
- Objasni mi, molim te, - kaže Đole - kako to, kad se glumac napije, onda je boem, a kada se dekorater napije, onda je pijandura?
JAHANJE
Hani, Gospava, Baronica Šteten, Mir-Jam, Julijana Palanački, Žuta, Julijana Tolnaj, Sarka, Meg, Jelisaveta Hadžiantonijević, Žanka...samo su neki od mnogobrojnih likova Ružice Sokićć. Gluma je njena višedecenijska ljubav. Reklo bi se jedina. Ipak, volela je Ruža još mnogo toga, npr. jahanje, pa skijanje... Neko upita:
- Da l' Ruža još skija?
- Ne, otkad je povredila kuk u Austriji!
- A da li jaše?
- Ne jaše više konje, sada jaše kosmodisk!
FIKSIRANO
Ko zna koji "Radovan" po redu. Ulazim na scenu kao Jelenče Vilotić. Unosim poslužavnik sa kafom i govorim jednu od suludih pesama:
" Oduvek sam bio večita žrtva
jer je okolina u meni gledala
samo ono animalno, životinsko.
Čitavu svoju mladost proveo sam u
biblioteKi:
Hipokrit, Tacit, ODgore de Balzak, braća Milenković...
Nikad niste čuli za te pisce!
Šta ste pročitali od tih pisaca?"
Usred pesme spuštam poslužavnik na sto. Radmilović uzima šoljicu sa kafom. Vidim - drži je tako kao da kaže: "Udari me!"
Utom se moja pesma završava. I zaista, kao tačka na moj revolt i protest ide udarac po Zoranovoj poluispruženoj ruci. Šoljica pada na pod, a kafa, kao po savršeno preciznoj režiji, pljusnu nekako odozdo nagore po košulji zaprepašćenog Radovana.
Publika vrišti od smeha, naročito tetka Rumenka.
Izlazim sa scene. Zamnom lete preko kulise šoljice i tacne. Čujem Zorana kako kaže:
- Ovaj me skroz ulipa. Na ništa me napravi! On mene pita šta sam čit'o! More, yebaću ti majku! On mene da pita šta sam čit'o! Ja bio član biblioteke....!
Na sledećoj predstavi ne pada mi napamet da ponovim isti štos.
Unosim kafu, recitujem, spuštam poslužavnik na sto, a Zoran požurio: uzeo šoljicu s kafom, ispružio ruku ka meni, a laktom me gurka skoro neprimetno, da ne zaboravim da ga lupim po ruci. Dopalo mu se.!
Znači - stvar je fiksirana!
* korišćeni tekstovi O.M. i M:C:M:
Dragi blogeri, pozdravlja vas Soradze!
Svaka kafana je imala svoj naročiti šmek, autentičan beogradski kafanski duh, utemeljen na intelektualnoj raskoši danas preminule prestoničke boemije.